Послушање духовнику – где је граница наше личне одговорности?

У овом тексту руски православни психолог Олга Красникова износи искуства из своје психолошке праксе са верујућим људима.

Лично могу да потврдим да су проблеми са којима се и верујући људи у Србији сусрећу по овом питању (неправилног схватања духовног руковођења) веома слични овима наведеним у тексту.

Честа је заблуда да сваки благослов или одговор духовника на неко наше питање представља глас самога Бога тј. да чим је духовник неку нашу намеру благословио или нам нешто препоручио – да је то обавезно и Божија Воља за нас.

Господ не жели да ми будемо лутке на концу које ће своју драгоцену слободну вољу предати било коме у руке, па и духовнику и онда без икакве потребе за расуђивањем и духовним сазревањем ићи кроз живот испуњавајући туђе инструкције.

Да је Господ сматрао да је слободна воља непотребна – не би нам је дао. Уместо тога ми видимо да је Он управо због дара слободне воље који је дао људима претрпео одбацивање од стране прародитеља Адама и Еве , а потом и поднео жртву искупљења како би слободна воља људи остала нетакнута уз истовремено дату нову прилику да из љубави одаберемо живот са Њим.

Још једна честа заблуда је да породични људи, који живе у браку у свету а не монашким животом, треба да имају исту врсту духовног руковођења и послушања као монаси.

О свему овоме сажето говори православни психолог Олга Красникова, као и сама Руска православна црква у својим напоменама духовницима када је у питању духовно руковођење породичних, световних људи.

Уредник сајта Има Наде

 

Послушање духовнику: где је граница?

 

У вези са којим питањима би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим.

Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено.

Дакле, Синод је прописао:

„Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“.

Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности.

У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи.

Даље се каже:

„Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године).

Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима.

Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара.

Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“

Олга Михајловна Красникова
Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити.

Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима.

Читамо даље:

„Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“.

Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима:

А зашто сте се Ви удали?
Свештеник ми је благословио.
А да ли сте волели свог изабраника?
Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија.
А потом се због нечега код нас православни људи разводе…

Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви.

На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18).

Обавештење:

У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13).

Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака.

Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике.

Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир.

Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством.

Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква.

Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ:

1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења.

2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет.

4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику.

5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“.

6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14).

7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39).

8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота.

9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа.

11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима.

У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља.

13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве.

 

Аутор: руски православни психолог Олга Красникова

Превео: Небојша Ћосовић

Извор: сајт Познај себе

Руски извор: правмир.ру