У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла? (3.део)

Шта је савест? Зашто је она у стању да нас примора да толико патимо?

– Свети Оци су говорили да је савест – глас Божији. Како пише свети Теофан: „Имамо стражу која никада не спава – то је савест. Она неће пропустити оно што је лоше урађено. Колико год ви говорили да није ништа, она неће престати да говори: то је лоше, то је лоше… Савест је увек наш морални тас.“

Зато нас савест непрестано и буди, даје сигнале. Иако је ми најчешће доживљавамо као нешто што нам смета. „Нешто ме гризе, мучи, никако да престане… Докле више!“, мислимо ми. А у пресудним тренуцима савест јасно говори: „Иди, покај се, учинио си грех“. Грех није у томе што је, у нашем примеру (у другом делу овог текста), жена замолила мужа да оде по кромпир. Не, постоје конкретни греси које смо учинили у односу на ту особу: када смо се је третирали као ствар, поступили према њој без саосећања, рекли јој грубу реч, понизили је, нисмо јој пружили подршку у тешком тренутку. Нажалост, то је присутно код свих нас, у мањој или већој мери и са тим се морамо борити. Како? Покајањем и исправљањем сопственог живота.

Уколико је особа умрла, то не значи да је сада касно да се исправимо, да постанемо бољи и стрпљивији. Постоје и други људи који су нам блиски. Можемо научити лекцију из сопствених поступака, да се научимо да показујемо већу љубав према људима. Ако смо некоме нешто скривили – да замолимо за опроштај , док је та особа још увек ту са нама, док још није отишла… Што се тиче наше кривице пред умрлом особом: ако се покајемо за своје лоше поступке, Бог ће нам опростити, добићемо неизрециво олакшање на души и бићемо у стању да надаље живимо чисте савести (с тим да покајање мора бити искрено…). Једноставно речено, након искреног покајања савест (глас Божији) се смирује.

Ако се не покајемо, та прљавштина ће непрестано бити са нама, прљавштина наших грешака и наше кривице. На жалост, без обзира на то што постоје решења која су прошла тест људи и времена како треба поступити у сличним ситуацијама, како олакшати души – без обзира на то, људи их најчешће не користе. Не иду Богу, не приносе сопствено покајање.

Већина људи, не знајући како да угуши тај глас Божији, покушава да нађе решење на своју руку: почиње да окривљује себе, да „изједа себе“, неки чак упадају у потпуно очајање и покушавају да се убију. Други пак обрнуто: почињу да пију, да живе тако да немају времена да размисле нити да погледају себе трезвеним очима… Труде се да заглуше савест било чиме: алкохолом, наркотицима, разузданом забавом. Када нам у ретким тренуцима савест даје на знање да постоји, чујемо: „Био сам неправедан према том човеку, требало би то некако да исправим. Њега више нема, али мора да постоји неки начин да изгладим своју кривицу у односу на њега да урадим нешто за њега“. То средство је покајање и молитва за душу упокојеног, као што смо већ рекли. Међутим, најчешће нам је тешко да одемо у храм, да се окренемо ка Богу, јер то тражи да се са собом изборимо и да уложимо труд. Лакше је „напити се и заборавити“…

И ја сам лично изгубила блиску особу, зато врло добро схватам да је заиста тако. Заиста, често код људи недостаје елементарно знање о томе како да се понашају у таквој ситуацији, где да затраже помоћ. Међутим, шта да радимо уколико једноставно немамо снаге, немамо снаге чак ни да устанемо из кревета од бола? Бол није само на душевном, већ и на физичком нивоу…

– Да, чини нам се да немамо снаге ни за шта, да осим бола не осећамо ништа. Међутим, заправо ту није у питању недостатак снаге… Та ситуација се може упоредити са тренингом на тренажном бициклу. Окрећемо педале, тешко нам је, али нигде не идемо. Нема покрета. А губимо снагу. Сва душевна преживљавања када нису усмерена у правцу у ком треба да буду личе на некакав узалутдни рад. Бол не пролази, нема никаквог кретања унапред, а немамо снаге. Једино колена отказују. Тако могу да прођу године све док човек не схвати да се бицикл не креће и да, ако се не промени нешто, неће стићи нигде. То јест, ако не схватимо нешто важно, никада нећемо моћи да се заиста помиримо са смрћу ближњег и нећемо бити у стању да живимо (а не само постојимо).

Најчешће нам уноси немир оно што нисмо успели да урадимо у односу са блиском особом које више нема поред нас. Нисмо јој пружили довољно љубави, нисмо је замолили за опроштај за своје грешке. Сви ми, као по правилу, осећамо да имамо неку обавезу према умрлој особи. Али како је испунити, када те особе нема? То питање нас и доводи у депресију. Није нам јасно шта можемо да учинимо сада, у овом тренутку. Не сналазимо се у овој ситуацији, хвата нас паника и упадамо у очајање. Раније, док је особа била жива, знали бисмо како да се понашамо. Сада се све изменило, осећамо се беспомоћно, као слепи мачићи… Појављује се мноштво осећања (агресија, очајање, свеобузимајуће осећање кривице) која исцрпљују човека физички, психолошки и духовно. То је ова исцрпљеност коју сте Ви поменули.

Шта је неопходно да схватимо како наш душевни рад не би ишао узалуд? На шта треба усмерити своје снаге? Треба да разумемо да особа која више није са нама, да је она сада – са Богом. И да се свака веза са човеком који је отишао може остварити само кроз Бога. Дај Богу и на тај начин ће особа то добити. Моли опроштај од Бога и на тај начин ће ти и ближњи опростити.

Моли се за ту особу и даћеш јој на тај начин оно што јој је сада најпотребније. Остао си јој дужан неки новац? Њему сада није потребан новац! Много му је важнија молитва! Дај његовој души оно што јој је сада толико неопходно.

Исто тако и у ситуацији смрти: шта ће души умрлог сва наша нарицања, сузе, раскошни венци на гробљу, мермерни споменици, скупи ручкови након парастоса, дирљиве речи и томе слично? Све то је потребно нама живима. А његовој души су најважније наше молитве, милостиња и добра дела која чинимо за његову душу.

Нисмо вратили новац који смо дуговали упокојеном? Дајмо тај новац сиромашнима, утрошимо на неко богоугодно дело. На тај начин ћемо заиста вратити души упокојеног оно што само му дужни и од чега ће она имати добробити. Шта уколико немамо новца?

Никакав проблем, зато постоји милостиња. Ако је упокојени учинио много тога за нас, ако је уложио своје време и труд, све му то можемо дати. То је обични случај када умру родитељи. Они су много тога урадили за нас и ми то врло добро знамо. Уложили су много у нас, а ми им сада то не можемо узвратити. Молим лепо, можемо дати деци, сиромашнима, болеснима, старима. Пружити им пажњу, уделити им део свог личног времена. Можемо указати већу љубав према сопственој деци, више пажње придати њиховом духовном васпитању.

На тај начин ћемо вратити дуг души упокојеног – управом оном валутом коју душа упокојеног може да прими. Тада неће бити тог стања физичке и духовне немоћи и осећаја опустошености. То ће бити реални покрет унапред, а не просто окретање педала на тренажном бициклу.

Уверена сам да многи који изгубе ближње немају најелементарније знање где да се обрате и шта да раде.

– То је све због наше културе. Током векова се то све знало, успешно смо се користили тим знањима, а сада их одбацујемо као прљав веш. Више волимо да пливамо низводно… и гушимо тугу алкохолом. Ту поново треба да будемо свесни који став бирамо. Ако душа постоји – то је једно, ако душе нема – онда је потпуно другачије. Ако душе нема, не треба ни жалити, као што смо већ рекли. Бесмислено је жалити за неким кога нема…

Ствари стоје другачије ако душа постоји. Јасно је да постоји, само је питање шта је неопходно учинити за њу… А не за себе. Бол душевни, као и физички – потребан је човеку. Бол душе се у психологији назива психоалгијом. То је сигнал да нешто није у реду са душом.

Шта да радимо са тим болом? То је тако мучно!

– А шта радимо када нас боли зуб? Можемо да трпимо бол један дан, можемо попити аналгетик да би угушили бол. Али пролази време и схватамо да зуб треба лечити, јер се бол није јавио ниоткуда!

Такође бол нам је одузео сву нашу снагу јер нас исцрпљује, као и сваки бол. Очигледно нам је међутим, да ће тај бол постојати све док се не обратимо лекару. Када кренемо код лекара, тада ће нам се и залечити зуб. Бол ће проћи, јер смо одстранили узрок.

Душевни бол је другачији. Лекар у овом случају није стоматолог, већ Бог. (Понекада помоћ долази од психолога. То међутим, није суштинска помоћ. Суштинска помоћ долази од Бога.) Вековима је постојао правилан редослед корака: особа је умрла, треба прво отићи у храм, помоћи души умрлог, а не оптерећивати се очајавањем. Не треба на првом месту и пре свега да мислимо о себи, о томе како нам је лоше, већ пре свега треба да мислимо о упокојеном – да су му сада неопходне наше молитве. Када почнемо да се молимо,када чинимо дела милостиње за душу упокојеног, тада нам се снага враћа и бол заиста слаби. То је проверено хиљадугодишњом праксом… Ако будемо одбацивали тај пут оздрављења, у том болу ћемо се гушити годину-две-три…

Шта ће нам то? Души упокојеног не можемо помоћи тиме, а себи још мање. Чак ћемо се и повредити. Да кажемо укратко, треба бити свестан губитка и покренути се, почети са лечењем. И треба више да мислимо о души умрлог, него о себи и свом губитку.

Како се може помоћи особи која преживљава губитак ближњег? Ако се то догодило неком другоме – како ту особу можемо утешити и пружити јој подршку?

– Особа која преживљава смрт ближњег треба да подели своја осећања. Човек који није стручан у пружању подршке, моћи ће да утеши особу тако што је може привести Богу а Бог ће је утешити. Ако познајемо мудрог, искусног свештеника, можемо особу одвести до њега.

Пријатељи могу пружити подршку на у материјалном смислу – преузети на себе неке трошкове, обавезе, организацију сахране, пазити на децу (док су родитељи у тешком душевном стању), како би особа могла да обрати више пажње на сопствену душу и кроз то се мало утеши.

Можемо једноставно саслушати особу, дати јој прилику да каже шта јој је на души. Не сме се остављати особа сама са својом трагедијом, посебно у првим данима. Јер особа када је сама у својој несрећи, затворена, тада она нема могућности да разговара ни са ким и да сагледа ситуацију са стране…

Потребно је само да седнемо и саслушамо особу. То није много пријатно. Особа тада излива свој бол, своју тугу. И налазити се у том тренутку са том особом значи примати у себе ту тугу и бол, делити их. Наравно, већини нас, хедониста, то није пријатно. Ми сви јако желимо да весело живимо, да се препуштамо задовољствима, да не размишљамо ни о чему. Ако и говоримо о нечему, често је то у вези са неким сплеткама и да осудимо ближњег. А овде са овом особом је препуно бола! Међутим, ако заиста желимо да помогнемо особи из љубави према њој треба да жртвујемо нешто. У овом случају треба да жртвујемо мало своје душевне удобности и комфора. Не говоре узалуд: када поделиш тугу већ је упола лакше. То јест, када се подели туга између особе која говори и особе који слуша, бол се мало смањује., на тај начин пријатељ придржи мало туге заједно са особом. То уме да буде тешко. Међутим, ако смо у стању и ако искрено желимо да помогнемо, треба са стрпљењем да саслушамо особу.

први део текста можете прочитати овде
други део текста можете прочитати овде

аутор: Михаил Хасмински, православни психолог