Када он пије – о алкохолизму у породици

– ако је он често у алкохолисаном стању – када ће престати да пије;

– а ако је трезан – у болном ишчекивању када ће се поново напити.

Говорити о томе наглас,  не сме се – јер, то је табу тема. С друге стране, мајка често покушава чак и да некако оправда пијаног оца, у најмању руку, да током првих година алкохолизма умањи проблем. То, наравно не успева – деца одлично схватају у чему је несрећа породице. Али, мораће да се повинују условима игре, и да се претварају да присуство алкохолизма не примећују. Треће – друштво оштро осуђује алкохолизам сматрајући да алкохоличар више није ни личност. Тако да, и само поменути проблем изван породице, јесте недопустиво. На све начине је потребно сакрити проблем. Односно, основни принцип понашања је – „не говори, не веруј, не осећај“.

Сав свој бол, стид, осећање кривице и остало, нужно је сакрити  што је могуће дубље, и правити се да је са тобом све у реду. А тек мајка, због сопственог осећања немоћи, обрушиће се на Ољу – било са поводом или без њега, развијајући код ње осећање кривице и личну ниску оцену сопствених вредности ( типа „ја сам лоша“, „мени се ништа паметно не догађа“, „ја се слабо трудим, зато ме и не воле довољно“, „ја не умем лепо да се понашам,  итд.).

Уосталом, отац Олег могао је и да не пије. Десила се брачна превара. Или је он био чиновник, бизнисмен, и, за њега су жена и деца – део свакодневнице, особе које га служе и део имиџа социјалног поштеног човека. Или је, просто, и сам у детињству био осакаћен, и није умео да показује љубав, остајући емотивно хладан према породици. Шта је у ствари довело до свега, небитно је.

Психолошка атмосфера у свим овим случајевима је слична. Јер, мајка, да би надокнадила  живо одсуство оца у породици, у односу на Ољу постаје ауторитарни лидер, који тачно зна какав је Ољин живот, или,   једноставно помоћу Оље често изводи поуке из своје несреће, не схватајући, да баш тиме васпитава Ољу са усмереношћу да у животу нема ничега доброг, тако да ће и она своје односе, између осталог и са будућим мужем, градити узимајући у обзир ове смернице.

Одговорити на овакав однос на неки нормалан начин,  јесте веома тешко. Зар је проблем побећи од куће, или од око 14 година такође почети  нешто употребљавати – да ли пиво, или цигарете, или, и једно и друго. А такође, светити се друштву за оно што је лоше.

Тако се развија девијантно понашање. Оно се чешће појављује код тинејџера мушког пола. Њој, као и код других девојчица у сличним породицама, остаје само да трпи и да буде примерна  у породици и у школи – „можда ће ме тада бар мало да заволе,  не због тога што ја постојим, већ због тога што сам добра“. И, кад на себе узима одговорност за породицу, она настоји да буде неопходна за њене чланове, јер,тако ће бар понекад на њу обратити пажњу и похвалити је. Истина, мама је заузета мужевљевим проблемима, ћеркин труд ретко  примећује, само, сваку њену грешку увек види. А грешка је могла бити само у томе што није на време била пред мајчиним очима. Тако се код ћерке формирају смернице да живи туђи, а не свој живот: „тек кад на неки начин будем значајна у животу неког човека, он ће ме волети“. Уствари, родитељу су је волели, али, код оца је ту љубав потиснуо алкохол, а код маме – очев алкохолизам. Тако да изјављивања љубави, нежног додира, топлог шапутања, шетње по парку – код Оље готово да није ни било.

Ако се, на пример, родитељи ове девојчице свађају – да ли је природно да дете заузима став између родитеља који се свађају и да све време очекује ситуацију, као да се сваког минута може десити нешто трагично? Деца из сличних породица могу да мисле да је то природно. Јер, они у окружењу таквог породичног живота и нису знали за другачији начин живота. Тако да са таквим усвојеним сазнањима, девојка улази у живот одраслих… И, она веома жели да докаже, да ће код ње све да буде добро и потпуно другачије него код маме и тате, и да она управо то неће допустити. Али, негирати тај начин живота, који је пратио њено детињство, значи, на негативан начин остајати везан за своју родитељску породицу. А бити везан – значи, бити неслободан. Ово смета да се учини слободан избор. Да би се створиле нове емоционалне везе, на пример, према супругу, неопходно је одрасти и ослободити се дечије спутаности.

Несрећа је у томе, што она о томе ништа не зна, и мисли,  када се уда – почеће нови живот. Само, Оља не зна какав треба да буде трезан муж, и како с њим да гради узајамне односе … Али, зато зна како је њена мајка градила односе са духовно и психолошки нездравим мужем. И, када на свом путу почне да сусреће младиће, почиње избор. Човеку, који има развијену личност,  неће бити лако да се са њом дуго дружи. Ако буде имао љубави, стрпљења и такта, она ће се загрејати и од тога може да постане  срећна породица… Али,  веће су шансе да ће са њом остати онај, код кога је у породици сличан проблем. И, како је он подсвесно спреман да понови модел понашања свога оца, тако је и она спремна да понови модел своје мајке. Зато они идеално одговарају једно другом. Супруге алкохоличара су жене емоционално незреле. По документима она има 20 година, а њена осећања су као у 12- годишње девојчице. Огромно место у њеној души заузима страх да не остане сама, страх за будућност, немогућност да самостално стоји на својим ногама. Који су знаци праве љубави, она не препознаје, тако да је знаке пажње, које он показује, спремна да прихвати као праву љубав – као и он. Али, иза ове узајамне привлачности, стоји психолошка узајамна зависност. Место, где је жена слаба – јесте усмереност на спољашњу форму, а не на унутрашњи садржај. Жена обично ништа не може да супротстави дивној пажњи. Она губи главу и почиње да верује да је безумно вољена. Чини јој се да ће тако бити увек. Она је сада већ искрено убеђена да без њега не може да живи. А тек – свадба!  То за обоје значи отићи из домаћег кошмара. Али, до свадбе  многи настоје да буду бољи, него што су уствари. То, наравно, није лоше. Само, уместо реалног рада на себи, људи покушавају да буду вештачки  „бели и меки као пахуљице“ , не желећи да како треба мењају свој карактер, поглед на свет, навике…  У потпуности је могуће, да је њен младић, назовимо га Коља, само неколико пута пробао пиво, и да не жели да буде пијаница као његов отац. Али, он веома мало зна шта је предиспозиција, као и то да се зависност јавља не само за време употребе алкохолних пића. А, оно што је главно – он не зна како доћи до свести да савлада сопствени карактер и дуготрајне муке и проблеме. Зато зна како је све то решио његов отац…

Понекад се дешава, да се девојке из наведене породице удају за разведеног човека. Оне су поверовале његовим речима да га прва жена није могла да схвати, да је она у породици била прави терориста,  а он тако жели праву љубав, „а с тобом је тако лепо…“.  Како због тога да се не растопиш? Ти желиш да верујеш да ће све бити у реду.

Али, нови брак – то није живот на чистом листу папира. У други брак човек уноси све своје старе проблеме, и додаје нове, јер, он ту уноси своју личност. А личност је – константна величина. Јер, питање није само у објекту љубави, већ и у способности да волиш. Ниска лична оцена својих вредности,  са којом невесте ступају у живот одраслих, тражи спољашњу занесеност. Младожења са проблемима – то је полигон за рад на коме се могу показати своје, до сада потцењене, али одиста боље особине. „Па, ја ћу се постарати да му будем  и верна и одана, и добра…“.

Прође свадба, почиње дисхармонија заједничког живота. Неопходно је да се решавају проблеми свакодневнице, посла, прилагођавања једно другом… А кад се појави дете, она улаже веће напоре, и своје негативне емоције почиње  теже да обуздава, него пре. А он, потребну подршку око неге детета и других породичних питања, не уме да пружи и чак, у својој свести и не зна шта се од њега тражи. И ту обоје апсолутно не знају како да се истински отворе једно према другом, јер, ни једно нема искуства да изрази своја најдубља осећања, ни једно није навикло на природно понашање, ни једно не зна како заједнички да граде своје слободно време… Списак може  да се продужи.

А, на послу је или рођендан некоме у колективу, или примање награде, и,награђени треба да „залију“. Да одбије пиће – он не уме… Па, неће ваљда да буде „бела врана“, а и  „другари га неће разумети“.

То, да се многи од њих  клацкају на ивици алкохолизма или су већ у његовом почетном стадијуму – он и не наслућује, али, зато мисли, ако је једном то прихваћено, значи да тако треба.

Подвлачим :  у његовој породици је формирана ниска лична оцена својих вредности  и како ће га  прихватити његово окружење, за њега је веома значајно – зато њему треба неопходна доза алкохола. У шта ће се то, за неколико година претворити, једноставно, он о томе и не размишља. И, ето, он кући почиње да долази припит. Весело расположење, свет је баш добар… Али,  жена код куће не жури  да му се баци у загрљај, дете га гледа зачуђеним окицама… Оно има свега три године,  али, већ осећа да тата није онакав какав треба да буде. Ујутро, када после јучерашњег напијања јавља му се главобоља, када је и у души тешко, супруга хистерично виче: – „Како си се усудио да се јуче напијеш?!“… На посао долази шеф безбедности : – „Теби дрхте руке, вероватно си јуче напио? Како ћеш бити у стању да управљаш машином?…

Шта се десило? Жена га изгрдила, шеф га укорио, по свој прилици ће му и награду одузети, а уз то се још и време покварило… Али, тада долазе „другари“: – „Шта је? Проблеми? Хајдемо, после посла  да „дрмнемо“ по једно пиће, оно ће те опустити“.

Тачно, опустило је, и време је лепше, ни шефови нису баш тако лоши, и жена је поново„прелепа маркиза“… Шта се код куће  догодило увече и следећег јутра – јасно је. Само да додам: – „Теби је отац алкохоличар, и ти си алкохоличар…Свега је доста…“.

Међутим, искусни  другари на послу већ имају рецепт…Тако се јавља редовна употреба пића  после посла. Али, ако је његовом оцу успело да до алкохолизма дође, рецимо, за 10 година, њему је потребно два пута мање. И,  када су код њега почела пијанчења, супруга понавља исто оно, што је у сличној ситуацији чинила њена мама. Ако му је лоше – позива „хитну“. Ујутро, да би разбио мамурлук – када се сажали„доносе му „Минску 4“, а некада – прави скандал. Понекад – и једно и друго.

Он се појављује пијан – она, у срцу разбија чашу,  или, једноставно,  плаче. Ако га види да „никакав“лежи код улаза – довлачи га до стана, ставља у кревет, скида чизме. Она временом постаје „жртва“, „мученица“, „спаситељица“, „прогонитељ“. У случају његове тешке агресивности, она, како не би дала повода да на њу подигне руку,  постаје „служавка“, „тепих“…

И, тако се губи основно – она просто престаје да буде човек, личност, заборавља на своје достојанство,  заборавља о себи као лику Божијем. А, ако је још и православна – све то покушава да оправда  неопходношћу за „смирењем“ и „ношењем свог крста“.

На жалост, неки свештеници, немајући искуства у раду са датом проблематиком, такође могу да дају поуке  да је овакво страдање спасоносно   – и тако се  неминовно болест продубљује. Ничег заједничког са правим смирењем у датој ситуацији нема, и не може да буде.

Али, постоји фина замена хришћанске врлине њеним различитим сурогатима.  Док је супруга у потпуности увучена у проблеме свога мужа, она има прекрасан повод да бежи и да се бави својим сопственим проблемима. Она се такође боји блиских узајамних односа са самом собом. Тако се добија удобна конструкција у свести: Коља  има проблем – алкохол; мој проблем је – Коља; у свему осталом сам беспрекорна.

Огроман проблем код Оље је у томе, што се она одавно одрекла својих реалних осећања. То је њен метод анестезије. Она одавно живи –  не активно, већ реактивно, и само реагује на оно што се догоди у животу мужа. Истина се састоји у томе, што је Ољин проблем лично Оља, а не Коља. Али она, као и он, даје предност да свој живот живи у свету илузија. Реалност о себи самој – њу плаши.

Побуна, страх од развода – све је то само димна завеса. У заједничком животу са њим она има могућност да задовољи своје најдубље, животно важне потребе: да свакодневно потхрањује личну  ниску оцену својих вредности. Она патњом гради осећање сопственог достојанства, прикрива своју слабост, и своју ни на чему  основану одлуку којом свој живот  тера да тече по свом уцртаном  колосеку. Међутим, живот се не потчињава њеној вољи, али, да ту чињеницу призна – за њу има исту моћ као – пораз. Она се боји  да је не одбаце, и да је не воле.  Замена љубави – бити потребан некоме. Страх да буде одгурнута и невољена, руководи њеним бићем када помаже мужу.

Шта она добија тоталном контролом?

Муж ионако има ниску личну оцену својих вредности – без обзира на спољашњу фасаду негирања болести, у дубини душе он схвата да постоје озбиљни проблеми. Њему је већ и тако лоше. А кад над њим, мушкарцем, почиње да доминира жена, указујући му неповерење свим својим понашањем, да он није мушкарац, није глава породице, већ беспомоћно дете, кога је потребно спасити, избавити, држати под строгим надзором,  лична оцена својих вредности  пада до незамисливих граница.  Хитно је треба подићи. Како? Наћи оне, који га уважавају и прихватају таквог какав је он уствари. А где га то „поштују“? Тамо, где пију… Тек то не схватајући, супруга га тако гура да иде од куће, од породице – да би и даље конзумирао алкохол…

Супруга постепено схвата да се у њеној породици понавља оно што је било и упородици њених родитеља. Али, прво, инерција је јача од свести. Друго, она не зна како да прекине тај круг. Треће,  да се обрати стручњацима њој је психолошки тешко (погледај опис детињства),  па, уз то,  тих стручњака  можда  на датом терену неће ни бити. Четврто, мада је све то болно, али је прешло у навику. И тек, када јој се већ нагомилао умор, здравље претворило у опште растројство, а супротна осећања – љубави и мржње; туге и агрсеије, немоћи и злобе – поткопала нервни систем и почела, коначно, да обамиру, када је прихватила сопствену немоћ и  чињеницу да се породица, упркос  њеним титанским напорима руши, она се обраћа за помоћ – „шта да ради да он остави пиће…?“

Ипак, на пример, Коља је коначно схватио свој проблем.  Од алкохола је умро његов отац. Одлучио је да се извлачи… И, ево, он не пије – дан, два, недељу, три – каква срећа!…Тако…

Али, какав је резултат?

С једне стране, болест алкохолизма без борбе се не предаје и не одлази у прошлост баш тако лако . Јер,  Кољи је духовно, психичко и психолошко здравље разрушено и он нема искуства да живи трезне главе,  а саблазни и понуда готово да има на сваком кораку. Ако он ради по програму 12 корака, прошао је 28- дневни курс рехабилитације. Можда је открио за себе и Јеванђеље, јер, он има какву-такву, али, подршку… Покушава да ради на себи, јер, иако се једноставно полечио на наркологији – „жудња“за алкохолом нигде није нестала. Да не би пио, мора добро да стисне зубе, јер, унутрашња напетост је повремено таква…

С друге стране – још је интересантније. Оба супружника животно искуство имају у болести, али, не и у оздрављењу. Када је он пио – све је било, мада и болно, али, јасно и по навици. А сада односе са мужем треба градити испочетка. Само, како – није познато. За Анонимне Алкохоличаре она још ништа не зна, и нико из окружења не може да помогне. А о чему да причају сваке вечери? А како заједно да проведу слободне дане? Па, цео одмор са трезним мужем – па, то је потпуни ужас! Они нису навикли на унутрашњу блискост, поверење, разговор.  Нема ни јасно поствљене хијерахије у систему вреднсти. При томе, за све време његовог пијанства, она је навикла да буде глава породице, да сама решава сва питања,  почевши од куповине и преузимања детета из вртића или школе, до завршавања реновирања кухиње… А сада, муж подсећа да је он апсолутни домаћин у кући, а жена – је, просто, удата за њега. Она је навикла на контролу, а код њега се појављују лични интереси, и он гради давно срушене границе личности. Покушаја да верује мужу – такође нема. А још додајте и то да је она стварно много због њега и ради њега претрпела, и сада жели да он поднесе све рачуне за многе упропашћене године!…

Резултат је – он не пије, али њој је, или, тачније, обома – некако нелагодно и лоше. Она просто осећа да је испала из колосека, и, не издржавши унутрашњу напетост,  враћа се на пређашњи модел понашања. Муж долази кући – грли је… Она га по навици мирише – да ли има мириса алкохола. Он је добио плату – она,  на рефлексном нивоу, отварајући витрину, бифе, очима скенира да ли постоји жудња за  „навиком“. Он касни с посла – она одмах телефонира: Где си?“ Видела га је како  с посла иде са другарима са којима је раније  пио – срце „јечи“ и наступа хистерија: – „Како смеш са њима да идеш?“ Он се задржао због реда у продавници  – она сумња и страхује  да је он  са или уместо меса и млека опет узео своју уобичајену „намирницу“.  Емоције,  „ узрујаности“ висе на клину и он их по повратку види на њеном лицу. А, то га оптерећује – зар не верује рођеном мужу да искрено жели да буде трезан?     Он жели у риболов, или,  „време је за викендицу, уосталом,  одавно нисмо посетили моју маму“.  Она се боји да он у риболову  може да попије и да неће моћи да га контролише! Позивају их на рођендан –„нећемо ићи, јер, тамо ће се сви опијати“. Она не верује да он може да каже „не“. А ако ипак пођу, лично ће да упозори домаћина: „Њему не сипајте!“, не схватајући да ће код њега да изазове буру протеста:“Шта, зар сам ја дете? Зар не могу сам да одлучим шта ми је потребно, а шта не?“

Искрсава породични  конфликт.  Уместо да разговарају о датој ситуацији, она помиње све његове грехе из прошлости, а, уосталом, он према  њој има обавезу!… И још.  Оља има непрекидан страх и очекивање – када ће се он, коначно, напити? Без обзира на број дана у којима је био трезан, тај страх не пролази, већ  обрнуто, још се повећава. У дубини подсвести она у трезност мужа не верује, и убеђена је да ће се она пре или касније завршити. Наравно, она то не жели, али то тужно очекивање нечег лошег, које се протеже недељама, и чак месецима, постаје неподношљиво. Дошавши до неке границе,  то стање се  већ осећа на физичком нивоу, оно лебди у ваздуху… И,  за њу је већ боље да се он коначно и стварно сурва,  него да се она даље мучи са неизвесношћу!

Резултат свих наведених и сличних поступака је следећи:   Оља је њега тако сморила, да се он поново напио,  и све је постављено на своје уобичајено место!

Ољин даљи живот зависи од тога, колико је спремна да схвати, у првом реду, да она лично мора да оздрави, и да за помоћ мора да се обрати онима, који јој стварно могу помоћи – и колико је спремна да ради лично на себи ради сопствене среће… Али, то се исто односи и на Кољу.

 аутор: свештеник Евномије

превод: Танкосава Дамјановић

Извор: Если он пьет