Текст који је пред вама се превасходно бави женама које бирају да се удају за особе које или имају зависност од алкохола или су већ алкохоличари. Оригиналан назив текста се и зове „Будуће жене (невесте) алкохоличара“.
Међутим, психолошки склоп жена које се удају за алкохоличаре је веома сличан са женама које се удају и за другу врсту проблематичних мушкараца – било да су они страствени коцкари, зависни од клађења, да су наркомани, патолошки лажови, који имају тенденцију да упадају у проблеме са законом, итд.
Главна одлика ових жена (и не само жена, овде у тексту се конкретно говори о особама женског пола, али и мушкарци могу бирати управо жене које су по нечему проблематичне) је ниско вредновање сопствене личности, ниско самопоштовање.
О томе како је почетни проблем настао, како се ствари одвијају и најважније – шта можемо учинити да се избавимо из овог зачараног круга понављања рана из детињства у својој будућој породици и браку – прочитајте овом тексту.
Текст је доста дуг, али је вредан сваког грама пажње. Само уместо речи „алкохоличар“ ако је потребно замените са особином вашег проблематичног супружника – „наркоман“, „женскарош“, „коцкар“, „радохоличар“ итд.
Уредник сајта Има наде
Невесте алкохоличара
Како се догоди да се неко уда за акохоличара, или пак уопште за неког младића који ће касније оболети од алкохолизма? Шта је ту посреди? Да ли се ту ради о грешци у избору, или је можда у питању прст судбине? Можете и да се не слажете са мном, чак ме можете и каменовати, али, сматрам да је то — `судбина`. Можемо то рећи и другачије: то је утврђена правилност! Научним истраживањима је установљено да су ћерке алкохоличара склоне да се удају за алкохоличаре. Механизам избора брачног друга је нејасан, међутим, та чињеница је потврђена.
У мом поштанском сандучету налази се много писама од вереница алкохоличара. То су веома поучне приче. Патње жена удатих за алкохоличаре неки тумаче као реакцију на несрећне околности које оне имају у породици. Мисли се на тај специфичан психолошких склоп тих жена какав се формира током вишегодишљег живљења са вољеном особом која болује од алкохолизма. Међутим, девојка која се налази пред удајом за таквог човека још увек нема такво искуство.
Психолошки посматрано, неке су девојке спремне на све могуће животне тешкоће у проблематичном браку.
„Мене привлаче као магнет само проблематични мушкарци. Зашто?” — питала ме је једна вереница алкохоличара.
Ја не знам зашто, међутим, видим да је слична тенденција и у другим писмима.
— Ево фрагмента из једног писма:
„Дружим се са младићем који је алкохоличар. Њему је 25, а мени 20 година. Виђамо се неких осам месеци. Да га оставим нити желим нити намеравам јер га веома волим и желим да он постане човек (да постане нормалан и среди свој живот). Научите ме како да се понашам када је пијан, а шта да му говорим када је трезан; како да успем у томе да он престане да пије? Да се обратим мојим родитељима нема сврхе; они ионако мало знају о мом приватном животу. Да их и питам – како да се понашам са дечком-алкохоличарем, они ће рећи да га оставим. Његовим родитељима једино што остаје је да вичу и да псују. Отац мога младића има 50 година и пио је раније, а сада, ево већ има 15 година како не пије. Деда мог пријатеља такође пије, међутим, сада већ ређе. Када вереник и ја одемо до његових рођака деда га обавезно части.
Мој вереник је био ожењен и има дете. Сазнала сам и основни разлог развода: муж је пио, жена га је варала, скандали, он ју је тукао… Суседи, његови пријатељи, сви су алкохоличари а њему је са њима занимљиво. Друге пријатеље – који не пију, он не жели да има”.
Чини ми се да је ово писмо типично за једну будућу жену алкохоличара.
Обратимо пажњу на то да она о себи не пише ништа. Постоји у писму само једна опаска – она долази из породице где се није поверавало једно другом нити се расправљало о тајнама приватног живота. Дакле, односи дотичне невесте са родитељима нису били нешто нарочито блиски, а могуће је да су били и лоши. Изгледа ми највероватније да је породица њена са њеним родитељима — једна веома проблематична породица.
Ова вереница је сада усредсређена на проблеме свога будућег супруга. Он има много проблема. Породица из које он потиче јесте једна типична алкохоличарска породица. Алкохоличари су му и отац и деда. У прошлости будући муж је стекао искуство из несрећног породичног живота, тукао је тадашњу жену. Алкохолизам и насиље често иду једно са другим и преносе се са једног поколења на друго. Недавно сам прочитала научни чланак у којем су проучавали ово питање на 20 породица из Португалије. Ове породице биле су састављене из по три генерације. Присуство алкохолизма и насиља у неколико генерација у једној породици утврђено је у 18 од 20 проучаваних породица.
Будућа невеста, аутор писма, по свему судећи мисли да ће се њој посрећити да избегне злу коб прве жене свога изабраника. Плашим се да ће он и њу – другу жену тући.
Невеста не осећа опасност по себе. Она упорно верује да се све то (и алкохолизам, и сурово опхођење са женом) неће поновити у њеној будућој породици. О, како је силна вера ове невесте у моћ љубави! Са каквом силном увереношћу она то изјављује! Као да јој је искључен онај апарат који би требало да хвата сигнале за узбуну. Њен будући муж недвосмислено шаље такве сигнале, а невеста их не препознаје. То је митолошки начин мишљења, вера у илузије (у овом случају је у питању вера у мит о свемогућој моћи љубави, а да се притом и сама љубав дефинише неправилно – прим.уредника сајта).
Али, зашто она воли не овога човека – какав је он сада, већ неког тамо, будућег? Као да он још увек и није постао човек већ, како се изразила: „хоћу да он постане човек”. Она је непоколебиво убеђена да може од њега да „начини” човека. Као да је некога могуће „начинити” другачијим, нарочито онога ко се сам противи било каквом утицају. Да ли је код њега уопште могућ духовни напредак ако он бира пријатеље само међу онима који пију. Обично човек тежи оној средини у којој може да оствари своје склоности.
Могуће је да је то и основна црта невести алкохоличара – безгранична вера у своју способност да преобликују и преваспитају своје будуће мужеве, да управљају њиховим судбинама.Може ли уопште било који човек, па макар то била и мајка, отац, или учитељ, да управља судбином другога, да обликује људе по својој замисли, те да држи њихов живот под контролом? Наравно да не. Чак и по сопственој слободној вољи тешко је изменити и самога себе, а поготово другога; то је просто немогуће. Потпуно је бесмислено поставити себи такав циљ. Људи се не мењају по нечијој замисли. Човеку је својствена извесна особина која се назива – „отпор материјала”.
Увереност невести и жена удатих за алкохоличаре у успех своје замисли о одвикавању од пића својих вереника или мужева, назире се у сваком писму. Оне се чак и не питају да ли је одвикавање уопште могуће. Оне просто траже – научите ме како да се понашам.
„Наравно, ја сам знала да се удајем за алкохоличара. Међутим, тешила сам се мишљу да ћу успети да га поправим” — пише једна жена алкохоличара.
Потом, у том писму она саопштава како није успела да га „поправи” — управо ту реч је употребила. Брак – то није поправна установа већ ће пре бити да је то добровољна сарадња двоје партнера.
Једна друга жена изразила се још прецизније у том правцу: „Када сам се удавала било ми је јасно да је он алкос. Па каква бих ја то жена била ако не могу да преваспитам свога вољенога?!”
Иако га не поштује нешто нарочито, вољени је ипак — вољени! Иначе га она не би назвала „алкосом”. Крај ове приче је један те исти — преваспитавање није успело.
Невесте алкохоличара усредсређене су, дакле, на проблеме својих будућих мужева, а не на своје сопствене. Привлаче их проблематични људи они у њима (тим женама) изазивају заинтересованост већу него за неког другог. Тада постоји објекат за испољавање њихових «надпросечних» талената. Још ни једна жена на свету није „преваспитала” алкохоличара, није остварила код њега жељену трезвеност у замену за своју љубав. Међутим, не престаје узлет лептира према смртоносној светлости. Таква је сила самоуништавајућег понашања.
Њено детињство
Могуће је да је она била старија ћерка, или пак јединица у својој породици. Детињство јој је било веома тешко, понекад и због тога што је отац био болестан од алкохолизма (или пак деда), а понекад и због тога јер је мама била веома захтевна, имала тенденцију да доминира, непрекидно ју је критиковала.
Будућа невеста алкохоличара била је веома добра девојчица. Она је тако добро учила у школи, тако је добро поспремала у кући, тако је била марљива и у другим пословима тако да је увек очекивала похвалу од родитеља. Но, узалуд.
Мама није обраћала пажњу на ћеркина достигнућа, будући да је била заузета борбом са мужем-алкохоличарем. Она је примењивала ону погубну педагогију која сматра да не треба ћерку похвалити, а то ју је уништило; и уопште узев „дошли су јој главе”.
Какво год добро да је девојчица учинила, ма колико петица да је добила, њима, родитељима, све је то било недовољно да би је наградили топлином, нежношћу, изражавањем љубави, нежним додиром, да би ускликнули: „Поносимо се тобом, ћеркице! Ти си нам тако драгоцена!”
Родитељи су за ћерку остајали или физички или емоционално недоступни, а често и једно и друго. Можда се десило да отац напусти породицу, можда се догодило да је мама била заузета разним пословима. Могло се десити и да је отац и живео у породици али, ако је био пијан или заузет својим послом, тада са њим није било могуће честито ни прозборити. Тако изгледа емоционалнa удаљеност.
Резултат код ћерке је био — неутољена глад за емоцијама. Управо, глад за љубављу.
Колико често су је критиковали код куће? О, веома често.
Одсуство похвала а учестале оштре критике од људи који јој највише значе — родитеља, доводи до још једног важног ефекта приликом избора будућег супруга: код ћерке је изграђена очајно ниска свест о сопственој вредности.
Негде у дубини душе ова девојчица, а потом девојка, уверена је да је недостојна „да носи свилену хаљину”, она се током целога живота осећа боље у некаквој грубој сукњи. Она не осећа да је достојна као личност, нити да је нешто нарочито битна у овом животу. А како би она у својим очима и могла да се осећа вредном, ако за родитеље није представљала ништа?
Она веома жели да докаже да ће код ње све бити у реду, да она уме да оствари постављене циљеве. Понекад се ове девојке зарекну да ће у породицама које буду образовале бити све другачије, у потпуности супротно од тога како је било код тате и маме. Што је јача жеља да се направи другачија породица, тим је већа вероватноћа да ће се поновити судбина њене мајке. Одрицање од оног начина живота који је пратио њено детињство значи остати везан, али не на позитиван већ на негативан начин за своју примарну породицу. Бити везан значи – бити заробљен. То омета слободан избор. Да би се изградиле нове емоционалне склоности, на пример, према супругу, потребно је да се одрасте и да се ослободи од дечијих привржености. У писмима будућих невести исказано је много негативних осећања према родитељима.
Невестама алкохоличара ретко долази у главу таква проста помисао као што је: „ Ја сам вредна као личност, имам своје достојанство”. Често им долази идеја да спасавају некога, да некога избаве од пропасти и да се за некога жртвују – тим женама је потребан хероизам. Понекад кроз херојство људи проналазе осећај самопоштовања.
Могућност да себе сматрају вредним као особама код невести алкохоличара је толико мала да је потребан подстицај и подршка споља. Њима је непознато да су самопоштовање, свест о сопственој вредности, самоцењење — дубоко унутарња људска својства. То је просто једна чврста увереност независна од наших стварних достигнућа. Та особина изузетно много зависи од тога за кога и за какву особу су те сматрали у детињству за тебе најважнији људи — мама и тата. Ако су те доживљавали као добру особу, волели те безусловно, а не због послушности или примерног понашања, значи да ће твоје самопоштовање бити на високом ниову, и у животу ће , дакле, бити мање проблема.
Деца као миротворци
Родитељи девојчице – будуће невесте алкохоличара, могли су се посвађати. Ћерка је видела своју улогу у томе да их помири, или пак, да не допусти да дође до ужасних последица свађе. Када се ратоборни дух рашири по кући дете некако брзо схвата шта му је чинити како ствари не би дошле до тога да се позива милиција, како тата не би истукао маму, како суседи не би чули вриску. Дете брзо склања нож који је био на столу, можда искључује телефон, навлачи завесе на прозорима. И шта још све не. Ситуација ће већ сама дошапнути шта да уради.
Тако девојчица одраста као превише опрезна. Она је сво своје детињство одстојала на стражи, свагда је била на опрезу. Оваква ситуација је допринела томе да је она израсла у веома оштроумну, одлучну обзиљну и одговорну. У будућем животу са мужем-алкохоличарем ове особине ће јој свакодневно бити потребне.
Да ли је за дете природно и нормално да буде као некакав прилог у сендвичу, односно, да заузима неку од страна између завађених родитеља. Да ли је за било кога природно да живи незнајући за опуштеност и поверење према свету који га окружује? Да ли је нормално да све време очекује неку незгодну ситуацију, као да се свакога трена може десити нешто страшно? Деца из алкохоличарских породица могу мислити да је то природно и нормално; она не знају за другачији начин живота унутар породице.
Потреба за контролом (управљањем другима)
Онај ко је одрастао у тешкој, проблематичној породици, непрестано жели да напором воље преправи све лоше у добро. Такви људи настоје да на сваки начин не допусте да живот протекне слободно и природно, без притисака и без уплитања са њихове стране. Они не дозвољавају животу да се одвија сам по себи већ стреме да њиме управљају. Такве особе верују да могу контролисати ток неповољних догађаја: „Ја ћу га одвићи од алкохола”, „Љубав и верност чине чуда и он ће са мном оставити пиће”, „Добрим женама мужеви не пију”, – то је оно у шта оне чврсто верују.
То што се будућој жени алкохоличара у детињству није посрећило да њен тата не пије, нема никаквог значаја. Напротив, тим је код ње већа тежња да у свом зрелом узрасту понови исти такав породични сценарио, но овога пута обавезно са срећним исходом.
Корен потребе за контролом лежи у беспомоћности, у страственој чежњи да будемо јачи него што смо то у стварности. Сасвим је довољно и то што је већ једном та девојчица — невеста алкохоличара, била беспомоћна.
Оне се не удавају већ буквално улећу у брак
Детињство невесте је било такво да је она хтела што пре да побегне и да преусмери свој живот у другом правцу. Живот будуће невесте алкохоличара могуће је описати и речима из класичне књижевности: „У детињству, она није имала детињства”. Није посао деце да мире родитеље, да теше повређену мајку… Дете не мора и не може да буде психотерапеут у породици. Могуће је да се оболи и на тако племенитом задатку као што је силна жеља да се обрадују родитељи. Дете се труди изнад својих снага, а родитељима су недовољна сва њена постигнућа.
Живот у родитељском дому није лак. Тек што је девојка дорасла до пунолетства а већ жарко жели да што пре напусти тај дом. Због тога се такве особе могу удати изузетно брзо. Иако буквално ускачу у брак са прим којим наиђе – како се онда догоди да управо ти будући мужеви имају склоност баш према алкохолу ?
В. П. Нужниј (2000), уз дозу хумора али заправо савршено озбиљно пише о будућој жени алкохоличара: „Она из све душе чека, нада се да ће што пре срести свога принца и отићи из дома који јој је дозлогрдио. Због тога је она пажљива и пуна разумевања према било ком мушкарцу који јој поласка и загреје се за њу… Таква девојка ако некога заволи, биће то – за читав живот. Она је спремна да пође за својим вољеним кроз огањ и воду. Спремна је да стоји иза њега до смрти и да прегризе грло било коме ко га увреди. Она је у стању да жртвује све: своју удобност, време, престиж, лепоту, женственост, само да би њеном витезу било добро” (стр. 332).
Наставиће се…
Аутор: Валентина Дмитријевна Москаљенко
Превод: Миодраг Рођенков и м.Киријак
Извор: Перејит.ру
Коментари