У светлу застрашујућих догађања у нашем друштву ( отмицама, убиствима малолетних и младих особа од стране психички поремећених особа) медији се учестало баве питањем специфичног поремећаја личности који се у психологији назива психопатијама.
Како настају психопате, да ли су то неки „монструми“ који имају неку генетску грешку која их не чини више људима, да ли наше друштво и његово одсуство духовних оријентира (јасно разликовање шта је добро , шта је зло, шта је грех, шта је врлина, шта је порок а шта здрава навика) потпомаже развој психопатске личности – о томе говори православни руски психијатар Димитрије Авдејев.
Овом приликом се нећемо осврнути на медијско манипулисање нашим народом кроз појачано, претерано детаљно и нападно извештавање о несрећним погибијама младих људи које има за циљ да очи јавности усмери у другом правцу како би се неки политички непопуларни потези спровели са што мање народног негодовања.
За сада ћемо се овде бавити само тематиком нашег сајта – у овом случају постављамо текст који се бави том загонетном а застрашујућом врстом поремећаја личности – психопатијама.
Уредник сајта „Има наде“
О поремећајима личности (психопатијама)
Психопатије представљају аномалије које се карактеришу дисхармонијом психичког устројства личности.
Критеријуми за психопатију су следећи:
1) израженост психичких поремећаја који доводе до социјалне маладаптације (друштвене неприлагођености – прим. уредника сајта) личности;
2) тотална измењеност психичке структуре;
3) релативна стабилност психичких особености, одлика (П. Б. Ганушкин).
Још током прве половине деветнаестог века карактерне аномалије описиване су као „морална поремећеност“ (Д.Причард, 1835). 1837. године Б. Морел је писао да су такви људи „структурно запрљани и тај жиг ће их пратити од колевке до гроба, висиће над њиховом личношћу и утицати на њих током свих периода њиховог живота“. Идеја „моралне поремећености“ је одмах заузела владајућу позицију у изучавању особености овог психопатолошког стања.
Ево основних ставова који објашњавају појам психопатије:
Ф. Пинел (1909) – морална дезорганизација слободне воље;
М. Бенедикт (1895) – морална поремећеност;
Л. Мендел (1902) – морална слабоумност;
Ж. Причард (1925) – морална унакаженост и снажна порочност;
Е. Блејлер (1896) је звао ове људе „урођеним преступницима“; К. Бирнбаум – дегенерисаним маштарима, Л. Арлоу – „сизифовим“ типом личности.
Учење о психопатијама формирало се у оквиру руске психијатрије у вези са стручним закључцима (током судских процеса ових пацијената) истакнутих руских научника-психијатара С.С. Корсакова (1880), В.Х. Кандинског (1883) и И.М. Балинског (1884). Описани симптоми патологије карактера и њихова клиничка анализа у овим закључцима описани су као конкретно болесно стање – „психопатија“. Овај појам се затим брзо раширио не само у медицинској литератури већ и у књижевности (дела А.П. Чехова „Психопате“ и Н.А. Лескова „Старе психопате“ по материјалима поменутих процеса и закључака).
Разликују се структурне психопатије које имају генетске узроке – настале као последица различитих обољења, траума великог мозга, инфекција (органске психопатије) и стечене психопатије. Друга група психопатија (стечене психопатије) је пре свега повезана са факторима васпитања, ситуационим околностима, иако средина и васпитање имају утицај и на прву групу поремећаја. По подацима различитих стручњака, од 5 до 10% становништва има чврсту патологију личности. Авај, наша стварност често представља праву „фабрику“ психопатских личности.
Проблем „моралне поремећености“ је прилично дуго био у центру пажње и многих руских психијатара и адвоката (Андруски, Мержејевски, Дрил, Бошкин, Рејц). Они, као и други аутори, придржавали су се концепције дегенерације (изумирања). По њиховом мишљењу, пороци (или греси – прим. аутора текста) као патолошки поремећаји преносили су се из нараштаја у нараштај. Деца из таквих породица су имала урођен недостатак моралних осећања и предиспозицију за моралну обогаљеност. Ова деца, како указују стручњаци, нису у стању да се носе са сопственим страстима (аутор мисли на страсти у православном значењу те речи: као греховне склоности – прим.уредника Има Наде), бивају подвргнута неодољивим импулсима, њихове наклоности су изопачене, посебно у области полности. Морално осећање код њих је развијено само у зачетку или потпуно одсуствује. Међу негативним факторима посебно су се истицали пијанство родитеља, њихов неморални и порочни живот, криминална средина, итд.
В. Ј. Гидикин је писао: „Аутори теорије моралне болести од самог почетка су наглашавали зависност одговарајућих девијација личности (поремећаја – прим. аутора) од негативних спољашњих фактора присутних у генези (пореклу – прим. аутора) али и током живота саме особе.“
Прва монографија у свету која је посвећена опису психопатије објављена је у Русији 1886. године од стране В.М. Бехтерева. Он је између осталог писао: „Лица која болују од психопатије не могу да се сматрају душевно оболелима у правом смислу ове речи. Међутим, они представљају чудна, загонетна бића која осећају, мисле и поступају другачије од здравих личности, који често већ од детињства представљају дубоко порочна створења и који су скоро сигурни кандидати за душевно обољење“. К. Шнајдер је писао да је психопата особа која због особености сопственог карактера сама пати и/или приморава људе око ње да пате.
Није могуће не сложити се и са ставовима Е. Кречмера (1934) који је писао следеће: „Да би се открила природа психопатске личности потребно је истовремено узети у обзир наследне особености, егзогене (спољашње – прим. аутора) телесне повреде у раном узрасту као и утицај средине.“ Истакнути руски психијатар В.А. Гиљаровски је писао да „психопате чешће настају него што се рађају“. О постојању такозваних стечених психопатија са великом сигурношћу су писали професори психијатрије Е.К. Краснушкин, П.Б. Ганушкин, као и други истакнути светски психијатри.
Такође, не треба доживљавати психопатске личности искључиво као асоцијалне особе. Дисхармонија личности се показује на веома много начина. Међу психопатама има и изражених хистерика и шизоидних особа затворених у себе, такође и психоастеничних особа које сумњају у све и др. Најважније је рећи да се у природи свих ових симптома налази изграђена, снажна психичка дисхармонија.
Наша реалност никако не помаже психичком здрављу људи и често представља, ако се може тако рећи, психопатску „фабрику“. Социјална напетост у друштву је веома висока. Са друге стране, суочени смо са моралном кризом. Многи људи су се нашли у стању духовног вакуума. Много је и оних који, без моралних оријентира у срцу, стају на пут греха. Греховни живот никада и никоме није донео душевни мир, радост и спокој.
Посебну бригу изазива душевно и духовно здравље адолесцентске генерације. Замагљени духовни оријентири у друштву као тежак терет падају на крхке дечије душе. Половина 13-годишњих девојчица и дечака у Русији је већ пробало алкохол. Први контакт са цигаретама се у Москви спустио на 10 година код дечака и 12 код девојчица. Нико се данас не изненађује због чињенице да школарци често и лако ступају у сексуалне односе. Сваки десети абортус учинила је девојчица адолесцент. Међу младима узима маха и наркоманија. Полна обољења код адолесцената, дечија проституција, авај, представљају тужне знаке нашег времена. Појавили су се тинејџери – серијске убице за шта раније судска психијатрија практично није знала. На основу овога можемо извести закључак какав чудовишни степен агресије у друштву ови случајеви осликавају. Искушења за децу почињу већ од најранијих година.
Ево редова из писма једне младе мајке:
„Деци су украли детињство. `Захваљујући` телевизији и медијима мала деца већ знају шта је секс, како и са ким се може тиме бавити. Да ли ће они бити у стању да, када порасту, схвате шта је љубав? Погледајте какве цртане филмове пуштају деци. Филмови су неморални и глупи. Зар је могуће да нам намерно психички оштећују децу? А какве играчке продају: нинџе, дошљаке из свемира, роботе и др. Због чега? Шта ове играчке могу да донесу деци?“
Авај, писма налик на ово аутор добија у великом броју и у сваком писму је – бол и туга родитеља због онога што се дешава око нас.
Веома је занимљиво истраживање које су спровели полиција и установа народног образовања у граду Фулертону, у држави Калифорнија (САД) марта 1988. године. Ево и њихових резултата.
Основни проблеми у школи 1940. године су били:
– ученици разговарају за време часова;
– жваћу жваку;
– галаме и трче по ходницима;
– излазе из реда;
– не облаче се по правилу;
– свађају се у разреду.
А ево како су изменили основни проблеми након 48 година:
– употреба наркотика;
– употреба алкохола;
– трудноће;
– самоубиства;
– силовања;
– пљачке,
– пребијања.
Сваки коментар је сувишан. А од тада је прошло четврт века и ситуација је постала још гора. Амерички начин живота нам се већ неколико деценија намеће, како нама тако и нашој деци. И у Русији се активно ствара потрошачко друштво. До чега ће то довести? Неутешне прогнозе се просто саме намећу.
Вратимо се опису психопатије.
Психопатија заузима прелазни положај између психоза и неуроза. По неким карактеристикама психопатија „не доспева“ до психоза (по правилу, у клиничкој слици нема халуцинација, бунила и других симптома психозе) али се и суштински разликује од неуротских поремећаја. У неурози постоји повезаност симптома са неким емоционално значајним догађајима, ситуацијама и животним околностима које изазивају забринутост особе. А психопата је, како се каже, увек психопата. Наравно, у одређеним животним тренуцима његово понашање може да се декомпензује, док се у другим периодима уочава релативна компензација, али генерално извитоперена психопатска подлога остаје. Ако пацијент има савест и осећање кривице онда ту психопатија није у питању. По тврдњама неких психијатара, психопата нема савест нити осећање кривице. У најбољем случају психопата може поседовати само неко осећање нелагодности због ових или оних знакова психопатског карактера.
Ако човек који страда од неурозе, условно говорећи, штети самом себи, психопата својим понашањем штети и људима око себе. Без сумње, степен изражености психопатских црта код особе која их поседује варира од случаја до случаја. Суштински се разликује и клиничка слика појединих врста психопатских поремећаја. Тако се на пример разликују: хистерична, реактивно-лабилна, раздражајна, успорена психопатија и др. У претходним класификацијама смо могли да наиђемо, на пример, на следеће разноликости психопатије: чудаци, маштари, лажљивци, емоционално отупели, раздражљиви, нервозни, депресивни.
У негативне факторе који компликују ток психопатије убрајају се алкохолизам, наркоманија и друге хемијске и нехемијске зависности, повреде главе и мозга, телесна обољења (у комбинацији са променама узрокованих старењем). „Бунило поступака“ – на овај начин се понекада описује психопатско понашање. У последњој психијатријској класификацији уместо термина „психопатија“ користи се термин „поремећај личности“.
Лечење психопатије представља дуг, тежак процес који често не даје резултате. Исто то се може рећи и за духовну рехабилитацију психопатских личности.
Међутим, што није могуће човеку – могуће је Богу.
Аутор: Димитрије Аведејев, руски православни психијатар
Превод: Станоје Станковић
Извор: сајт Димитрија Авдејева
Коментари