У секуларном друштву и медијима често се користи термин „лудило“ или „полудео“ како би заправо објаснили да нека особа има неко психичко обољење, На тај начин стигматизују саме особе које се боре са својом психичком болешћу а такође се изазива зазор код других људи који имају психичких тегоба да потраже психолошку и психијатријску помоћ (јер не желе да буду „лудаци“ или „поремећени“).
С друге стране, секуларна (атеистичка, која није базирана на истинама православне вере и духовности) психологија, с обзиром да не признаје и не препознаје трочлану структуру човека на дух , душу и тело , те да поједине болести могу бити и духовне природе, свако духовно обољење (па чак и саму поседнутост) стављају у кош са психичким поремећајима и намећу медикаментозно лечење које у таквим ситуацијама не може да помогне.
У црквеној средини, пак, често се догађа да се о свим психичким обољењима говори као о запоседнутости злим духовима.
Православни психијатар из Русије, Димитриј Авдејев, у овом тексту појашњава тачан и правилан став Православне Цркве о пореклу обољења, као и о неопходности да сви људи који по свом позиву и служби долазе у ситуацију да помажу људима у проблему, морају познавати разлику између душевних боелсти и поседнутости како би могли да упуте људе на право место за помоћ.
Уредник сајта Има наде
***
У августу 2013. године одјекнула је вест о убиству свештеника Павла Аделгајма. Медији су пренели да је свештеника убио мушкарац којег је примио у свој дом: хранио, духовно бринуо о њему. Човек је убио свештеника и ранио себе. У медијима и у црквеној средини су у вези са тим почела да се појављују различита мишљења и текстови. Особу која је извршила овај страшни злочин описују и као психички болесног али и као поседнутог. Колико су ови појмови, психичка болест и поседнутост, слични?
Ово питање представља и тему нашег разговора са познатим православним психијатром, Димитријем Авдејевим.
– Димитрије, молим Вас да нам објасните – да ли психичка болест и поседнутост представљају синониме?
– Далеко од тога да су душевна болест и поседнутост увек једно те исто. Испред мене се налази један православни часопис и у њему наслов текста: „Неопходна су правила за контакт са полуделима“. Претпоставља се да су у питању правила за контакт са болесним људима. Након два реда у тексту се уместо речи „полудели“ користи реч „поседнути“. А затим пасус ниже опет реч „полудели“. На крају текста аутор износи мишљење да већини поседнутих није потребна духовна помоћ већ неодложна хоспитализација. Све је помешано! Поседнутом човеку је управо неопходна пре свега духовна помоћ, док је болесном потребно лечење, понекад и хоспитализација. Замислите само како ће реаговати верујући човек који је психички оболео а који чита овај текст? Да ли можете да замислите његово душевно стање? Знам за мноштво случајева када психички оболели људи своју болест доживљавају као крст који им је послао Господ, захваљују Богу за невољу која им је послата. Они расту духовно, моле се, исповедају и причешћују. Зато треба прво промислити пре него што се овако нешто напише или каже!
– Заиста, потребно је не само размишљати већ и познавати тему о којој се пише. Када су у питању неке овако осетљиве теме знање недостаје понекад, не само новинарима, већ како ми се чини, и неким свештенослужитељима.
– Људи знају, рецимо, да је рану неопходно очистити и обрадити јодом. Ако је у питању висока температура, сви знају да је потребно позвати лекара, попити аспирин. Посекао си прст – ставићеш завој. То је такође добро познато. Међутим, о психијатрији не знају апсолутно ништа. Верујући људи понекада постају жртве, нећу презати да ово кажем, неких псеудо-духовних савета и благослова. Познат ми је случај када је мајка са својом болесном ћерком, психијатријским инвалидом другог степена отишла до једног свештеника по савет. Свештеник није благословио ћерку да се лечи медикаментима. Њих две су поверовале том свештенику. Другог дана се њено стање драстично погоршало. Мајка и њена кћи су дошле по савет код мене. Ја сам се, наравно, залагао за наставак лечења. На то су ми одговориле: „А шта са благословом свештеника?“ Заћутао сам. Они су са вером ишле код тог свештеника (о њему се пронео глас) и ево какав је резултат настао. Посаветовао сам им да још једном оду до тог свештеника чим му толико верују и да се позову на мишљење лекара-психијатра. Ако ни то не помогне, могу да се обрате и надлежном епископу у циљу разјашњења ситуације.
– Да ли у Цркви постоји неки општеприхваћени поглед на природу душевних болести?
– Постоји документ који је прихваћен пре тринаест година на Архијерејском Сабору са називом „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“. Један од одељака овог документа посвећен је психијатрији, тачније, односу Цркве према узроцима психичких поремећаја, као и начинима лечења болесних. Подсећам да Црква издваја три главна узрока (три главна правца) из којих се развијају психичке болести: човекова природа, греховне страсти и демони, то јест, издвајају се индивидуално-биолошки, духовно-психолошки и демонски узроци јављања патологије психе. Веома важно је да се ови узроци не мешају. Ако је пред нама болесна особа, онда је пре свега потребно да се она лечи. „И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан“. (Прем. Сир. 38:12) У мери оздрављења (када је то могуће) духовна помоћ ће расти, а медицинска се смањивати. Рођацима болесне особе је потребно да знају макар уопштено особености клиничке слике и тока конкретне болести. Неопходно је покушати са уочавањем неких предзнакова акутне фазе болести да бисмо „звонили на сва звона“, ступили у контакт са лекаром, а духовника замолили да појача молитве за болесну особу. Ово је јако, јако важно. Осврнимо се сада поново на трагедију која се догодила, на убиство протојереја Павла Аделгајма. Да је свештеник исправно проценио да се пред њим налази психички болестан човек све би могло да буде другачије. Наравно да је било потребно да се предузму одређене мере безбедности.
– На пример, какве?
– Није требало примити тог човека код себе у дом, излажући опасности и себе и укућане. По тврдњи очевидаца,понашање младог човека је било неадекватно. Зато је могло да се посумња у психичко обољење и потражити помоћ психијатара. У таквим случајевима духовник и лекар треба да раде заједно. Непрестано говорим о неопходности изучавања, макар и кратких основа психијатрије од стране будућих пастира. Зашто говорим о пастирској психијатрији? Ради се о томе да пастир може бити први човек или један од првих људи који ће ступити у контакт са болесном особом. И од свештеника у том тренутку много зависи. Овом питању се не придаје значај који је потребан. На пример, човек на исповести може да се каје због стално присутне чамотиње док истовремено може боловати од депресије. На првој етапи му је неопходна медицинска помоћ. По мери оздрављења „тас на ваги“ овакве помоћи ће се смањивати, док ће духовна расти. Постоје и друга психичка обољења која могу да се сакрију, трансформишу, „преобуку“ у духовно лоше стање.
– Рекли сте да је важно да се пастир снађе и схвати где су духовни проблеми у питању, а где проблеми психичког здравља. Како свештеник да се снађе у овоме? Где може наћи детаљније информације?
– Потребно је да се изучи предмет о коме говоримо. Он се може звати и различито, могу бити или „Основе пастирске психијатрије“ или „Питања клиничке психијатрије“. Покушао сам да саставим малу књигу (садржи у себи петнаест предавања) у којој је материјал изложен на доступан начин: „Формирање хришћанског односа према психичким обољења – изводи из предавања“. Постоји и друга литература на ту тему.
– Знам да често имате предавања и ван граница Русије за свештенике, психологе, лекаре. Да ли и у Русији имате слична предавања?
– Да, заиста, у последње време често одлазим да говорим ван земље. Више пута сам говорио и у другим Помесним Православним Црквама. И у Русији имам предавања сличне тематике али су данас некако мање почели да се интересују за ова питања, има мање и позива. Међутим, проблем је прилично актуелан. Навео бих само неке бројке:
– на 100 000 становника наше земље има од 2500 до 3000 психички болесних људи;
– 30 особа на 100 000 становника свој живот завршава самоубиством;
– 70 000 младих особа сваке године умире у Русији од наркотика.
Психичко здравље људи не представља само уско-медицинску тему. То је у суштини један од најважнијих државних проблема који задобија изузетно важан социјални значај. Црква не треба ћути и она и не ћути, али је потребно да говори још гласније. Сарадња свештеника и лекара (верујућег лекара, на пример) мора бити довољно интензивна, активна, блиска. У друштву је по могућности неопходно формирање правилног односа према питањима душевног здравља и никако се не смеју убрајати сви психички болесни људи у групу поседнутих злим духовима и слати се на читање молитава за истеривање демона. Потребно је да се ово јасно разуме. Текст о коме сам говорио на почетку представља типичан пример како не би требало писати: поседнути, ђавоимани и психички болесни се користе, авај, као синоними.
Постоји и други проблем: „етикету“ полуделих покушавају да залепе многим злочинцима. Неки Виноградов је крајем прошле године пуцао у своје колеге на послу и чули су се гласови да је у питању шизофреник. А није тако. Данас је он већ осуђен. Или Американац Адам Ланза који је приредио страшан покољ у школи, који је убио десетине деце. И његов злочин су покушали да објасне само психијатријским мотивима. То није исправно. Својевремено сам написао књигу која се зове: „О психичким поремећајима и патологији духа“. У многим случајевима у питању је управо „патологија духа“. У питању је дубока повређеност човекове душе. Бавити се експанзијом психијатрије у тим случајевима није дозвољено. Важно је да све буде на месту и у право време. Потребно је да се болесна особа прегледа и да се покуша са указивањем помоћи. А када, на пример, адолесценти пребију бескућника или када тринаестогодишње девојчице иду улицом са пивом и цигаретом у рукама, када непрестано псују – у питању више нису психијатријски проблеми, већ проблеми одсуства духовности, породице и васпитања.
– Неки људи сматрају да психички болесне особе није неопходно лечити, већ им треба читати молитве. Шта можете рећи по том питању?
– Као прво, то зависи од самог свештеника. Многи свештеници овим проблемима прилазе веома припремљено. Међутим, далеко је да сви имају јасну представу о природи психичких поремећаја. На пример, познат ми је случај када је један свештеник одлучио да ће само духовним средствима помоћи човеку. Укинуо је болесном човеку лечење, а након одређеног времена болесник је извршио самоубиство. Други случај се догодио у Румунији. Тамо је на суд доспео један јеромонах који је глађу изморио до смрти једну монахињу претпостављајући да ће јој таквим постом помоћи. Како сада разумем она је имала тежак облик шизофреније. Као резултат овог „духовног“ експеримента монахиња је умрла.
Навео бих цитат из „Основа социјалне концепције“: „Црква разматра психичка обољења као један од знакова опште греховне повређености људске природе. Издвајајући у личности духовни, душевни и телесни ниво структуре личности, Свети Оци су разликовали болести које су се развиле „од природе“ и немоћи које су изазване од стране демонског деловања или које су представљале последица страсти које су поробиле човека.
У сагласности са овим разликовањем, у истој мери је неоправдано свођење свих психичких обољења на симптоме поседнутости што за собом повлачи неосновано спровођење чина изгона злих духова, као и покушај лечења било којег духовног поремећаја искључиво клиничким методама...“
Уочите како је тачно речено. Још једном понављам да се не сме пренебрегавати психијатријска помоћ. Међутим, ни духовни проблеми не треба да се решавају пилулама и инјекцијама. Надамо се да ће се, уз Божију помоћ, ситуација изменити на боље.
– Хвала Вам пуно.
– Захваљујем и ја Вама за интересовање за ову тему.
Аутор: Димитриј Авдејев, православних психијатар и психотерапут
Превод: Станоје Станковић
Извор: сајт Димитрија Авдејева
Захваљујемо се аутору Димитрију Авдејеву на дозволи да преводимо његове душекорисне текстове.
Коментари