Емотивна веза са ожењеним човеком (питање психологу)

Питање:

Поштована, одгојена сам у православној породици, но међутим тек у последњих годину дана ја истински почињем да разумијевам нашу веру. На то ме је подстакло једно познанство са човеком кога данас дубоко поштујем и волим. Као и он мене, иако је старији од мене 30 г и наравно има своју породицу.
Наш однос је потпуно спонтан и отворен, пун размевања и истинске љубави. Толико смо компатибилни да не прође дан а да не помислим да је он моја сродна душа.
Очајање у мојој души је веће, јер и он тако мисли и подстиче наш однос, за који сматра да је ванвременски и никада није искусио сличан.
У мени се ломи морал и свесно знање шта је добро чинити и осјећај спокојности, мира и безбрижности кад сам са њим.
Не знам да ли говори нешто чињеница да бих волела да заволим идентичног мушкарца по особинама, само бар 10г млађег.

Молим Вас да ми помогнете како да се одупрем овом стању? Како да се молим да се одупрем греху, а ни сама не знам да ли је грех или ме Бог послао њему?
Хвала Вам унапред на помоћи

 

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Поштована,

 

Ситуација у којој сте се нашли није нимало лака, пре свега због тога што емоције ометају особе које су укључене у ову ситуацију да јасно препознају шта је одговор и шта би требало учинити.

 

Свако ко је искусио снажна осећања према некој особи  (која нису само телесне природе, већ мислим на снажан доживљај блискости, разумевања и прекида осећаја усамљености јер смо нашли „сродну душу“) зна колико може изгледати немогуће одупрети се. Такође, често се дешава да, услед тога што нам изгледа немогуће да се одупремо том осећају блискости, да закључимо како је тај однос, у неком „космичком“ смислу – права и аутентична ствар. Ако смо православно верујући, јавља нам се управо мисао да нас је сам Бог послао тој особи – као што сте и сами рекли.

 

Та мисао да је Бог тај који је спојио вас и особу која је већ ожењена и има своју породицу (за сада ћемо оставити по страни тему разлике у годинама), та главна Ваша дилема коју имате, настаје услед две ствари:

 

1. недовољног познавања православне вере, недовољне утврђености душом и срцем у вери, или тачније – недовољне спознаје Ко је Бог у кога кажемо да верујемо, шта је Божија Воља и како је можемо знати, шта је најважније што морамо знати и чинити да бисмо били заиста Христови, а не поклоници неког „бога“ који нашим земаљским потребама и жељама више „лежи“ и одговара.
2. стављања својих жеља за искреном љубављу од мушкарца (или , у његовом случају, ако је искрен као и Ви у овоме – од жене) на прво место у нашем срцу – испред Бога.

 

 

Недовољно познавање Христа и недовољна утврђеност у вери

 

Ово је нешто од чега пате многи православно верујући хришћани који су чак и више година и деценија у Цркви и живе литургијским, црквеним животом. Немојте мислити да је то нешто што се догађа само почетницима.

 

Недовољно познавање вере, када је тема блиских односа у питању, се манифестује у томе што нам делује немогуће да Бог који је Љубав није на неки начин иницирао или Промишљу Својом усмерио нас у овај однос који је прожет толико тананим осећањима блискости и препознавања, као ниједан до сада.

 

Истина је, ма колико нам тешко било да ово прихватимо, да Бог није и никад неће иницирати нити спојити две особе у однос који је грешан. Јер Бог и грех нису спојиви – никад и ни у ком случају. Чак ни у оном случају који не делује да је грех (а ипак јесте грех) – као што је однос између Вас и те особе о којој пишете.

Нама је Бог открио о себи колико нам је потребно да знамо, довољно за наше спасење и довољно да га заволимо свим срцем, такође нам је открио и како можемо препознати да ли је нешто Његова Воља или није – све нам је то дао да засигурно сазнамо у Светом Писму.

 

Кроз Његове Заповести, кроз директне речи самог Господа у Новом Завету, кроз тумачења Светог Писма од стране Светих Отаца Православне Цркве (светитеља који су, вођени Духом Светим, објашњавали и појашњавали Свето Писмо, Христову Науку и духовне законитости душе) – то је једини сигуран начин да сазнамо Ко је Бог, наш Спаситељ, који је циљ нашег живота и како спознати а онда и следити Божију Вољу за нас.

 

Бог је директно кроз своје Заповести рекао : „Не чини прељубе“ , тако да немамо дилему у погледу тога да ли је ова ситуација у којој сте се нашли по Вољи Божијој. Тешка срца, заиста тешка јер ми оваква питања ни као жени ни као психологу нису страна, Вам кажем – није.

 

Није по Вољи Божијој.

 

Још ћу Вам дати једно психолошко (али и православно) појашњење у вези са тим како се догодило да се нађете у овој ситуацији, а потом ћемо видети шта да чините даље – ради Вас самих и Ваше будуће среће.

 

Стављање сопствених (па и најлепших) жеља на прво место у нашем срцу – испред Бога

 

Ова појава је чешће приметнија код жена, мада не мора бити и заиста чешће присутна него код мушкараца, (у тој разлици у годинама, као у овом Вашем случају, можда су и чешћи). Такође, овај проблем (неправилно усмерење нашег срца) се веома често појављује и код жена које су верујуће, црквене.

 

Ради се о посебној и суптилној врсти идолопоклонства – у питању је идолопоклонство нашим, најчешће веома лепим и добрим, жељама.

 

На пример, у такве лепе и добре жеље спадају:

• жеља да имамо испуњавајући однос љубави са мушкарцем, да нађемо правог, доброг мужа кога ћемо ми волети и који ће нас волети, разумети и поштовати.
• жеља да добијемо дете
• жеља да добијемо друго дете (уколико дуго времена пролази у покушају да га добијемо)
• жеља да прекинемо нашу усамљеност
• жеља да имамо стабилан и поштен извор прихода
• жеља да побољшамо и улепшамо услове нашег живота (нпр. жеља да имамо у економском смислу бољу ситуацију за нашу породицу, већи стан, да одемо са породицом на неко путовање или обновимо белу технику како би све у нашем дому лакше функционисало)

 

Шта није у реду са овим жељама? Апсолутно је све у реду са њима.

 

Оно где настаје проблем је када ми дозволимо да те жеље толико нарасту и овладају нама да их ми ставимо на олтар нашег срца где им се клањамо и којима служимо – да их ставимо на место које је резервисано само и искључиво за Христа.

 

Није случајно (у Свемогућег Бога нема места за случајност) што баш прве две Божије Заповести гласе да не треба да имамо других „богова“ (измишљених „богића“) осим Јединог Бога и да не правимо себи идола коме ћемо се клањати и служити.

 

Када на то место нашег срца ставимо било кога и било шта осим Христа – настају проблеми и у нашем духовном животу, и у душевном – емотивном, а често се појављују и телесне болести. А такође настају и проблеми у међуљудским односима. Једноставно, све се поремети, смути, збуњени смо где ми то грешимо па се све овако заплело и догодило.

 

Бити усамљен за жену која искрено жели љубав је веома тешко. Посебно ако то траје годинама а имате осећај да сте спремни за љубав, за брак и да више не будете само у некаквом „предсобљу“ правог живота.

 

Жеља за правом љубављу и прекидом усамљености уме да нарасте толико да нас учини рањивим и стави на толико танак духовни и душевни лед а да ми то ни не приметимо. Верујуће жене чак долазе у искушење да се на Бога и наљуте, или да на неки психолошки начин покушају ту љутњу да прикрију и од себе и од Христа.

Бога тада доживљавамо као некога ко у нашим животима постоји само и искључиво у функцији остваривања наше велике и лепе жеље. Дакле, једино што одређује наш однос са Богом је наше очекивање да ће нам, ако будемо добре вернице, Он испунити нашу жељу. Ми не желимо Њега, него желимо да нам Он буде нека врста „златне рибице“ која је довољно моћна и само ако жели испуниће нам жељу.

Ако нам се та жеља дуже времена не испуњава, тако настаје потајна љутња на Бога што нам је није испунио.

Дешава се да се ситуација толико закомпликује да чак у тој заслепљености сопственом жељом, гладни њеног испуњења и већ нервозни од чекања – Бога одбацимо. Не треба нам, јер нам није од помоћи, јер „неће а може“ да нам је испуни.

 

Све ово се догађа управо због једне једине ствари – што смо од наше жеље направили идола, „богића“ коме служимо, а Живог Бога третирамо као средство за испуњење жеља.

 

 

Шта урадити даље?

 

Потребно је, као што рекох горе, да потпуно јасно прихватите да однос у који сте се уплели није по Божијој Вољи, јер укључује грех прељубе (можда нереализоване у телесном смислу, али и прељуба срцем јесте прељуба, и она претходи овој прво поменутој)(Јеванђеље по Матеју 5, 28).

 

И да се спремите за борбу која Вам предстоји. Борбу са својом жељом за љубављу, затим борбу са својим срцем да се опрости и потпуно одлепи од садашњег објекта Ваше љубави (човеком кога сте поменули) и најважније – борбу да Христа унесете у Ваше срце на прво место.

 

Како то учинити? Тако што ћемо уложити труд и време да реалност Царства Небеског доживимо (спознамо) као опипљиву, већу и лепшу и од најлепше верзије овоземаљског живота.

 

То се може постићи:

1. континуираним пажљивим читањем адекватних духовних књига – пре свега самог Светог Писма, тумачења Светог Писма, и литературе о духовном уздизању и очишћењу срца намењене људима који живе у свету (дакле, не монасима).
2. молитвом – редовним читањем молитава из молитвеника, и других молитава и акатиста које препознамо душом да су нам некако блиске, да наше срце на њих „одговара“.
3. учење правилној Исусовој молитви
4. честом исповешћу и причешћивању – учествовање у том светотајинском животу Цркве (кад кажем „честом“ мислим на, наравно уз благослов свештеника код кога се исповедате, рецимо на минимум једном месечно, у време вишедневних постова и за велике празнике) – честа припрема за исповест (увиђање својих грехова и прикривених страсних привезаности нашег срца, посматрање и стражарење над својом душом), као и само Причешће посебно помажу у духовном животу јер Благодат Христова кроз њих делује.
5. повезивањем са другим црквеним људима који се труде да живе духовним животом (ово је често тешко у првом периоду пронаћи, тако да понекад православни интернет форуми могу послужити за први корак, рецимо као форум сајта Светосавље.орг, с том што са интернетом треба бити јако опрезан и филтрирати оно што нам долази од других људи који себе сматрају православним).

 

 

Можда Вам ови моји савети (који су, опет, више православни него психолошки) делују некако претерани – као да су намењени монаху а не обичној жени која жели да живи у овом свету, а хришћански.

Међутим, ако покушате да кренете овим путем, видећете да у овим речима има и пуно психологије – пре свега ћете осетити како се у психолошком, емотивном смислу, што више идете Христовим путем прави у Вашој души тај одмак, одлепљивање од страсне прилепљености за своје (па и најлепше) жеље.

 

Та правилна дистанцираност од сопствених жеља (тачније, дистанцираност не од самих тих жеља већ од идолопоклонства њима) није нирвана, већ само постављање сила душе у правилан поредак.

 

Чинећи тако, све ће се и у психолошком смислу управити на прави колосек. Јењаваће привезаност за ожењеног човека, и кад Ваше срце буде спремно и сазрело Бог ће Вам послати правог сапутника за спасење јер то брак и јесте – сапутништво ради лакшег даљег узрастања у Христу, да не будемо снажно искушавани усамљеношћу или блудом.

 

И у срећном и благословеном браку човека може сачекати униније (тешко расположење, незадовољство, меланхолија, депресивност, осећај бесмисла и недостатка радости) уколико је мужа или децу особа ставила на место у срцу испред Бога.

 

Једноставно, нема ниједне срећице овога света коју ако поставимо на прво место у нашем срцу (испред Бога) која ће нас спасити од унинија.

 

„Иштите најпре Царство Небеско, а све остало ће вам се приложити“ – каже у Светом писму.

 

Искуство показује да ако иштемо најпре нешто друго (срећан брак, да добијемо дете, да имамо физички здраво дете, добар и стабилан посао ..) а не Царство Небеско сасвим је извесно да су нам униније, тешка расположења и други проблеми загарантовани.

 

Сви ми људи заправо желимо срећу, а све ове жеље су заправо оно што ми мислимо да би нам донело тај осећај среће.

Истина је да можемо постати и остати срећни једино ако спознамо да је нашој души примарно потребан Бог.

 

И што се више трудимо да обитавамо у реалности Царства Небеског које је у нама, то ћемо се и осетити стварно срећним.

А онда ћемо видети како се и све остале околности у нашим животима уређују најбоље по нас, чак можда сасвим другачије од онога што смо ми мислили да желимо и што смо мислили да би нас учинило базично срећним.

 

Желим Вам пуно снаге, пуно вере, морнарски речено „добар ветар“ и добар почетак у хришћанском животу,

 

Уредник сајта „Има наде“