Поштовање,
Имам велики проблем са супругом. Пре 5 година је повредио лево око, још увек га лечи, не види на њега. Имао је тешке операције, доста се намучио.
Пре 3 године је због свега пао у депресију.
Било је страшно, јер је постао бесан, агресиван, плакао је, кукао над животом, све му је сметало, све га болело… требало ми је девет месеци да га убедим да иде код психијатра, тј. ишао је, али су га и они мало „завлачили“, на крају је закаснио са терапијом, али је почео да користи. Стање се касније поправило, али је и даље био јако тежак, повремено имао нападе беса, ако није све по његовом… Помагала сам му у свему колико сам могла и знала…
Тражила сам свуда помоћ. Нико није могао да ми помогне..
Читала и молитве, давала његово име у манастире и цркве да се спомиње за здравље..
Било ми је јако тешко да га гледам и слушам таквог. Имала сам толико пута страх од њега… кад хоћу да причам о томе каже: пусти ме, немој сад… трпела сам много… много тога се десило, на крају сам морала да се вратим код маме.. Онда је отишао код једног монаха на разговор, каже схватио је да ме је психички малтретирао, неће више и др., да се вратим… Мене је страх да се вратим, он није више исти човек, и у мени је нека одбојност, али ми је опет стало до њега,не знам шта да радим, прошло је неколико месеци, чујемо се, одем до њега и он до мене, помажем му колико могу, јер нема никог да му помогне и јако ми га је жао… каже убиће се без мене… плаши ме то, иначе ради, што је добро, и добар је човек, хоће свима да помогне, и вредан је, зна много… али шта се десило… Ја не знам како да помогнем ни њему, ни себи… духовник ми каже да се вратим, да пробам још једном, али како?
Хвала!
ОДГОВОР ПСИХОЛОГА
Помаже Бог,
Из Вашег писма се просто може осетити колику сте муку и патњу прошли, колико тога сте истрпели, и колики страх се увукао у Вашу душу.
Такође се види и да нисте на пречац донели одлуку да се од супруга одвојите. Све то мучно стање је трајало, трајало, имало успоне и падове и Ваша одлука да се привремено одвојите је, по свему судећи, био крајњи потез који је настојао да Вашу душу заштити од урушавања, растакања и разбољевања. Осетили сте да више немате снаге у себи и да ће у том тренутку останак у истом дому са супругом који има нападе беса, који у Вама изазива страх, који код Вас настоји да изазове и неуротичну кривицу не би ли Вас присилио да останете у том нездравом односу („каже убиће се без мене“) – да ће останак у таквом односу однети две жртве : Вашег супруга који јесте у тешком психичком и духовном стању, али и Вас.
Сада, када сте се привремено удаљили од ситуације која је могла бити погубна и за Вас имате нови унутрашњи конфликт – вратити се или не?
Унутрашњи конфликт обично особе доживљавају као да се унутар нас одвија жустар разговор између две стране наше душе – једна која говори „Каква си ти то жена, нећеш човеку у несрећи да помогнеш. Па то ти је муж, а не неки странац. Видиш да му је жао. И неће преживети без тебе. А и хришћански је да се жртвујеш. Како си тако себичног срца, нећеш да му помогнеш а он нема никога другог, остављаш га на цедилу“
Док други део Ваше душе полако тоне под притиском и наметнутном кривицом и задњим атомом снаге одговара: „Плашим га се, МЕНИ је тешко, страх ме је од њега, страх ме је да ћу пропасти заједно са њим. Треба ми подршка, треба ми много подршке, слаба сам да ово издржим. Хоћу да помогнем, али нисам у стању.“
Ово је најважније што могу да Вам кажем: дављеника не можете спасити ако се и сами давите.
Да бисте некоме (у овом случају, Вашем супругу) заиста помогли, Ви претходно морате бити на чврстом тлу. Неопходна Вам је чврста тачка ослонца. Ако је немате, нећете моћи да помогнете ни супругу, а и Ви ћете постати колатерална жртва.
Да бисте стали на чврсто тло након свега што сте проживели, неопходна Вам је велика подршка са стране. Мислим на психолошку, духовну, емотивну, а ако затреба и финансијску подршку.
Треба Вам неко ко ће се бавити Вама, Вашом душом, где можете да разговарате а да Ви будете тема разговора, а не да се фокус пребацује на то какве је здравствене тегобе Ваш супруг доживео и проживљава.
Сада је потребно да Ви примите помоћ и подршку, да Ви ојачате, да дођете себи, да се обновите, да дате себи довољно времена, да Вам се врати животна снага, да нисте стално у том врзином колу где је фокус искључиво на томе како је Вашем супругу и како да му се вратите, како да му помогнете.
Да бисте му стварно могли помоћи, морате Ви најпре бити добро, постати добро. То је први корак и немојте све време мисаоно летети ка другом кораку. За њега још није дошло време. Тако се мени чини на основу овога што сте у писму изнели.
Ако имате могућност да са неким стручним попричате – било би добро.
Господу се помолите да Вам помогне да најпре дођете себи, да бисте могли бити од користи и другоме.
Поред кључне мисли да дављеника не можете спасити ако се и сами давите, додала бих и ову:
Ми, људи, давили се или не, не можемо никога спасити – спасавање људских душа може само Бог.
Умишљање, свесно или несвесно, да ми сигурно можемо, само ако се довољно потрудимо или довољно жртвујемо, да некога спасимо од онога у шта је упао – крије у себи нарцизам, (хришћански речено гордост) и то само погоршава ствари и удаљује од нас Божију помоћ. Једно је потрудити се уз Божију помоћ помоћи некоме и молити се Богу да Он , чија рука досеже до самих дубина бездана, притекне у помоћ видевши да особа у себи има искрену вољу да се спаси.
А сасвим је друго када ми у себи гајимо неку нарцистичку идеју да МИ имамо моћ да дављеника спасимо ослањајући се искључиво или углавном на сопствене снаге.
Такав неуротичан и духовно нездрав став који понекад није довољно видљив (споља може изгледати као хришћанско жртвовање за ближњег, а заправо је нарцистички став „ЈА могу да га спасим, ЈА ћу га својом снагом и способностима извући са дна“) одводи ситуацију у безизлаз. Тада се има утисак да ни Господ не притиче у помоћ, да ништа није помогло. Истинско жртвовања за ближњег (за разлику од лажног) подразумева пуну свест да ми без Божије помоћи не можемо ништа, а камоли да помогнемо ближњем у невољи.
Ако желимо да нам Господ помогне, морамо му то показати својим покајањем и исправљањем сопственог живота, а не тако што ћемо се према Њему односити „потрошачки“ – као да је Господ само нека „сервис-служба“: ја уплатим прилог да се Теби помоле у манастиру, а у замену за то Ти си дужан ми помогнеш да поправиш мог супруга или нешто друго у мом животу.
Господ се таквом потрошачком односу, таквој гордости људској – противи. И ако наставимо упорно да тако радимо, све више осећамо удаљеност Божије помоћи од нас, осећамо да смо препуштени сами себи.
Не кажем да је ово код Вас случај, јер је тешко рећи на основу једног писма, већ само набрајам могуће узроке који доводе до проблема, а Ви ћете најбоље знати да ли то има неке сличности са Вама или не, и узећете из овог текста само оно што Вам користи.
Иако Ваш супруг вероватно није алкохоличар, препоручујем Вам да прочитате следеће текстове јер се у њима разматра шта је здрава хришћанска жртва из љубави у браку, а шта неуротична.
Преиспитајте себе колико у тим текстовима препознајете неку сличност са Вашим размишљањима и понашањем.
1. Живот са алкохоличарем: како они налазе једно друго?
2. Жртва хришћанска и жртвовање за другога из нездравих мотива
3. Какве жене се удају за проблематичне мушкарце? (1)
4. Какве жене се удају за проблематичне мушкарце? (2)
И на крају, да се осврнем и на Вашу реченицу у којој кажете: „Духовник ми каже да се вратим, да пробам још једном, али како?“
Понекад код православних људи постоји дилема шта то значи духовник, и како да знају ко је њима духовник – да ли сваки свештеник код којег оду да се више пута исповеде, или то обавезно мора бити неки монах у манастиру, итд.
Међутим, духовник је особа са којом сте се јасно договорили да ће Вам бити духовник и ко преузима одговорност на себе да Вас саветује и најважније – ко сноси одговорност за дат савет који сте га послушали. При томе, духовник треба да је неко ко има искуства у духовном руковођењу. Нема сваки свештеник па ни сваки јеромонах дар духовног руковођења. Такође, да би Вам духовник рекао тако конкретну ствар – директан и недвосмислен савет да се вратите супругу, то подразумева да је он већ дуго упознат са Вашом тегобном ситуацијом, да познаје и Вашег супруга, да је имао времена да Вас пажљиво саслуша, да Вас већ дуго духовно руководи и релативно често виђа. Или да је прозорљив.
Ако то важи у Вашем случају, онда Ви заиста имате духовника и његов савет треба озбиљно да узмете у обзир, много више него било које моје речи.
Уколико заиста имате духовника, он ће Вам пружити и духовну подршку да савет који Вам је дао испуните, имаће времена за Вас када му дођете у тренуцима кризе када посрћете под тежином задатка. Помоћи ће Вам да исправљате свој духовни живот и борите се са сопственим страстима. Јер је он преузео одговорност за Вашу душу пред Богом због директног савета који Вам је дао.
Моје лично хришћанско искуство је такво да се духовници најчешће уздржавају да дају (дају, али веома ретко) неки тако конкретан савет шта да особа уради када је овако деликатна ситуација у питању – осим ако знају све детаље, ако познају и ту другу особу. Или ако имају одговор од самог Господа, као што се дешавало да људи оду по савет код старца Пајсија, Порфирија и других прозорљивих стараца.
Ове горње речи сам Вам писала као православна црквена особа, а не као психолог, тако да свакако проверите код Вашег духовника да ли сте правилно разумели његов савет и да ли можете да рачунате на његову помоћ и подршку дуж целог трновитог пута помагања мужу и себи да стигнете на сигурно и здраво тло под ногама.
Држите се, не дајте се, извуците најпре себе на чврсто тло тражећи Божију помоћ на сваком кораку Вашег пута (како каже псалам „ако Господ неће саградити дом, узалуд се муче зидари. Ако Господ неће сачувати град, узалуд не спава стражар“).
Помолите се Господу да спаси Вашег мужа, Он једини то може учинити (ако види да Ваш супруг то заиста жели, јер чак ни Господ не иде против слободне воље човека), помолите се Господу да Вас упути шта Ви лично и конкретно можете учинити да мужу помогнете.
Понекад људи у ситуацијама сличним Вашој, узму на себе узмите једно мало молитвено правило за здравље Вашег супруга и његов повратак на прави пут. Молитву или акатист који ће читати свакога дана из овог конкретног разлога.
Попут ове молитве Светога Гаврила Новогодског:
* * *
Молитва Мајци Божијој за обраћење заблуделог
О, свемилостива Госпођо, Дјево, Владичице, Богородице, Царице небесна!
Ти си рођењем својим спасла род човечански од вечнога мучења ђавола;
јер се од Тебе оваплоти Христос, Спаситељ наш.
Милосрђем твојим погледај на слугу божијег (име), лишенога Божије милости и благодати.
Твојим Материнским заступништвом и молитвама, умоли Сина Твога, Христа Бога нашега, да пошаље благодат своју свише на слугу свога који иде путем погибељи.
О, Преблагословена! Ти си нада безнадежних, Ти си спасење очајних; да се не
би порадовао враг над душама њиховим.
* * *
У наставку овог писма постављам одговор нашег драгог проте Душана. Одговор стављам засебно јер се унеколико разликује од мог, с обзиром да је прота другачије сагледао и протумачио Ваше писмо. Могуће је да је он много тачније препознао у чему је проблем и да ће Вам његов одговор много више користити.
Уредник сајта Има наде
* * *
Одговор проте Душана:
Духовник је сваком вернику његов парохијски свештеник, који је рукоположењем и постављањем на одређену парохију, не само литург, већ и душебрижник, духовник својим парохијанима. Исто онако како је изабрани кућни лекар одговоран за здравље поверених му пацијената, тако је и парохијски свештеник одговоран, не само пред владиком, већ пре свега пред Богом, за сваку поверену му душу. И као што пацијент не може самовласно да оде код професора или шефа клинике, тако и верник не треба да, мимо знања и препоруке свог надлежног свештеника, тражи духовника у неком манастиру, неког јеромонаха који, пре свега не познаје живот и породично стање верника, већ неће бити ни одговоран за савет који ће дати тражиоцу. Такви духовници по манастирима често имају многа духовна чеда, па не могу ни да их све упамте, а некмоли да знају шта су им саветовали пре који месец. Сваки психолог (школски, клинички, судски, спортски и сл) компенентан је да у свом домену даје одређене савете, да помаже онима за које је постављен. За теже случајеве он сам ће затражити помоћ искуснијих колега.
Ова забринута жена пише да је и муж био код неког монаха, који му је рекао да обнови свој брачни живот. Њен духовник је њој рекао да се врати мужу, јер она је, уствари, прекршила брачне обавезе. „Напуштање брачне заједнице“ је један од разлога за развод брака. А да не говоримо да је она напустила мужа кад му је била најпотребнија, у његовој и телесној и духовној болести.
Мислим да је њен страх неоправдан. Он није претио да ће убити њу, већ себе, што је разлог више да она остане поред њега, да га одврати од те помисли.
Коначно, они су били код својих духовника одвојено.
Сада је тренутак да изаберу једнога од њих и да заједно оду на разговор, да изаберу онога који више зна о њиховом заједничком животу и који ће имати више стрпљења и воље за разговор са супружницима.
Добар је савет молитва Пресветој Богородици, коју она треба да изговара за мужа, али они обоје треба да се моле усрдно, а у томе ће им највише помоћи њихов надлежни свештеник. У њега треба да имају готово неограничено поверење.
Њих двоје су у (верујем хришћанском) браку. Они су међусобно, на основу обострано изражене и осведочене љубави, дали одређена обећања при склапању брака, на венчању. Обавезали су се добровољно на трајну љубав.
То је и суштина брака који је и Христос благословио. Он је браку дао виши смисао од простог продужења рода људског.
Међутим, због греха који се угнездио у свет, а због човекове кривице, љубав и брак, као и све остало, подвргнути су искривљењу, накажењу и распадању.
Отуда, пошто у свету постоји греховност, љубав и брак добијају други облик, у њима нема више само радости, већ и жртвовања, као супротна страна једне исте медаље. Од сада љубити означава не само бацати се једно другом у загрљај и, заклевши се једно другом на вечиту љубав, брати цвеће на заједничком животном путу. Сада се захтева спремност и на жртву, све ради среће другог.
Љубити другог треба ради њега самога, а то захтева борбу са својим личним егоизмом, жртву своје удобности, својих навика и укуса, одрицање од својих предубеђења и жеља, понекад и жртвовање сопственог живота.
И када се сопствена душа полаже за другог, то никада није само ради његовог спасења, него зато што га волимо. Љубав је та која пројављује врхунску моћ да измени садржај нечије судбине. Никада: „ја те волим да бих те спасао“, него увек „ја те спасавам зато што те волим“.
Ова жена у свом обраћању уопште не говори о љубави коју је имала, а надам се да је још увек поседује према мужу, већ пројављује само саосећање, сажаљење, па чак и страх од њега, иако каже да се он променио, да ради, да је спреман свима да помогне, она признаје да он „нема никог да му помогне и јако ми га је жао… каже убиће се без мене…“
Да ли је њу љубав према том човеку потпуно напустила?
Мислим да би у тој жени требало, пре свега, пробудити и ојачати љубав која је и довела до њиховог брака, а која је сада, због описаних околности, спласнула, запретана…
Христос посредје нас!
Ваш о. Душан
Коментари