Пад у очајање (питање психологу)

Помоз Бог,

Поставио бих пар питања, не знам да ли ће их права особа прочитати али није ни важно, наиме шта да ради човјек који је већ пао у дубине очајања, који полако губи способности да се поузда у Господа, који у околини нема никога ко би бар слутио у каквом се стању овај налази, ко је себи умислио да је својим гресима заслужио најстрашније болести а не може да се носи ни са најбезазленијом прехладом, како у оваквој позицији наћи излаз…

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Бог помогао заиста и Вама и мени и свакоме ко Га призива,

Ви сте своје писмо започели са „Помоз Бог“ – ретко ко од људи који су ми писали тражећи савет су на тај начин призвали помоћ Божију. То је већ добро и није случајност. То значи да имате још увек негде у себи трачак наде да ће Вам Господ помоћи, макар на неком полусвесном нивоу док се утапате у црнило очајања.

Прво што треба да урадите је – ОДСЕЦАЈТЕ сваку мисао која личи на ове што сте у питању изнели. Одсецати мисли значи схватити да те мисли нису заиста наше и као такве их одбацити, одгурнути, када год се јаве рећи: „То није истина! Ова мисао да сам својим гресима заслужио најстрашније болести или да ми Бог неће никад помоћи какав сам – то једноставно није тачно, то није моја мисао, Господе помилуј, Пресвета Богородице помози.“

Друго што треба да урадите је да одете на исповест и да све ово , и још чега има , и посебно ако имате неки велики грех који Вас притиска а који сте потиснули, сматрали да му је истекао „рок трајања“ и слично – да исповедите. Ако не нађете искуснијег духовника за кога знате да би Вам дао добар савет након Исповести, Ви се исповедите код било ког свештеника. Ако Вам свештеник каже нешто што Вам није од помоћи – не обраћајте пажњу на то, важно је да сте се пред Богом исповедили, а то чује и онај (непомјаник) који Вам такве мисли и убацује.

Наглашавам важност да се исповедите зато што неисповеђени греси стварају „пукотине“ у нашој души и уму и тако нас чине подложнијим за нападе споља. Посебно неисповеђен грех који сматрамо крупнијим и озбиљнијим је добар „повод“ за непомјаника да Вас снажније повуче на дно очајања, и да Вас вуче све јаче што сте ближе дну, да Вас натера на потпуну предају и у крајњој линији неопростиви грех самоубиства.

Када се исповедите поново се вратите на први корак – одсецајте сваку мисао која Вас води на дно, јер она и није тачна и није Ваша! Заиста није, ма колико „аутентично“ и „добро образложено“ звучала.

Што чешће призивајте Господа и Пресвету Богородицу да Вам помогну да се одупрете том снажном нападу.

Временом ће ти напади имати и неке паузе и повремено бити слабији, па јачи, па опет слабији, али ако успете да издржите један период времена нпр. 4-6 недеља одсецајући те мисли, полако ћете почети да примећујете бољитак.

То је што се тиче проблема очајања са духовног аспекта.

 

Гледано са аспекта психологије, Ви сте нечим учинили своју душу веома лабилном, као да се „лепак“ који држи Вашу личност на окупу мало раздвојио, размекшао, па је цела унутрашња грађевина Ваше душе почела озбиљно да се клима и расипа.

Када човек хоће да пронађе нешто , обично је најбоља тактика да премотава филм уназад и најпре пронађе задњи тренутак када је то нешто имао, па онда корак по корак, да види шта се то догодило непосредно пре губитка.

Нешто слично ће бити потребно да урадите и Ви – када сте се задњи пут осећали другачије него што се сада осећате? У смислу да нисте били обузети очајањем, већ да бисте могли да кажете да Вам је било релативно добро?

Крените од тог тренутка у Вашем сећању и пробајте да мотате „филм“ корак по корак да видите :

• шта се то догодило у Вашем животу (можда Вам тешка туга притиска срце, можда Вам је неко умро, раскинули сте везу, изгубили посао, или су се једноставно нека ситна свакодневна незадовољства собом, ближњима, животом и друштвом само гомилала и слагала).
• Да ли сте можда у дужем временском периоду били изложени неком стресу (нпр. нездравој ситуацији на послу или у породици, неким сталним конфликтима, свађама, сукобљавањима…)
• како сте проводили дане, којим садржајима сте били најчешће изложени – нпр. колико сати дневно сте проводили на интернету или гледајући ТВ, које садржаје сте за то време гледали и примали у свест?
• Колико сте се препуштали згубиданисању и безвољности и са којим оправдањима сте се пред собом изговарали за то што пуштате ствари да иду својим током (низбрдо)? Овде не говорим о природној и потребној човековој потреби за одмором после напорног рада и опуштању, то сваки човек заслужује. Већ говорим о тачно одређеној ситуацији проласка времена у расејаном и безвољном, бескрвном и беживотном нерађењу ничега, развлачењу од даљинског управљача до кухиње, одлагање неких основних животних активности ( прања косе, туширања, одлажења на спавање)
• У колико сати лежете а у колико устајете и да ли проводите време у дремању током дана? Човек уколико активно живи и ради не би требало да спава више од 8 сати дневно, кад се сабере и поподневно дремање – а и нема ни времена више за то.
• Како се храните, какву храну једете? Такође, уколико једете касно, то Вам се одузима од времена спавања (нпр. ако поједете тешку храну ноћу, па одете да спавате 7 сати, Ваш организам ће се осећати онолико одморним као да је спавао само 5 сати). Неквалитетан сан у дужем времену чини човека психички лабилним.

 

Када одговорите себи на ова питања, потребно је да искрено одговорите на себи и на следеће питање:

 

Шта ја ДОБИЈАМ тиме што остајем у овом стању, какву корист извлачим из овога?

 

Одговор на ово питање крије врло важно психолошко погонско гориво за остајање у лошем душевном стању а зове се секундарна добит.

Секундарна добит је корист коју особа извлачи из ситуације која јој генерално не прија. Нпр. особа која има зависност од алкохола се прилично мучи, тешко јој је, доспева у неке веома непријатне ситуације због конзумирања алкохола, жена му прети да ће да га остави, итд.

Међутим, алкохоличар због тог свог проблема извлачи секундарну добит која се састоји у томе да он не мора да преузима животне одговорности и обавезе какве имају сви трезни нормални људи. Такође, могуће је да добија и додатно саосећање од околине због тог свог тешког проблема – жена му кува ручкове, поштеђује га непријатних тема или својих проблема, добија сву пажњу овога света од стране жене кад год каже да је сад одлучио да заиста заувек остави алкохол, праштају му се неотесана и груба понашања која је учинио док је био под дејством алкохола, немарност према деци и плаћању рачуна итд.

Ви, као и ја, вероватно нисте алкохоличар, али ви, као и ја, као и свако пало људско биће склоно греху сигурно у свом проблему који Вас мучи имате и неку секундарну добит коју из тог немилог стања извлачите.

Када препознате шта је то што Ви извлачите из тог стања – тада је на Вама одлука и то одлука коју ћете свесно донети а то је : да ли сам спреман да се те секундарне добити одрекнем? Зарад чега желим да је се одрекнем? Шта је то што ме чека уколико решим свој проблем а што је много лепше него било која секундарна добит?

Наравно, сасвим легитимно можете одлучити да се правите као да ово питање не постоји. Тако раде људи слабог карактера и слабе воље, који су зато најлакши плен нечастивог.

Не дајте се, здрав хришћански живот без очајања је много бољи и лепши него било која секундарна добит, чак и кад се урачунају и животне одговорности, туге, бриге и повремени неуспеси, неслагања и незадовољства собом и животом. Зато што човеку који хришћански живи Бог даје Благодат а душа која има Благодат је у таквом добром стању без обзира на све, стању какво се не може квалитативно упоредити ни са једном другом.

Како каже свети Исаак Сирин:

„Усуђујем се да тврдим да смо ми: храм Божији. Очистимо храм Његов, јер је Он чист, како би пожелео да се усели у њега. Осветимо га зато што је и он свет. Украсимо га свим добрим и чудесним делима. Окадимо га кадионицом – умирењем Бога испуњавањем Његове воље, као и чистом молитвом срца коју је немогуће задобити уз често општење са светом и учешће у његовим делима. Тада ће нашу душу осенити облак славе Божије и светлост Његове узвишености засијаће унутар срца.“

 

Још једном – не дајте се.

 

За крај Вам препоручујем да прочитате краћу књигу оца Георгија Максимова о томе како победити душевно стање чамотиње:

Како победити душевно стање чамотиње

 

И такође Вам предлажем да прочитате речи светитеља које се односе на она стања када човек неадекватно и неправилно мисли лоше о себи (што се битно разликује од правилног светоотачком сматрања себе грешнијим од свих):

„Ако будеш ниско мислио о себи, подсећам те да си… Христов дах“ (Свети Григорије Богослов)

„Као што човек који умире не може да хода, тако и онај који очајава не може да се спаси“ (Преподобни Јован Лествичник)

“Човече! Схвати своје достојанство. Погледај шуме и њиве, широке реке, безгранична мора, високе горе, раскошно дрвеће, све звери и стоку по земљи, рибе и друга бића која лутају морским дубинама, погледај звезде, месец, сунце, небо: све је то за тебе, све је то намењено да служи теби. Осим нама видљивог света, постоји још и свет невидљив телесним очима, који неупоредиво превазилази видљиви. И невидљиви свет је за човека. Какво поштовање је Господ указао (ономе кога је створио) по образу Своме! Какво високо назначење му је унапред одредио! Видљиви свет је само – припремно предворје велелепнијег и пространијег обитавалишта. Ту, као у предворју, образ Божији треба да се украси завршним линијама и бојама како би добио најпотпунију сличност са својим најсветијим и најсавршенијим Изворником, како би у лепоти и раскоши те сличности ушао у одају у којој је на несхватљив начин присутан Изворник, као да је ограничио Своју неограниченост како би се показао својим љубљеним, разумним створењима.“ (Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Уредник сајта Има наде