Ова истинита православна анегдота о Владимиру, побожном човеку који је страдао од зависности од алкохола до те мере да је манипулисао другима на „православан“ начин са циљем да дође до новца за свој порок, може бити највише од користи особама које већ јесу православни верници а чији ближњи или они сами пате од алкохолизма или друге греховне зависности.
Занимљиво је приметити да сваки човек има неку ситуацију или неки преломни тренутак који га подстакне на искрену борбу против сопственог порока. То је тренутак када схватамо да је први корак ка излечењу – престанак живљења у лажи и претварању. Докле год говоримо „не, ја нисам такав, ја се не правим да сам бољи него што јесам и не правдам се“ – далеко смо од излечења.
У случају Владимира (коме је надимак Вовчик у овој причи) преломни тренутак је била – прича о лисици. Прочитајте на који начин.
Уредник сајта Има наде
О лисици и Вовчику
Улазим ја једном у кокошињац, а тамо кокошке лете на све стране, хистерично кокодачу, покушавају да одлете под строп. Не разумијем шта их је тако испрепадало?
И онда видим: на поду кокошињца лежи седам мртвих лисичића и умирућа црносребрна лисица. То је оно црносребрено крзно какво се виђа у продавницама крзна. А овдје нешто отрцано, са искиданим праменовима , као да се лиња.
Лисица се тргла, рекло би се, већ у самртном ропцу, а затим отворила очи и молећиво пружила к мени шапу: као да каже, лоше ми је, умирем од глади, дајте милостињу Христа ради!
-Не умири- говорим ја лисици- Сад ћу да ти донесем да једеш.
Носим лисици хљеб са котлетима, а она – нестала без трага.
Само видим издалека , како по путу ка шуми јуре у пуној брзини седморо лисичића, на челу Лија с мојом кокошком у зубима.
Каква је то била глумица.
Како сам јој само повјеровала?
Враћам се кући, а тамо ме чека Вовчик, познатији по надимку Умјетник.
У ствари, он је Владимир, бивши заставник у војсци. Радио је седам година у војсци, а затим је упадао у таква пијанства, да је морао напустити војску. Пропио је он све, чак и стан, и од тада обитава или у Оптини пустињи или у оближњим манастирима.
Да ради заставник зна, руке су у њега златне, али прича његовог живота тече овако: два или три мјесеца он се усрдно труди у манастиру, а затим поново тоне у пијанство.
Ради алкохола Вовчик се претвара у лукавог Умјетника, који зна да извуче новац од ходочасница. Човјек је он начитан, краснорјечив. Прилази овај глагољиви говорник к усамљеној дами и почиње одушевљено:
– Каква је то само благодат!
– Да, благодат- сагласна је она.
И Вовчик почиње сладуњаво говорити о Оптинским старцима, о њиховом високом духовном животу.
У наставку слиједи кратка прича о њему самом: како је радио у војсци. Све је имао, било му је као бубрег у лоју. А презрео је богатства овога свијета, само да би био бесребреник Божији.
А и шта ће му новац кад је при манастиру? Храна је бесплатна.
Једино не може утолити духовну жеђ. И пожелио је да купи, чита и пречитава писма светог Теофана Затворника, али…
Да скратимо, ходочасница се ту већ хвата за новчаник и чак се радује што јој је дата могућност да помогне „светом“ човјеку.
Углавном, и овај пут је Вовчик дјеловао на уобичајени начин и одмах је изјавио, да је игуман Антоније благословио да му ја материјално помогнем да купи пети том „Добротољубља“.
– Је ли тог што је у флаши и што пјени?- питам Вовчика.
– А за вас је благослов игумана празна ријеч?- негодује Умјетник.
– А да ја теби, Вовочка, испричам за један благослов?
Овако је било.
Манастир је накосио у шуми доста сијена. Осушено сијено требало је само превести у шталу, а у шуму је дошао сељак и почео да товари сијено себи у кола.
– Зашто крадеш манастирско сијено? – питао га је игуман Антоније.
– Благословио ми отац Антоније!
– А ти познајеш оца Антонија?
– Он је мој најбољи пријатељ!- похвалио се сељак и одједном се тргнуо, схвативши да разговара управо са оцем Антонијем
– Опростите, баћушка. Породица, дјеца, немам за шта купити сијено.
– Добро, потовари сијено у кола и вози. Али више не кради. Јесмо ли се договорили?
Причу о крађи сијена Вовчик је саслушао са разметљивом равнодушношћу и чак није пропустио да примјети, да, за разлику од неких других неблагочестивих људи, он увијек говори истину и само истину.
А та „благочестивост“ Умјетника наљутила ме је толико, да сам му ја веома сликовито и живописно описала, како је на моје очи и сасвим увјерљиво „умирала“ лисица.
Ту се заставник захихотао и одмах признао, да нема никаквог благослова игумана и да га није ни било. Једноставно хоће да попије и то је то.
-Мислите да мени самом није тешко због мог пијанчења?- туговао је он. –И ево шта је интересантно: у армији сам пушио двије кутије на дан. Тек што сам пришао Цркви и помолио се Господу, а већ сам исти дан оставио пушење. А ево овдје годинама палим свијеће под иконе и молим се за избављење од пијанчења. Чак и ноћу, вјерујте ми, молим се, а ујутру се опет напијем, и „као што свиња лежи у блату, тако и ја служим гријеху“.
Треба рећи да је наш заставник уредан по природи и прецизан до педантности. Обућа је код њега увијек очишћена, кошуље испеглане. Својим се изгледом Умјетник, рекло би се, поноси, а изглед је његов пријатан: густа, његована свијетла коса и таласаста брада. На први поглед згодан момак и скоро па Иван-Царевич.
А кад се напије, тај скоро па Иван-Царевич лежи у „блату“, као та свиња коју помиње. Некад заноћи у стајском ђубру, некад се ваља по смећу, а једном је погодио и у септичку јаму. Страшније понижење за заставника-чистунца тешко је смислити.
И он је ко зна колико пута у очајању говорио: „Господе, избави ме од пијанства! Тешко ми је у нечистоћи!“
И опет је Господ допуштао те понижавајуће тешке падове, можда и због тога, да би се душа престала самообмањивати и да би одбацила од себе сваку лаж.
Сам Вовчик је, рекло би се, то већ схватио. У сваком случају рекао је:
– Још у војсци мени су дали да прочитам књигу митрополита Антонија Сурожског. И тамо је мене поразила једна мисао: човјек се не може приближити Богу, док не скине са себе маску лажи, јер лаж удаљава од Христа. Прочитао сам и помислио: ја нисам такав. Наравно, трудим се да ствари мало уљепшам. Али зар сви тако не раде? И тако, живим ја као и остали и одједном схватим да између мене и лисице у кокошињцу нема неке велике разлике. Толико сам се већ изварао, да су људи заборавили моје име и зову ме по надимку- Умјетник.
Лијепо би било да могу рећи, да је Владимир „дошао себи“ и напокон престао пити. Али није тако! Већ сљедећи дан напио се до бесвијести, и сажаљиви послушник сакрио га је у својој ћелији, да не изађе на очи оцима и да га не отјерају из манастира. Затим су заставника одвезли у Илинско, а тамо при храму постоји уточиште, гдје настоје да помогну наркоманима и пијаницама као што је Вовчик. Проживјео је он у Илинском неколико мјесеци и потом је некуда ишчезао.
Недавно су се из Брјанске области вратили моји пријатељи иконописци и са одушевљењем причали, како је у засеоку у шуми обновљен дивни стари храм и да при храму већ постоји икописачка радионица.
Свештеник са супругом иконопише, а помаже им раб Божији Владимир. Ради оквире, припрема даске за иконе и све у свему то је мајстор златних руку. По неким стварима могло се претпоставити: то је наш Вовчик са надимком Умјетник.
-Како је он тамо?- питам- Пије ли?
– Ма какви?! Ни капи. А кад га питају, како је оставио пиће, Волођа се некако смије и говори: „ Моја прва учитељица на том путу била је лисица у кокошињцу“.
Онима који не знају причу о лисици-лажљивици, такво објашњење тешко је разумљиво. А тек је охрабрујућа мисао, да и од лисице, која је украла кокошку, ипак постоји нека корист.
Аутор: Нина Павлова
Превод: Синиша, форум Светосавље.орг
Извор: Православие.ру
Коментари