Преживети растанак или развод је увек, неизоставно, толико тешко да нам се чини да је то немогуће преживети. Неки несрећни људи заиста „не преживе“ – доста самоубистава се изврши због неузвраћене љубави. „Љубав је јака као смрт“, каже се у Светом Писму (Пес. Над пес. 8:6).
Тамо где се некада узајамна љубав претворила у неузвраћену, свака утеха звучи исто тако лажно и јадно као наизглед правилна расуђивања Јовових пријатеља, иако су и била изговорена у вези са другом невољом (аутор мисли на Светог Праведног Јова из Старог Завета коме су пријатељи долазили да му кажу коју реч утехе у вези са несрећом која га је задесила, видети Књигу о Јову – коментар уредника сајта) .
Љубав између двоје људи је предивно осећање, достојно уважавања. Међутим, још већа треба да буде љубав човека према Богу. Тамо где таква љубав постоји, губитак људске љубави ће представљати рану, можда јако болну, али не и смртоносну.
Између Бога и човека неузвраћена љубав може постојати само од стране човека. Господ никада неће престати да нас воли и ништа Га неће натерати да се окрене од нас. Ми смо ти који се често окрећемо.
Човек који је успео да заволи Господа Бога: „свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом“ (Мк. 12:30) више неће бити несрећан чак и ако га цео свет не буде волео.
Многи не разумеју зашто Бог тако упорно тражи од нас да Га волимо. Понекада се ова заповест изражава речима које нам се чине прилично суровим: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт. 10:37). Међутим, љубав према Богу се не супротставља љубави према човеку, већ се поставља у њен темељ. Што више волим Бога, то ће дубља и потпунија бити моја љубав према другој особи. Тада ни губитак узајамне љубави између двоје људи више неће бити катастрофа.
Љубав Божија је толико велика да надомешћује недостатак сваке друге љубави.
Само је потребно веровати у ту Љубав. И наравно, неопходно је не просто знати за Љубав Господњу према нама већ и осетити Његову Љубав.
Прво што сазнајемо, дошавши у Цркву, је то да нас Бог воли. Управо то – сазнајемо – не успевамо увек и одмах да то донесемо до свог срца. Можда се суштина духовног живота и не састоји у томе да вера постане срж погледа на свет, у збиру истина са којима се слажем и које желим да следим, већ у живом сусрету душе са Живим Богом, доживљајем среће узајамне љубави са Оним, Који и Сам јесте Љубав.
У мери у којој се то догоди у нашем животу ћемо и успети да чврсто издржимо сваки губитак, између осталог и губитак вољене особе.
Аутор: Игор Гагарин, свештеник
Коментари