Не маштајте да је живот непрекидна срећа

Ако не желите да живите, ако чак размишљате и о самоубиству, то уопште не значи да је све то због љубави. Одлазак вољене особе Вама заправо може послужити само као повод, као оправдање за Ваше одсуство жеље за животом. Ситуација која Вам се десила је вероватно само још једна у низу са којом не желите да се помирите.

Прихватите живот какав јесте! Не маштајте да је живот непрекидна срећа нити чак да је „пола-пола“. Није тако. Живот по својој вредности је много више од среће, управо захваљујући томе што у њему има невоља и патњи. Заволети живот значи смирено прихватити дар живота са свим радосним и тешким тренуцима. Дар живота, дар стварности је нешто много узвишеније од маштарења, много драгоценије од срећних тренутака.

Живот одбацују само романтици који маштају да ће им живот бити континуирана срећа, као непрекидан празнични дан, као у детињству. Међутим, ово је детињасти однос према животу. Зрелост личности се огледа у томе што човек прихвата живот таквим какав јесте са свиме што у њему постоји.

Ако човек није прошао кроз патње то значи да није ни живео. Живот у себе укључује страдања. Наш живот није могућ без невоља. Човек добровољно прихвата патње и невоље.

На пример, мајка, која ноћима не спава поред постеље болесног детета. Или мушкарац који је штитећи своју невесту, своју жену, био рањен, или је можда претрпео понижења. То су патње. Али колико је само тај мушкарац срећан јер штити своју жену. Страдања имају непроцењиву вредност и зато ја своја страдања не дајем никоме. Она су део мог живота, мог животног пута.

Дакле, чега год да се дотакнемо, видимо да све што је вредно било у нашем животу је спојено са страдањем. Вредност живот се не мери само према томе колико смо радости добили, већ и у томе колико смо нешто градили, стварали. На пример, када градимо кућу, да ли је то радосно? Јесте, али истовремено то подразумева и сузе и крв и зној.

Љубав је неизоставан услов живота. Међутим, живот се не своди само на љубав. Живот је нешто много више.

Живот, ако је са Богом, је у правом смислу речи испуњен.

Аутор: Андреј Лоргус, православни свештеник и психолог