Када душа боли, плакање је природан начин да се бол душе изрази. Многи људи имају унутрашњу блокаду и просто не умеју да плачу, када им дође да заплачу гуше сузе. Недавно сам чула како је једна бака говорила дечаку који је хтео да плаче а отац му забрањивао: „Пусти га да плаче, иначе ће му сузе отићи на срце“.
Шта бива када сузе заиста оду ка унутра, уместо напоље – догађају се различите неурозе и психосоматске болести.
Када тугујемо због губитка ближњег, када умре неко кога волимо, када нам се догађа тежак периоду у животу, када нам је неко драг болестан или пролази кроз тешку кризу – плакање је добар и пожељан начин да макар део тог бола и те тежине на души излијемо.
Само у одређеним случајевима плакање може прећи здраве границе, то је када изгуби своју здраву и праву функцију већ постане начин да се особа одржава у депресивном и самосажаљевајућем стању, само под тим околностима треба бити опрезан са плакањем. Међутим, много чешће се дешава да особе из страха да кад једном почну да плачу и тугују да неће моћи да се зауставе, гуше сузе у себи.
Из Светог Писма видимо да је плакао праотац Јаков када је мислио да му је сина Јосифа растргла звер, Израиљци за Мојсијем, затим цар Давид када је изубио сина Авесалома, а у Новом Завету је забележено да је и сам Господ Исус Христос плакао (више о томе говори Владика Николај на овом линку) , затим хришћани за првомучеником Стефаном.
У реду је плакати када нам је тешко и када осећамо бол душе.
Уредник сајта Има Наде
***
Аутор: Викторија Борисовна, руски православни психолог
Превод за ИмаНаде.орг: Станоје Станковић
Коментари