Пред вама се налази текст са лекарским одговорима у вези са хомосексуалношћу. Аутор брошуре која се зове „Хомосексуалност и нада“ је америчко Католичко лекарско друштво.
Преносимо извод из ове брошуре лекара-римокатолика на нашем православном сајту из неколико разлога. Један је да у погледу разумевања појаве хомосексуалних тенденција, став ових лекара је идентичан са православним схватањем. Други разлог је што недостаје на нашем језику текстова које су писали лекари – хришћани који су спремни да храбро сведоче Христову науку и библијску истину о хомосексуалности.
И трећи разлог је што можемо видети да се хомосексуалност, као и све људске страсти, може лечити.
Често се може чути питање: „Јел знате некога ко је био хомосексуалац па се уз Божију помоћ излечио?“
Ми православни знамо управо за једну особу светог живота која је , пре него што ће прићи Христу, била хомосексуалац и то „активни“ хомосексуалац – у смислу да је имала везу са особом истог пола.
У питању је отац Серафим Роуз, о томе постоје документоване чињенице, а многи од нас знају ко је и какав био отац Серафим.
Уз Божију помоћ је могуће ослободити се од било које страсне греховне наклоности, без обзира да ли је у питању блуд или страст очајавања, стомакоугађања, алкохолизма, наркоманије, а такође – без обзира да ли је у питању природни блуд или пак у овом случају – противприродни.
Све су то греховне страсти које имају сличан механизам и које се уз поптпуно и правилно окретање Христу и хришћанском животу , светотајинском и литургијском животу – могу превазићи, а уз то стећи и огромно духовно и животно искуство.
О овој теми ћемо писати , ако Бог да, још.
Овај текст је преузет са хрватског римокатоличког портала и у њему су учињене извесне измене у оним деловима који се тичу неке римокатоличке терминологије. Медицинске информације су остале потпуно нетакнуте.
Уредник сајта „Има Наде“
ХОМОСЕКСУАЛНОСТ И НАДА
Питања и одговори о хомосексуалним склоностима
Добра вест је, да се хомосексуалне склоности могу превенирати и лечити и да је, уз помоћ Божију и уз одговарајућу саветодавну помоћ, могуће остварити правилан полни живот у складу са животним добом сваког појединца.
Питање: Да ли су хомосексуалне склоности генетски детерминисане пре рођења?
Одговор:
Не. Многи људи верују да је тако, зато што људи са хомосексуалним склоностима често кажу да су открили, а не одабрали, своје хомосексуалне склоности. Такође и најзначајнији медији промовишу идеју да је откривен тзв. „хомосексуални ген“. Међутим, истраживачи нису успели да пронађу доказе о биолошком узроку хомосексуалних склоности, тако да и хомосексуални активисти одустају од тврдње о тзв. „хомосексуалном гену“. Да су хомосексуалне склоности генетски предетерминисане пре рођења, тада би идентични близанци скоро увек показивали исти образац сексуалних склоности. Међутим је студија спроведена на мушкарцима евидентираним у Аустралијском регистру близанаца утврдила да само 11% идентичних близанаца са хомосексуалним склоностима има близанца који је такође осетио хомосексуалне склоности.[2] Такође је важно запазити да више студија потврђује да обрасци сексуалних склоности не остају стабилним током времена.[3] Део људи спонтано престане да се доживљава хомосексуалцима током сазревања или након што приме одговарајућу помоћ.[4]
Питање: Ако хомосексуалне склоности нису генетски детерминисане, где лежи њихов узрок?
Одговор:
Има много начина како се могу развити хомосексуалне склоности. Такве склоности и понашања могу бити последица склопа развојних, емоционалних, психичких и друштвених околности. Свака особа са хомосексуалним склоностима има своју јединствену личну историју, међутим постоје одређени обрасци који су заједнички многима од њих.
- Неуспех да се осигура веза родитељ-дете у раном детињству,[5]
- Поремећај полног идентитета у детињству, повезан са пропустом родитеља да охрабре децу да се на одговарајући начин идентификују са својим мушким или женским карактеристикама и да створе пријатељства са припадницима истог пола,[6]
- Физичка одвојеност од једног или оба родитеља у детињству,[7]
- Код мушких особа, лош однос отац/син због оца који делује неприступачно, критички настројен, себичан, гневљив или који је био алкохоличар, или због мајке која се показала јако склона контролисању, заповедничком, превише зависном, гневљивом или захтевном,[8]
- Код жена (са хомосексуалним склоностима, прим.уред Има наде), мајка која је била депресивна или психолошки оптерећена током првих месеци живота детета[9]или емоционално одсутна, јако склона контролисању или јако доминантна; одбацивање од стране вршњака; отац који је напустио породицу или који се показао агресивним, критичним, одсутним, себичним или је био алкохоличар,
- Неуспех да се пронађе и успоставе пријатељства са припадницима истог пола;[10]дубока усамљеност,
- Код мушких, недостатак прихватања код мушких особа истог узраста, лош физички појавност и слаб мушки идентитет који произлази из неспособности да учествује у популарним спортовима попут бејзбола и фудбала, као последица лоше координације око-рука,[11]
- Историја злостављања у детињству, а посебно сексуалног злостављања или силовања,[12]
- Осећај ниже вредности (или осјећај да је мање мушко или мање женско), или недостатак осећаја припадности, што води до самосажаљења и самодраматизовања,[13]
- Историја где је особа била срамоћена или исмевана од стране друге деце или чак одраслих, било због темперамента, талената или изгледа. Начин како дете реагује на такав третман може утицати на развој хомосексуалних склоности.[14]
Питање: Који су упозоравајући знаци да је дете у опасности да развије хомосексуалне склоности?
Одговор:
Ако дете показује симптоме поремећаја полног идентитета у детињству, који укључују идентификовање са супротним полом, умањену способност за повезивање са вршњацима истог пола, мањак грубље игре код дечака, облачење у одећу карактеристичну за супротни пол, нелагоду са припадношћу свом полу и социјалну тескобу, тада код њега/ње постоји високи ризик. Уколико се поремећај полног идентитета у детињству не лечи, код приближно 75% деце ће се развити хомосексуалне склоности.[15]
Питање: Да ли се хомосексуалне склоности могу превенирати?
Одговор:
Да. Рана идентификација код деце која су изложена ризику, праћена одговарајућом психотерапијом и подршком родитеља, кључни су чиниоци за успешну превенцију и лечење емоционалних тешкоћа код те деце и адолесцената.[16]
Питање: Зашто је важно помоћи особама са хомосексуалним склоностима?
Одговор:
Осим емоционалне патње и социјалног одбацивања које трпе особе са хомосексуалним склоностима, новија, добро осмишљена истраживања показала су да су нека психијатријска обољења много учесталија код тинејџера и одраслих са хомосексуалним склоностима. Међу њима се помињу следеће: тешке депресивне епизоде, анксиозни поремећаји, поремећаји узроковани употребом психоактивних супстанци, поремећаји понашања, суицидалне мисли и покушаји суицида.[17] Премда се ти проблеми често приписују ставовима друштва према особама са хомосексуалним склоностима, студије спроведене у земљама где је социјално прихватање хомосексуалности високо (Холандија[18] и Нови Зеланд[19]) су откриле сличне трендове.
Бројне студије су установиле да особе са хомосексуалним склоностима чешће биле жртве сексуалног злостављања као деца[20] и да су биле жртве породичног насиља и силовања. У једној студији, 39% мушкараца са хомосексуалним склоностима су исказали да су били злостављани од стране свог хомосексуалног партнера.[21] Мушкарци са хомосексуалним склоностима су изложени високом ризику од заразе полно преносивим болестима, јер је већа вероватноћа да буду укључени у ризичне сексуалне активности са већим бројем партнера.[22]
Питање: Шта се може предузети, ако адолесцент или одрасла особа исказује хомосексуалне склоности или понашање?
Одговор:
Могу се потражити медицински радници са искуством у третману хомосексуалних склоности.[23]Важно је имати на уму да особе са хомосексуалним склоностима могу да пате и од разних других психолошких поремећаја и зависности, које отежавају процес опоравка. Стога је потребан целовити програм лечења. Ефикасни програми лечења често укључују одређену духовну компоненту, слично као и приликом лечењу зависности. Развијање односа са Богом …, са Богом Оцем као с својим властитим оцем пуним љубави, … показују се посебно делотворним код особа католичке вере (исто можемо рећи и за православне особе, прим.уред.Има Наде)
Питање: Који су циљеви терапије?
Одговор:
Терапија може помоћи клијенту да идентификује дубље узроке својих хомосексуалних склоности, који често укључују ниско самопоштовање, тескобу, срџбу, тугу и усамљеност, као и да успе да разреши своје емоционалне патње. Терапија може помоћи особи да буде слободна да живи у сексуалном уздржању и или правилном сексуалном животу у складу са својим животним добом и стањем. Неки клијенти чезну за браком и децом; други откривају да су позвани на живот у полном уздржању.
Питање: Колико има успеха лечење од хомосексуалних склоности?
Одговор:
Премда нема гаранција, постоје бројни извјештаји о успешном лечењу од хомосексуалних склоности.[24] Успех зависи од многих чинилаца, међу којима су: стручност здравственог радника, однос између терапеута и клијента, дужину третмана, присутност других психолошких проблема, проблеме са зависностима од дроге и алкохола, а такође и постојање сексуалне зависности. Није могуће предвидети исход. Новија студија спроведена на 200 мушкараца и жена који су тражили професионалну помоћ ради лечења од хомосексуалних склоности утврдила је да 64% мушкараца и 43% жена након лечења себе идентификовало као хетеросексуалце.[25] Неуспех да се постигне циљ у терапији може бити обесхрабрујући. Ипак, супротно тврдњама противника терапије, студије не показују пораст психолошких тегоба као последицу терапије.[26]
Питање: Што се још може предузети да се помогне особама са хомосексуалним склоностима?
Одговор: Сваки католик (исто важи и за православног верника, прим.уред.Има наде) који пати од хомосексуалних склоности требало би да има приступ психолозима и психијатрима, групама за психолошку подршку, свештеницима и духовницима који непоколебљиво сведоче учење Цркве о хомосексуалности и свим аспектима полног морала. … Дискреција је од битног значаја када су у питању групе подршке…
Питање: Да ли Свете Тајне могу помоћи верујућим особама са хомосексуалним склоностима?
Одговор: Да. Многе особе са хомосексуалним склоностима кажу да им често причешћивање … помаже у њиховој борби са усамљеношћу и тугом, недостатком самопоуздања, срџбом, тескобом и другим врстама емоционалне патње. Света тајна Исповести може помоћи учвршћивању људи у њиховим борбама са хомосексуалним искушењима и поступцима. Та су две Свете Тајне од битне важности у лечењу верујућих особа са хомосексуалним склоностима.
Питање: Каква је улога католичке (важи и за православну црквену заједницу, прим.уред. Има наде) заједнице?
Одговор:
Аутентична хришћанска љубав и молитва за оне са поремећајем полног идентитета у детињству и са хомосексуалним склоностима и за њихове породице треба да буду саставни део живота католичке (православне, црквене – прим.уред. Има Наде) заједнице. Родитељи, свештеници и учитељи имају озбиљну одговорност да целовито сведоче како Црква гледа на сексуалност, да се супротставе дезинформацијама о хомосексуалној склоности, а такође и да охрабре људе са хомосексуалним склоностима да себи обезбеде адекватну помоћ. Католички психијатри и други доктори, психолози, просветни радници, свештеници и монаси треба да разумеју да медицинска наука износи чињенице које су у потпуности у складу са Црквеним учењем о хомосексуалности.
Искрено саосећање за људе са хомосексуалним склоностима подразумева да смо спремни да их информишемо о томе шта каже наука о лечењу хомосексуалности. Педијатри треба да обезбеде праве информације и да пруже почетне савете за лечење од поремећаја полног идентитета у детињству.
Питање: Да ли хомосексуалне заједнице треба да буду признате и третиране као „брак“?
Одговор:
Истраживања о хомосексуалним заједницама показују да се оне уочљиво разликују од брака, у томе да код њих ексклузивност и сталност нису присутне нити жељене код велике већине тих заједница. Хомосексуалне заједнице трпе од знатно веће присутности насиља међу партнерима, депресије, поремећаја зависности и полно преносивих болести.[27] Требало би да лекари упозоре своје пацијенте о опасностима услед хомосексуалог начина живота и да се залажу против тога да се деца дају на усвајање таквим нестабилним партнерствима. Мноштво добро осмишљених истраживања показује да је најздравија средина за развој детета дом са мајком и оцем који су у браку.[28]
………………………………………………………………………………………….
Референце:
[1] Ovaj tekst predstavlja u sažetom obliku „pitanja i odgovoru“ iznijet sadržaj opsežnijeg dokumenta istog naziva „Homosexuality and Hope“, kojega je izdala Američko katoličko liječničko društvo (Catholic Medical Association)
[2] J. Bailey i dr., „Utjecaji genetike i okoliša na spolnu orijentaciju i povezane pojavnosti u australskom uzorku blizanaca“, Journal of Personality and Social Psychology 78.3 (2000): 524-36
[3] K. Kinnisch, D. Strassberg i C. Turner, „Spolne razlike u fleksibilnosti spolne orijentacije: multidimenzionalna retrospektivna ocjena“, Archives of Sexual Behavior 34.2 (2005), 173-83
[4] N. Dickson, C. Paul i P. Herbison, „Istospolne sklonosti u jednoj kohorti rođenja: učešće i ustaljenost u ranoj odrasloj dobi“, Social Science & Medicine 56.8 (2003), 1607-15; L. Diamond, „Spolni identitet, sklonosti i ponašanje među mladim seksualno-manjinskim ženama tijekom 2 – godišnjeg razdoblja“, Developmental Psychology 36.2 (2000), 241-50; E. Lauman i dr., „Socijalna organizacija seksualnosti: seksualne prakse u Sjedinjenim Državama“ (Chicago, University of Chicago, 1994.)
[5] S. Bradley, „Regulacija osjećaja i razvoj psihopatologije“, New York: Guilford Press, 2000., 201-2
[6] K. Zucker i S. Bradley, „Poremećaj spolnog identiteta i psihoseksualni problemi u djetinjstvu i adolescenciji“, New York, Guilford 1995.
[7] Isto; G. Rekers, „Poremećaj spolnog identiteta“, The Yournal of Human Sexuality 1.1 (1996), 11-20.
[8] R. Fitzgibbons, „Izvori i liječenje homoseksualnih sklonosti i ponašanja“ u Fr. John Harvey, „Istina o homoseksualnosti: Krik vjernika: jedan obuhvatni pogled na pitanja povezana sa homoseksualnošću“ (San Francisco, Ignatius Press, 1997), 48, http://books.google.hr/books?id=DSXOTkTL990C&pg=PA307&dq=fitzgibbons+the+origins+nad+therapy+homosexuality&hl=hr&sa=X&ei=G-7yUN2tNITTsgai-YE4&ved=0CDwQ6AEwAg#v=onepage&q=fitzgibbons%20the%20origins%20nad%20therapy%20homosexuality&f=false
[9] S. Bratley i K. Zucker, „Dr. Bradley i Zucker odgovaraju“, Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry 37.3 (1998), 244-5
[10] G. Van den Aardweg, „Bitka za normalnost: vodič za (samo)pomoć kod homoseksualnosti“, San Francisco, Ignatius Press, 1997., 48 http://books.google.hr/books/about/The_Battle_for_Normality.html?id=CuTSIpfoDx4C&redir_esc=y
[11] R. Fitzgibons, op. cit., 307-43
[12] D. Finkelhor, „Seksualno zlostavljanje djece: nova teorija i istraživanja“ New York, The Free Press, 1984.
[13] Van den Aardweg, op. cit, 48
[14] Bradley, „Reguliranje osjećaja“, 5
[15] E. Mevielle, „Poremećaj spolnog identiteta“, Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 37.3 (1998), 243-4
[16] Zacker and Bradley, Fitzgibbons, „Izvori i liječenje homoseksualnih sklonosti i ponašanja“ u Fr. John Harvey, „Istina o homoseksualnosti: Krik vjernika: jedan obuhvatni pogled na pitanja povezana sa homoseksualnošću“ (San Francisco, Ignatius Press, 1997),
[17] R. Herrel i dr., „Seksualna orijentacija i samoubojstvo: blizanačko kontrolno istraživanje kod odraslih muškaraca“ Archives of General Psychiatry, 56.10 (1999), 867-74; S. Cochran i V. Mays, „Tjelesne zdravstvene tegobe kod lezbijki, muških homoseksualaca, biseksualaca i heteroseksualaca sa homoseksualnim iskustvima: rezultati iz Kalifornijske statistike o kvaliteti života“, American Journal of Public Health 97.11 (2007), 2048-55; S. Gilman i dr. „Rizik psihijatrijskih oboljenja među osobama koje izvješćuju o istospolnim seksualnim partnerima u Nacionalnoj statistici smrtnosti“, American Journal of Public Health 91.6 (2001), 933-9; K. Skegg i dr., „Seksualna orijentacija i samoozljeđivanje kod muškaraca i žena“, American Journal of Psychiatry 160.3 (2003), 541-6; T. Sandfort i dr., „Seksualna orijentacija i mentalno i tjelesno zdravlje: podaci iz Nizozemskog popisa stanovništva“, American Journal of Public Health 96.6. (2006), 1119-25
[18] T. Sandfort i dr. „Istospolno seksualno ponašanje i psihijatrijski poremećaji: podaci iz Nizozemske statistike o mentalnom zdravlju i studije učestalosti (NEMESIS)“, Archives of General Psychiatry 58.1 (2001), 85-91
[19] D. Fergusson i dr. „Da li je seksualna orijentacija povezana sa problemima mentalnog zdravlja i samoubojstvima kod mladih ljudi?“, Archives of General Psychiatry 56.10 (1999), 876-80
[20] L. Doll i dr. „Samoprijavljeno seksualno zlostavljanje u djetinjstvu i odrasloj dobi kod homoseksualaca i biseksualnih muškaraca“, Child Abuse & Neglect 16.6 (1992) 855-64http://www.researchgate.net/publication/222896265_Self-reported_childhood_and_adolescent_sexual_abuse_among_adult_homosexual_and_bisexual_men
[21] G. Greenwood i dr. „Viktimizacija fizičkim nasiljem u uzorku odabranom prema vjerojatnosti među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa muškarcima“, American Journal of Public Health 92.12 (2002), 1964-9
[22] R. Stall i dr. „Veza između istodobnih problema psihičkog zdravlja i povećane izloženosti HIV-u / AIDS-u kod urbanih muškaraca koji imaju seksualne odnose sa muškarcima“ American Journal of Public Health 93.6 (2003), 939-42; P. Halkitis i dr. „Barebacking: pristupi sa gledišta psihičkog i javnog zdravlja“, New York, Haworth Medical Pres, 2005; M. Weinberg i dr. „Kristalni metadon i muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima: što zdravstveni radnici trebajuznati“, New York, Haworth Medical Press2006; R. Hogg i dr. „Mjerenje učinka HIV bolesti na mortalitet kod homoseksualnih i biseksualnih muškaraca“ International Journal of Epidemiology 26.3 (1997) 657-61; J. Diggs Jr., „Zdravstveni rizici kod homoseksualnih odnosa među muškarcima“, Phoenix, Arizona, Corporate Research Council 2002; M. Xindou, „Doprinos čvrstih i slučajnih partnerstava na učestalost zaraze HIV-om među homoseksualnim muškarcima u Amsterdamu“ AIDS 17.7 (2003) 1029-38
[23] J. Nicolosi, „Osjećaji na prvom mjestu“ (2007) http://josephnicolosi.com/the-primacy-of-affect/
[24] I. Bieber i dr. „Homoseksualnost: psihoanalitička studija muških homoseksualaca (New York: Basic Books, 1962); E. Siegle, „Ženska homoseksualnost: izbor bez slobode“ (Hilsdale, New Jersey, Analitic Press, 1998)
[25] R. Spitzer, „Mogu li neki homoseksualni muškarci i lezbijke promijeniti svoju seksualnu orijentaciju? 200 učesnika izvješćuje o promjeni iz homoseksualne u heteroseksualnu orijentaciju“ u“ Ex-Gay Research: Analiziranje Spitzerove studije u njenom odnosu prema znanosti, vjeri, politici i kulturi“, urednici J. Frescher i K. Zucker (New York, Harrington House 2006) 35-66, urednici J. Frescher i K. Zucker (New York, Harrington House 2006) 35-66
[26] S. Jones i M. Yarhouse, „Liječeni homoseksualci? Longitudinalna studija vjerski motiviranih promjena u seksualnoj orijentaciji“ (Downers Grove, Illinois, Intervarsity Press, 2007
[27] D. O’Leary, „Jedan muškarac, jedna žena: katolički vodič za obranu braka“ (Manchester, New Hampshire: Sophia Institute Press 2007) 149-68
[28] G. Rekers, „Empirijski podržana racionalna osnova za zabranu posvojenja, skrbništva i povjeravanja djece na brigu i odgoj svakoj osobi koja živi u domaćinstvu koja uključuje jednu osobu homoseksualnog ponašanja“ St. Thomas Law Review 18.2 (2005-2006): 325-424
Аутор: Catholic Medical Association
Српском језику садржај прилагодила и додала православне напомене: уредница сајта Има наде
Основни превод преузет са сајта: Католик
Захваљујемо се уредништву сајта Католик на дозволи да преносимо текстове за које процењујемо да су од великог значаја и за православне хришћане, текстове који су истовремено у складу и са учењем Православне Цркве.
Коментари