Савремена депресија

 – По чему је савремена депресија специфична? Са каквим проблемима вам се људи најчешће обраћају?

– Природа неуротичних поремежаја се за последњих 10-15 година битно изменила, постала је компликованија, хаотичнија. Стално расте неразумевање између најближих људи. Људи као да су се „отргли са ланца“: журе да живе, плаше се да ће остати усамљени и журе да сами „одраде“ и „среде“ своју судбину.

Зато су ране полне везе постале норма, број абортуса се повећава, а невенчани бракови већ одавно више никог не чуде. Све ове појаве су повезане са специфичностима савремене депресије. Корен је у томе што наведени модели понашања нису својствени људској природи. Често нам их намеће друштво у којем живимо. Човекова природа се противи овом наметнутом моделу. Само што сами људи то не схватају. Конфликт се претвара у неурозу која изазива депресију.

Најчешће на консултацију код мене долазе жене. Долазе у сузама: свуда унаоколо су издаја, преваре, клевета, лаж. Жалбе су типичне: „Муж је хладан и равнодушан, деца су одрасла, усамљена сам“. За жене су као и у сва времена актуелни проблеми усамљености, недостатка љубави, пажње и бриге. Таква је женска природа. Узгред да кажем, крајње ретко долазе жене са депресијом због тога што не напредују у каријери и то је природно.

Статистика тврди да се жене разбољевају два пута чешће него мушкарци. Зашто? Можда мушкарци имају посебан имунитет на депресију? Не, објашњење је крајње једноставно – они се много ређе од жена обраћају за лекарску помоћ дајући предност томе да симптоме депресије гуше алкохолом, да узимају медицинске препарате, да „уроне“ у посао.

По правилу, више су подвргнуте депресији жене од 35-45 година. Обично у то време наступа криза средњих година. Прво полувреме живота је већ одиграно, деца су поодрасла, појављује се криза у брачним односима. Спољашњи изглед више није као у двадесетогодишње девојке. Можда се догађа и да здравље почне да попушта, накупља се замор, умор.

Жена осмишљава вредности у животу, осврнула се и схватила је – иза леђа је већ велики део живота. Шта даље? Да износи још неколико хаљина и неколико пари ципела? Да направи нову фризуру? Да оде у иностранство на одмор? Да, није ни то лоше. Али све то је већ било. Нешто недостаје. Шта? Често од жена које долазе да их примим чујем да су изнутра празне и да немају снаге да живе.

Знате душевно стање савременог човека се може упоредити са крчагом разбијеним у парампарчад. Људи иду с гомилом крхотина у себи и рањавају и себе и околину. Делимично се пораст броја психичких болести може објаснити тиме што се људи налазе у „сталној трци“, организам не издржава преоптерећење, лавине информација, стресова.

Међутим, с моје тачке гледишта пораст броја психичких обољења се пре свега може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни.

 – Али, сваки човек има свој смисао живота. Како схватити да ли је он истински или није?

– Невоља баш и јесте у томе што сваки човек самостално прави своју лествицу вредности. И не гради је на чврстом духовном темељу, већ на сопственим представама о животу.

Она која „прати моду“ плаче због тога што нема нову фирмирану хаљину и што су изашле из моде ципеле, што је „тај и тај“ почео да се удвара „тој и тој“, а „она“ је лепша и паметнија од ње. Момак тугује због скромног џепарца који хоће да потроши на задовољство. Жена плаче због увреде што је муж вара, а муж са своје стране због тога што трпи неуспех у каријери. Лекар, инжењер, адвокат – сви су незадовољни што мало зарађују. Сви плачу и тугују- запазите, то чине чак и ако живе у раскоши и богатству.

Још једном ћу речи да главни узрок неурозе нису стресови или непријатности, већ човекова личност. И то личност која се налази у унутрашњем нескладу. У сваког човека је од рођења уткана духовна основа. Добро би било да се она развија и умножава. Али човек живи у таквој средини где га са свих страна зову: Узми све што ти живот пружа!

Дакле, ако ниси откинуо од живота „слатко парче“ – онда је то све ужасно, то је све лоше и твој живот је неуспешан. Људи се пецају на овај мамац. Зато света философија хедонизма „једи, пиј, забављај се“ и исисава задовољство из таквог живота.

Пре или касније човек постаје свестан лажности овог пута. Наметнут и лажан систем вредности руши се као кула од карата. Човек трпи потпуни крах. И неизбежно поставља себи питање – зашто, у име чега вреди живети? Ако нема одговора, човек онда запада у тугу, жалост, депресију.

– Зар сви доживљавају ова осећања разочараности? Данас се аткивно пропагира лик егоистичне каријеристкиње која гази људе, труди се да успе по сваку цену, баш је брига за све. Зар и она пада у депресију?

 – Богатство, успех и каријера не спасавају од депресије и неуроза. Један мудар човек је рекао: „Не желим вам ни богатство, ни славу, ни успех, чак ни здравље, већ само душевни мир. То је главно. Ако будете имали мир – бићете срећни.“

Повишен ниво човекових жеља које се нису оствариле увек оставља у души осећање незадовољства, туге, горчине, озлојеђености. А туга долази кад нека страст није нашла задовољење. На пример, човек није добио онај износ новца који је желео. И почела је да ради неуроза, јер она настаје при судару жељеног и стварног.

Ако се у темељ свега стави луксуз – џип, скупа бунда од нерца, брилијантска огрлица, и нешто с овог списка не купи, развиће се јака неуроза и депресија. Човек се лишава унутрашњег мира који се држао на ова „три стуба“.

А ако се приоритети поставе другачије: на првом месту – духовне вредности, па тек онда – каријера, успех, скупе ствари, тада материјални неуспеси неће поколебати човеков унутрашњи духовни ослонац. Схватите да видљива материјална блага нису главна ствар у животу. Ове ствари просто „украшавају“ наш живот. Једна позната певачица у интервјуу на питање: „Да ли се радујете скупој хаљини?“, одговорила: „Наравно да се радујем, отприлике десет минута“. Авај, то је реална цена најскупље ствари.

Осим тога, ако се жена остварила професионално, достигавши вртоглави успех, то уопште не значи да у њеној души влада мир. Остварила је оно о чему је сањала. Њен пут није био лак: да би се газило преко других људи треба добро обрадити своју свест да је не узнемирава због „ситница“. По правилу, егоистичне каријеристкиње о којима говорите су дубоко несрећне особе. Њихова околина види само спољашњи сјај, а у њиховој души је иста она гомила крхотина.

Осим тога, жене које су свој живот посветиле каријери или уопште немају породицу или је она на ивици распада: муж је почео да гледа са стране, деца су постала необуздана. И ове чињенице изазивају неурозу. Узгред да кажем, успешне и богате жене издају и превару најближег човека доживљавају апсолутно исто као све жене.

– Да ли депресија има духовни корен?

 – У принципу, разликујемо неколико врста депресије. Притом статистика тврди да је отприлике сваки пети неуротичан случај повезан с тиме што је човек изгубио смисао или нема смисао живота, или је повезан са конфликтима вредности.

У ствари, скоро свака неуроза има духовни корен.

Лекар треба да одреди шта у човековим патњама има непосредно духовни узрок, што значи да подлеже духовном лечењу, а шта је у његовим осећањима изазвано поремећајима делатности функција мозга, а понекад и целог организма.

Ако су откривени и једни и други разлози, човеку су истовремено потребне и духовне и психијатријске методе лечења. У таквим случајевима духовно оздрављење може да доведе до психијатријског и физичког оздрављења.

– Како ви лечите депресију?

– Психолози, као што је познато, увек споре о томе која метода је боља. Једни кажу – нема ничег бољег од психоанализе, други не признају ништа осим гешталт-терапије. У процентуалном односу ефикасност ових метода је отприлике иста. Ето, такве су чињенице. Све зависи од конкретног лекара.

Ми пре свега тражимо духовне изворе, духовни узрок депресије. Покушавамо да разјаснимо зашто је код човека неправилно формирана лествица животних вредности. Приступ је потпуно индивидуалан. На пример, један пацијент који пати од хроничног облика неурозе је признао: „Разједа ме завист. Чим видим да комшија или познаник има нешто боље, не могу да се смирим, као да горим изнутра.“ Како да му за такву болест препишем по једну таблету три пута дневно?

Или, рецимо, увредио вас је пријатељ. И наизглед, праведно се љутите на њега. По вашем мишљењу, пријатељ је поступио прљаво, гнусно и заслужује само осуду. Али посматрајте самог себе у тренутку док овако размишљате. И шта видите? Лице је напето, срце „искаче“ из груди, главу као да притиска челични обруч. На први поглед – чудна ствар. Крив је неко други, а ви се осећате непријатно. Ни овде неће помоћи лечење медикаментима.

Пракса показује да олакшање код пацијената наступа тек онда кад почиње да се говори о души, о покајању. Уз пристанак пацијената и по његовој жељи покушавамо да оценимо симптоме болести са духовних позиција. Услед тога се код човека мења поглед на свет. Он учи да правилно прима ударце судбине, да правилно реагује на њих. Велик је и тежак посао осмислити свој духовни свет, вредности, погледе.

Ако се ради о тешком облику болести, кад може да помогне само лечење које лекар препише (узимање јаких препарата, па чак можда и хоспитализација) тада овакве пацијенте упућујем у диспанзере.

„Лечење душе у Православној Цркви“, библиотека „Очев дом“ стр. 253-258

аутор: Димитрије Авдејев, психијатар, психолог