Први део текста можете прочитати на ОВОМ ЛИНКУ.
Настављамо интервју са православним психијатром др. Лин (Магдаленом) Папас. У овом делу текста можете прочитати детаљније о томе шта узрокује хомосексуалне пориве и како ми као православни хришћани треба да приступамо хомосексуалним особама које желе да се боре са овом греховном наклоношћу.
Уредник сајта Има наде
ИНТЕРВЈУ СА ДР.ЛИН ПАПАС – О ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ (НАСТАВАК)
—Шта то значи за особе којима је заиста потребно исцељење – исцељење од хомосексуалности? Значи ли то да их је једноставно издала срећа, да немају коме да се обрате? Хоће ли они открити да је на свету све мање психијатара који су спремни да разговарају о томе?
—Не мора да значи. Ако се неко обрати психијатру или психологу који је спреман да устврди то што сам и ја рекла, наћи ће некога да им помогне. Мислим да сте хтели да поставите ово питање: шта је са особама које не схватају да је хомосексуалност огроман део њихове борбе, њиховог бола, њихове непрекидне болести?
Занимљиво је што кад говоримо о болести, ми одмах помислимо на патогене или нешто што расте у нама, или на инфекцију изазвану бактеријом или вирусом, а не на нешто што је изазвано инфекцијом душе. А о томе је овде реч. Као што је случај и с толико других ствари у данашњем друштву, људима је све теже и теже да уоче инфекцију јер смо толико тога „нормализовали“ што се тиче делова душе који све више нестају у греху који смо ми пак прогласили „нормалним“.
—Као кад бисмо, на физичком нивоу, прогласили рак нормалним?
—Управо тако. Болест вас изједа изнутра, а ви настављате да заташкавате проблем и претварате се да тако и треба да буде. Тако је и са хомосексуалним животом. Споља вам се чини да сте добро, да сте срећни, али изнутра то заправо нисте. Настављате да учествујете у томе и тако укруг. Знам особе које су педесет година у хомосексуалним везама и које су ми рекле: „Видиш, ово је сасвим у реду“. Ја сам им одговарала: „Дивно је што бринете једно о другом, али ви и даље нисте у стању да видите оно што вас одваја од Бога“. И у томе је суштина свега. Они су спремни да се задовоље тренутним осећањем удобности тако што се ухвате за неку особу, а не знају да они заправо трагају за Богом.
Изгледа да се увек враћам на то јер се овај проблем не може посматрати изван Бога. А у данашњем свету, где се тај проблем не посматра кроз Бога, све је тако како је. Ако особе које се боре с тим не знају да њима заправо недостаје Бог, онда неће увидети, неће схватити да се све заправо врти око тога.
—Један светитељ је рекао да свако људско биће поседује неутаживу жеђ за Господом, али да је то жеђ која се може угасити, иако је неутажива. Ако људи не траже Бога, та жеђ се не утољује те они покушавају да је задовоље путем неутаживих страсти.
—Управо се то и десило с тим младићем. Покушала сам да помогнем и другима с којима сам радила да увиде да је жеђ коју осећају заправо жеђ за Богом. Они то нису знали јер су одрасли без Бога у свом животу. Нису били одгајени у цркви, нису ништа знали о Богу па су само схватили да их муче неутажива жеља и жеђ за нечим, а једини маркери који постоје око нас у свету јесу страсти. Нема другог објашњења за ту жудњу. Стога, тек кад почну да називају ствари правим именом, да говоре да они заправо желе Бога, тек тада им се отвара прозор и они почињу да увиђају да жуде за Богом. Зато и особе које су педесет година у хомосексуалној вези непоколебљиво бране – бар на површини – веровање да је све у најбољем реду. Али ако им завирите у срце, видећете празнину, видећете неуспех. Док радим с таквим особама, управо ми тај неуспех да добију оно за чим трагају највише највише упада у очи. Јер то не долази од Бога.
—Дакле, остатак света се путем медија убеђује да је с тим особама све у најбољем реду.
—Поновићу, они убеђују сами себе. Ми лажемо себе, изнова и изнова, и не знамо како да ослушнемо глас који нам говори из нашег срца. Тај глас у нашем срцу говори, али људи су навикли да се оглушују на њега и затомљују га.
—Ова трагедија на појединачном нивоу, нажалост, прераста у проблем који утиче на све цркве, вероисповести – замислите пароха, па чак и бискупа који је отворено декларисан као геј и који држи службу породицама. Наравно, ово питање још је важније у православној цркви. Али, шта бисте поручили православним особама које пате од те слабости душе? Треба ли црква да буде строга према њима? Треба ли те особе кратким поступком истерати на видело? Или се с њима треба опходити тихо, понаособ? Како да избегнемо катастрофу кроз коју католичка црква сада пролази?
—Не желим ни да се претварам да знам како то треба урадити, али се надам да ће се те ствари решавати појединачно. Молим се за све људе да у Цркви – Православној Цркви – буде оних који су довољно смели да стану уз браћу и сестре који се боре с грехом, на неки начин, са жељом да им помогну да увиде где греше. Понављам, као што се увек дешава кад смо слепи за нешто: заузимамо одбрамбени став, горди смо, ниско смо пали, али не желимо да видимо оно што је за нас болно. Међутим, како се можемо изборити с проблемом осим ако свако од нас с љубављу не стане уз другога, ако не нађемо начин да служимо другоме, да му помогнемо да прогледа? О томе је овде реч. Ми имамо оце, имамо Реч, имамо толико тога, све што нам је Бог дао као истину, и имамо љубав. То је оно што имамо да дамо другима како бисмо им отворили врата и како би они почели да увиђају шта их је ранило и шта је њихово срце радило покушавајући да се брине о себи. Јер о томе се овде ради: о начину да покушамо да се постарамо о сопственом срцу када смо дубоко повређени – кад се осећамо напуштено, одбачено, кад осетимо да нас Бог не чује, да морамо сами нешто да урадимо да би нам постало добро.
—Да се мало вратим уназад, може ли већина хомосексуалаца да пронађе неки догађај из своје прошлости сличан ономе што је доживео ваш пацијент о ком сте нам причали? Да ли би се то могло назвати епидемијом коју шире људи које морамо зауставити? Другим речима, јесу ли ранија друштва била у праву што су затварала такве особе?
—Не. (Осим ако они не почине неко кривично дело сексуалне природе, као што је силовање или злостављање деце.) Та ситуација одражава како ми као људска бића излазимо на крај с оним што нас плаши, што не разумемо, од чега нам је нелагодно и што нам прети. Пуни смо гнева, постајемо доминантни, моћни, спремни да повредимо друге, покушавамо да их уништимо. У суштини, наша срца су подједнако грешна, али се то испољава на другом месту.
Људи долазе до хомосексуалног живота или хомосексуалног искуства из различитих разлога. Постоје они који су били злостављани, а потом почели да се плаше супротног пола, али су им и даље потребне емотивна и физичка подршка и сигурност. Други пак нису имали довољно пажње као деца, нису емотивно неговани, пажени, вољени или мажени па су им сада потребне подршка и сигурност. Оне су међутим затурене. Ове особе крећу у потрагу за мајком, као што је случај с многим женама које живе лезбејским животом, или за оцем, у случају мушкараца хомосексуалаца, а све заправо бива искривљено. Они то споља не виде, али њих заправо покреће жеља за контактом, и то не само на сексуалан или еротичан начин – али то је једини начин који је познат овом нашем посрнулом свету. Све се посматра кроз секс. Стога људи аутоматски грабе прилику која им се пружа па срце којем је потребна пажња и нежност уместо тога добије нешто еротско јер појединцу свет говори да тим путем треба да крене. Ипак, ко год се бори са овом жељом да буде вољен на хомосексуални начин заправо трага за чистотом о којој говорим. Не мора то да буде последица трауме или злостављања – ове особе могу да испоље ту активност још као деца. Значи ли то да их треба затворити? Не. Треба ли их означити као криминалце? Не. Треба им понудити разумевање које проистиче из љубави, и треба им показати шта је у нама, за чиме то они заправо трагају.
—Познајете ли особе које су успеле да изборе ту битку путем свете тајне исповести?
—Познајем.
У таквим ситуацијама морате радити около, радити испод, радити на ономе што се у њима дешава, будући да су одбрамбени механизми на површини тако јаки.
—Дакле, није то посао за свакога.
—Није. Но, мислим да има оних који могу да раде овај посао и разумеју како треба да приступе овим стварима, за разлику од средњовековног света где су такве особе једноставно бацали у тамницу. Има људи које је Бог створио, обучио или одгајио да пронађу пут до нечијег срца, да заобиђу одбрамбене механизме.
—Наравно, знамо да је то одувек постојало, а помиње се и у светоотачким делима. Сви ми имамо слободну вољу.
—Ако хоћу да моје дете оде и уради нешто што оно не жели, нећу му рећи: „Хоћу да то урадиш“, већ ћу то срочити другачије и радити с њим тако да оно не подигне одбрамбени зид којим би ми се одмах супротставило. Уместо да кажем: „Иди и намести кревет“, покушаћу да кажем нешто што ће дотаћи неки део дететовог срца, тако да оно само пожели да то уради. Онда ће оно наместити кревет, а ми ћемо избећи сукоб. То значи познавати дете у срце и познавати срце наше браће и сестара. То значи прићи некоме с љубављу, схватити да је у питању срце те особе. Питамо се како нас Бог усмерава да приђемо тој особи?
—И, наравно, молимо се за њих.
—Свакако. Одатле увек морамо почети.
Крај интервјуа.
Први део текста можете прочитати на ОВОМ ЛИНКУ.
Фото у тексту: фотограф Данијела Олуић
Аутор: Лин (Магдалена) Папас, православни психијатар у САД
Превод: М.Стајић
Извор: Православие.ру
Коментари