Хомосексуалне склоности – шта урадити (питање психологу)

 

Поштовање,

Имам 23 године и живим у Београду. Последњих месеци имам проблем са хомосексуалним мислима и нисам сигуран да ли су то само присилне мисли или се нешто стварно крије иза тога. Лично мислим да у питању нису само мисли. Да ли у Београду постоје људи који приступају овом проблему као што и Ви приступате и да ли можете да ми проследите њихов контакт. Ако не, да ли са Вама могу водити разговор преко скајпа или мејла?

Унапред хвала и пуно поздрава.

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Помаже Бог,

Најпре опростите што сте дуже чекали на одговор, нисам до сада имала времена да седнем и напишем одговор на ову врло деликатну тему (деликатну не због тога што је хомосексуалност нешто толико „ужасно, неизлечиво или зло“ , већ због тога што постоје друштвено-политички фактори који отежавају адекватан приступ овој теми).

Поред Вашег писма, стигло ми је још писама са сличним питањем, тако да ће овај мој одговор Вама уједно бити одговор и другима који су се интересовали за исту тему.

 

Када је у питању психолошки/психотерапијски рад са особама које имају хомосексуалне склоности, психолози и психотерапеути се сусрећу са већим бројем отежавајућих околности.

Наиме, хомосексуалност је простим изгласавањем у Америчкој психијатријској асоцијацији (АПА) избачена из класификације менталних поремећаја 1973. године.

На основу којих истраживања и научних чињеница је то учињено? Нема их. Једноставно је геј лоби политичким притисцима (то су они политички фактори које сам горе помињала) утицао да придобије за свој став у том тренутку већину у АПА-и, користили су се и застрашивањем оних угледних психијатара који се нису слагали са тиме да хомосексуалност треба избацити са листе поремећаја.

При том, главни родоначелници психијатрије, психолошких и психотерапијских праваца (као што су Фројд, Јунг, Адлер, Виктор Франкл, Ана Фројд, и многе друге звучне и значајне личности за ову научну дисциплину) су имали и остајали чврсто при ставу да је хомосексуалност психички поремећај.

 

И, сада, имамо помало апсурдну ситуацију. Ако је 1972. неко имао проблем са хомосексуалним мислима и склоностима – он је могао да потражи психолошку или психијатријску помоћ, а ко је већ следеће године, 1973. имао исти проблем, тај није више могао да потражи помоћ, већ су психолози и психијатри били дужни да особи објашњавају да то што она осећа више није никакав поремећај и да му они могу само помоћи да прихвати тај свој „идентитет“, дакле да раде тзв. „афирмативну психотерапију са особама које имају хомосексуалне склоности“.

Замислите на тренутак да уместо хомосексуалности говоримо о алкохолизму. И, сад , алкохоличарски лоби који има јак политички утицај притисне свим расположивим средствима психијатре у АПА-и да изгласају да алкохолизам треба да се избаци из болести зависности.

Па кажу:

„Више од 10% популације у свету су алкохоличари. Тврдимо да постоји алкохоличарски ген и да су те особе рођене као алкохоличари. Алкохолизам је урођен, и особа га не може променити. Особе које су алкохоличари се осећају лоше и пате од депресије и осталих психичких тегоба не зато што је алкохолизам болест, већ зато што трпе осуду друштва које их дискриминише због њихове алкохолне оријентације. Такође, терапије алкохолизма показују мали проценат излечења што је такође један од показатеља да је алкохолна оријентација урођена карактеристика одређеног броја људи. Стога ћемо у својим приручницима за рад са алкохоличарима нагласити да се са њима мора радити искључиво афирмативна психотерапија особа са алкохолизмом , да оне прихвате свој алкохоличарски идентитет и своју алкохолну склоност, никако их не покушавати мењати или лечити од исте.“

Како вам ово звучи?

При том, ствар се на завршава на овоме, на простом избацивању са листе поремећаја и налозима да се томе више не сме приступати као нечему што се треба и може лечити, већ се стварају читави друштвено-политички покрети који утичу на властодршце у државама да убаце, у нашем примеру , „алкохолну оријентацију“ у законе, да ту мањинску групу алкохоличара подигну на ниво људских права и да им кроз законе омогуће право да их нико не дискриминише по основу њихове алкохолне оријентације приликом конкурисања за посао (у, рецимо, Градском превозу као возача аутобуса, или основној школи као учитеља).

Сваке године се одржавају параде поноса алкохоличара и оних који их прихватају и подржавају, где људи у колони слободно манифестују своју алкохолну склоност , воде и децу са собом да машу заставицама са флашама пива и залажу се за потпуно изједначење права алкохоличара да се запошљавају где год желе исто као и већинска популација – неалкохоличари. Они кажу при том, да они никога не угрожавају својим алкохолизмом, да пунолетне особе имају право да пију шта и колико год желе и кад год желе а да их нико због тога не осуђује, и да треба да се уведе „алкохолни индекс“ по коме ће се процењивати свака држава колико је узнапредовала на законодавном и практичном пољу заштите права алкохоличара и промоције толеранције различитости према критеријуму алкохолне оријентације.

Да станем овде.

Послужила сам се овом аналогијом са алкохолизмом да бих што је краће и сажетије могуће објаснила главне отежавајуће околности када је у питању тражење и добијање адекватне психолошке помоћи особи која осећа хомосексуалне склоности.

Сада, када бисте дошли код неког психолога, он би био дужан (ово је посебно у САД озваничено, код нас још тога нема експлицитно дефинисаног и наложеног под претњом губљења лиценце за рад) да од Вас затражи тзв. „информисани пристанак“ на третирање хомосексуалних склоности.

То значи да треба да Вам каже како се хомосексуалност не сматра од 1973. за поремећај, да је то потпуно нормална варијација људске сексуалности, да је то према разним тврдњама урођена одлика а не нешто што се треба „поправљати“ и лечити. Такође, то значи да треба да Вам каже да репаративна терапија хомосексуалности (лечење хомосексуалне склоности психотерапијским третманом) даје веома, веома мали проценат успешности, тако да су Вам шансе за лечење Ваших хомосексуалних склоности мизерно мале.

Уместо тога – даље треба да Вам се каже – предлажемо Вам да радимо афирмативну психотерапију са Вама : да заједнички , уз нашу психолошку подршку , истражимо Ваш идентитет, и да Вас подржимо да прихватите и интегришете у Вашу личност Вашу хомосексуалност. Да Вам помогнемо да срећније, интегрисаније и задовољније живите са том Вашом, највероватније урођеном, одликом, без икакве кривице да је то нешто ненормално. То што се Ви осећате лоше па бисте хомосексуалност да лечите, то је само зато што се заправо у дубини душе бојите осуде друштва и одбацивања од стране своје породице. Међутим, то може бити тема наше психотерапије, како да Ви то све прихватите и како да приђете Вашем окружењу да и оно, колико је могуће, прихвати Вашу хомосексуалност.

Тако кажу те препоруке које се дају психолозима, психотерапеутима и психијатрима.

Секуларни психолози просто иду низ длаку са овим схватањем, јер и немају друга знања о човековој души осим оног који им нуде разноврсне психолошке теорије личности (које су у неким сегментима, међусобно супротстављене, јер то и јесу на крају крајева само теорије – скуп ставова и мишљења, без научне утемељености у целини).

 

Насупрот томе, православни психолог ( који за своје полазиште о људској природи заснива на православном знању о природи човека: његовој трочланој структури личности коју сачињава дух-душа-тело , затим о човековој палој природи – греховној, о греховним страстима ) има други фундус знања о човеку – фундус знања који је Бог открио и то Бог који је наш Створитељ и Сведржитељ.

Дакле, Онај који је створио човека сигурно боље зна од неког психолога који је смислио некакву теорију личности о човеку чији он није Створитељ.

Ако сте Ви часовничар, и направили сте неки сат, сигурно ћете боље знати о томе како сат функционише и чему неке ствари у сату служе, него ја која никада нисам правила сатове, а највероватније ниједан сат чак нисам ни рашрафила на делове, а ако и јесам – нисам за многе ствари у том суптилном механизму сата схватила чему стварно служе. Имам неку своју „теорију“ о томе, нешто сам можда и погодила, али потпуну истину о томе – немам.

Сада је време да кажемо кључне ствари о самој хомосексуалности. Ради лакшег праћења одговараћу у виду питања и одговора.

 

Зашто те тзв. репаративне терапије хомосексуалности имају мали проценат успешности третмана?

 

 

Најпре, то би свакако требало проверити, што то значи мали проценат успешности (мада лично мислим да је то истина). А друго, ако и имају мали проценат успешности, то никако не може послужити као аргумент да је то нешто што се жели лечити урођено те тако и нормални део људске природе.

Узмимо, на пример, наркоманску зависност – медицинско и психијатријско лечење наркоманске зависности такође даје екстремно мали проценат успешности третмана. Рецидив је велики. Да ли ћемо онда закључити да је наркоманска зависност нормална варијација људске природе? Наравно да нећемо.

Разлог због чега је тако тешко особама да се излече од хомосексуалних склоности , слично као и од наркоманске зависности је то што, по православном схватању, то нису менталне болести, већ су то греховне болести.

А оне се могу лечити и излечити само уз неопходну Божију помоћ.

Без Божије помоћи није могуће излечити греховну болест нити једном психотерапијом, нити једним леком. Само заједно могу помоћи човеку.

Зато што Бог ономе ко се труди да живи по Његовим Заповестима и да се бори са својим страстима даје благодат, тако да човек благодаћу Божијом може да постигне и оно што својим људским снагама никако не би могао.

Покајање, исповест и Причешће су Свете Тајне које човек може само у Цркви да добије – кроз њих Божија благодат невидљиво делује на човека помажући му у његовој борби да исцели своје тело, душу и дух од сваке греховне слабости.

Православна психологија додаје и то да хомосексуалне склоности нису урођене, већ су се могле рано развити услед неправилног процеса идентификације са сопственим полом у периоду од 3-6.године живота, на шта су утицали бројни фактори.

Дакле, жаргонски речено, особа која је рецимо алкохоличар није „ненормална“ (како се обично схвата појам психичке болести), она није неки латентни масовни убица, пироман, силоватељ, психопата, већ просто има зависност која га омета да живи испуњено и срећно и да има здраве односе са другим људима.

Исто тако, особа са хомосексуалним склоностима није „лудак“. Она може, као и хетеросексуалне особе, имати низ других психичких тегоба (депресивност, анксиозност, опсесивност, неуротичност…), али их исто тако и не мора имати у некој израженој мери. Она може радити свој посао квалитетно, може да вози кола, да има пријатеље, да буде креативна, итд.

 

Да ли је хомосексуалност урођена?

 

Као што сам горе напоменула, хомосексуалност није урођена. Бог је створио човека по свом лику и подобију, створио је првог човека Адама и од његовог ребра створио је „човечицу“ Еву да му буде кост од његових костију, помоћница и сарадник у Божијем плану стварања а потом и спасења света. Бог им је дао и благослов да се рађају и множе и да напуне земљу.

Дакле, хомосексуалност као ни све остале тзв. варијације људске сексуалности (не заборавимо када говоримо о хомосексуалности, да се поборници геј-идеологије увек истовремено залажу и за остале тзв. варијације које сачињавају скраћеницу LGBTTIQ – лезбејска, геј, бисексуална, трансексуална, интерсексуална и „квир“ оријентација, као и трансродни идентитет) нису урођене, њих није усадио у човекову природу Бог – Сведржитељ, Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

 

 

Како онда особа постаје хомосексуалац? Многи кажу да су се од кад знају за себе тако осећали, да су једноставно „другачији“, као и да су њихови родитељи то понекад примећивали, мада нису хтели да прихвате ту „неуобичајеност“?

 

Особа може стећи хомосексуалне склоности на више начина:

 

1. Као резултат првородног греха
2. Хомосексуалност као резултат неког застоја у процесу идентификације са родитељем истог пола у раном детињству.
3. Хомосексуалност може настати и као последица злостављања детета у детињству.
4. Хомосексуалност може у каснијем узрасту настати као логичан след хетеросексуалног блудничења.

 

Сада ћемо о сваком узроку рећи детаљније:

 

 

1. Као резултат првородног греха

Када су Адам и Ева прекршили Божију заповест да не кушају плод са дрвета познања Добра и Зла – тада су они постали смртни, а грех је поставо саставни део људске природе коју је Бог првобитно створио да буде боголика.

Тај „првородни грех“, дакле тај део наше природе склон греху и греховним страстима имамо сви ми људи. Ми се са њим рађамо.

 

Свети Игњатије Брјанчанинов каже:

„Треба веровати да се семе свих страсти крије у првородном греху и да се ми рађамо са склоношћу ка свим облицима греха, те стога када се пројави и појави било која страст, то не треба да нас чуди.

Према својствима душе и тела, према утицају околности у једном човекук делује и нарочито снажно се развија једна страст, а у другом – друга: код једнога је приметна нарочита наклоност ка среброљубљу, код другога – преједање; једнога вуче телесна жеља, други жуди за сујетним почастима.“

 

Свако од нас има , дакле, неку греховну тенденцију са којом се морамо борити.

И свако од нас има неку страст (неки смртни грех – гордост, стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, униније/склоност чамотињи) ка којој током живота осећамо „посебну“ склоност.

Неко тешко одоли чашици алкохола, једноставно га то привлачи, а неко сасвим лепо живи а да никада не проба ни мало алкохола, или ако проба – не привлачи га никако. Неко се лако гневи, неко има склоност ка угађању стомаку – то се сад популарно и весело зове „гурман“, „сладокусац“, „боем“ и „хедониста“. Неко своју сигурност и срећу види у томе да стиче и згрће материјална богатства – то је страст среброљубља.

 

А неко има посебно наклоност према страсти блуда.

Блуд може бити природни (хетеросексуални) и против-природни (хомосексуални, сексуална привлачност и општење са животињама, итд.).

Човек који има наклоност ка природном блуду (да мења жене као сексуалне објекте за задовољење своје страсти, да практикује односе са више жена истовремено, да врши прељубу – има љубавнице) се ни на који начин не разликује у погледу губитка вечног спасења од особе која има наклоност ка противприродном блуду.

Јер је казано у Светом Писму да „ни блудници, ни прељубници, ни хомосексуалци (библијски термин за хомосексуалце је „мужеложници“), неће наслиједити Царство Божије.“ (1Кор. 6:9-10)

 

Дакле , са становишта Вечности нема никакве разлике између хомосексуалца и прељубника-женскароша. Баш никакве.

Друштво ће можда имати негативнији став према хомосексуализму него према прељубништву и блудничењу у оргијању – али са Божијег становишта оба човека ће имати исту судбину. Уколико се не боре са том својом страшћу. И то судбину, чији ће предокус осетити већ и у овоземаљском животу, и то најчешће тако што ће имати душевно мучење на различите начине (не искључујем ни демонска јављања) а такође и телесне болести.

 

Дакле, могуће је да се као резултат првородног греха, као последица наше пале, греховне природе, нека особа просто роди са некаквом тенденцијом да се код ње лакше јави хомосексуална склоност.

 

Пазите, то не значи да је то „урођено“, у смислу да је то саставни део првобитне аутентичне човекове природе, јер аутентична човекова природа је боголика, Бог није створио хомосексуалност нити ју је усадио у човекову природу, већ је то једна од последица „пале људске природе“ тј. првородног греха који се од Адама преноси на читав људски род.

 

Крштењем се човеку брише првородни грех (прашта се) , међутим последице његове и даље остају – и даље је сваки човек смртан, и даље се тело и душа човекова разбољевају, и даље има греховне склоности. Али, Крштењем и живљењем у Христу човек задобија могућност да се Божијом помоћу и благодаћу које делују кроз Свете Тајне Цркве исцели од својих греховних склоности. Задобија отворен пут у Царство небеско, у тај вечни живот у коме неће бити ни бола, ни болести ни греховне склоности ни душевних мука, већ управо супротно – имаће оно о чему сања а то је блаженство или овосветовним језиком речено истинска срећа. До тада, овде на земљи имамо ситуацију какву сам описала.

Дакле, један од узрока настанка хомосексуалности може бити нека специфична страсна тенденција од самог рођења особе и која је ту са одређеним смислом за тог човека.

Јер, код Господа Бога нема случајности.

 

2. Хомосексуалност као резултат неког застоја у процесу идентификације са родитељем истог пола у раном детињству.

 

Дакле, да је током раног развоја , посебно у периоду од отприлике 3-5. године живота када се деца идентификују са родитељем истог пола дошло до неког „проблема“ у том процесу тако да та идентификација није прошла у развојном смислу нормално и очекивано.

Под проблемом се мисли на одређене карактеристике и дешавања у самој породици.

И сад ту постоји читав распон где је настао проблем на том путу малог детета да се идентификује са особом (родитељем) истог пола, па тако у зависности од тога на којој тачки тог пута је настао проблем људи стичу или хомосексуални или транссексуални или неки трећи доживљај свог психосексуалног идентитета.

 

У књизи „Преживети породицу“ знаменити британски психотерапеут Робин Скинер најбоље објашњава овај процес.

Цео текст из књиге на ту тему можете прочитати ускоро на овом сајту (надам се да ћу стићи да га приредим и прекуцам из књиге), а ја ћу пробати да укратко препричам што је могуће једноставнијим језиком суштину. Процесом идентификације са родитељем истог пола, дете у узрасту од 3-6. године развија свој психо-сексуални идентитет (ако је дечак, препознаје и доживљава себе као дечака, док девојчице препознаје да су супротног пола и према њима ће касније осетити сексуалну привлачност а не према истом полу).

 

Др. Скинер о том развојном дечијем периоду каже:

„Дете схвата свој сексуални идентитет моделујући себе према родитељу истог пола.

Тамо где су очеви мужевни, али такође и веома нежни, пружају подршку, и укључени су у свакодневну бригу о својој деци, њихови синови и ћерке биће сексуално самоуверени.

Ако мајке имају позитиван став према својој женскости, као и према „женскости“ својих ћерки, и ако такође уживају у мушкости својих мужева и синова, оне помажу својој деци да одрасту са радосним прихватањем свог сексуалног идентитета.

Многи подаци говоре да је одсуство оца у раним годинама узрок тешкоћа у развоју сексуалног идентитета, посебно код дечака.

Развој мушкарца је компликованији од развоја жене. Зато што деца започињу живот у мајчиној утроби, и једино она има груди којима их доји, сва деца започињу живот везаношћу за мајку – тако да сам их метафорички ставио на једну обалу реке. Отац који је на другој страни, у прво време је веома удаљена фигура. Отуда су у овом стадијуму, деца под мајчиним утицајем и обликују се према њој.

Да би психолошки постао мушко, дечак мора да „пређе мост“ како би био са својим оцем.

 

То наравно значи и борбу против моћне везаности за мајку.

Њему су потребне две силе да скрше те примарне везе. Једна је да му је потребна мајчина помоћ да се суочи са одвајањем од ње, јер још увек постоји психолошка пупчана врпца која их повезује, и уколико му мајка не допусти да оде, биће му веома тешко да се ослободи. И друго, потребан му је отац, који га воли и жели га за свог мушког другара.

Потребно је да пређе на другу страну већ са отприлике две и по године. Међутим, оба пола настављају још неколико наредних година да уче сексуалне улоге које се од њих очекују.

Ако је мајка веома хладна и ако јој (ћерки) ништа не пружа , и ако јој отац пружа више, девојчица може прећи део целог пута. Уколико заврши потпуно на погрешној страни (моста), она ће постати транссексуалац ( тј. жена која се осећа као мушкарац заробљен у женском телу – прим.уред.Има наде).

 

Мушки транссексуалци су дечаци који су блокирани на мајчиној страни моста, комплетно идентификовани са њом, и који мисле да су стварно жене.

 

Хомосексуалце видим као растегнуте дуж моста, на различитим тачкама пресека.

Типично је да мушки хомосексуалци имају прилично посесивне мајке,… док је отац одсутан, дистанциран, неспособан, или зато што је окрутан и без љубави. Ипак, мушки хомосексуалци су довољно прешли мост, те су тако прихватили мушки идентитет. Можда делимично и зато што су везе са мајком, такође застрашујуће.

Мушки хомосексуалац остаје на мосту окренут према оцу или боље речено према „оцу каквог жели и какав му треба али га никад није имао“.

Тако његова везаност остаје за мушкарце, уместо да се преокрене ка мајци, а одатле и ка женама уопште.

Према мом искуству, мушки хомосексуалац је неко ко није имао нормалан топли и пун љубави однос са својим оцем. Мислим на физички контакт – као што су скакање, мажење, гурање…“

 

 

Тако каже психотерапеут Робин Скинер, терапеут са огромним искуством и великим кредибилитетом.

Ја овоме не бих ништа додала.

 

 

3. Хомосексуалност може настати и као последица злостављања детета у детињству.

 

Деца која су претрпела злостављање често подсвесно сматрају да су она крива због тога и то крива зато што највероватније имају ту неку специфичност (да су урођени хомосексуалци) због чега се то баш њима десило, а не неком другом детету.

 

 

4. Хомосексуалност може у каснијем узрасту настати као логичан след хетеросексуалног блудничења.

 

Дакле, хришћански речено, личним греховним животом – ако је неко толико огрезао у хетеросексуални („природни“) блуд, онда полако бива отупео на ту врсту блуда и почињу да му се јављају идеје о хомосексуалном блуду као једноставно нечему што му сада може поново изазвати веће сексуално узбуђење (вероватно је пре тога већ истрошио све перверзије хетеросексуалног типа и групног секса).

Такође, колико предавање особе страсти блуда (који је у почетку био природан – хетеросексуалан и укључивао само једну особу у датом тренутку) може водити ка хомосексуалном блуду можемо приметити у евидентираним случајевима када су затвореници услед дугог одсуства женских „објеката“ за задовољавање своје блудне страсти прешли на хомосексуалне односе у периоду издржавања затворске казне.

Ту видимо да је блудна страст једноставно страст и да ли ће она остати хетеросексуална или ће под одређеним околностима прећи и у хомосексуалну – то је мање важно и само потврђује да им је корен заједнички.

Кључно је да се особа не бори против те страсти и да од тога страда (то је право значење речи „страст“ – страдање, а не оно што се најчешће у свету зове страшћу –да човек има душевни „жар“ за нечим и да је веома посвећен нечему , па се каже нпр. „страствени љубитељ паса“ , „страст за уметношћу“….).

 

И шта сад? Шта радити ако имам хомосексуалне склоности?

 

Зависи који је узрок њиховог настанка од оних горе наведених. Сматрам да би било добро најпре утврдити како је настала хомосексуална склоност, а онда, уколико особа заиста жели да се од ње излечи – разрадити план терапије, а такође и кораке духовне борбе и самог живота у Христу.

Такође, када будете спремни, пронаћи ћете свештеника код којег можете да исповедите своја хомосексуалне мисли и осећања. Постоје случајеви људи код којих је, након подробне исповести и искрене жеље за променом и духовним оздрављењем, нека страст која их је до тада јако мучила (алкохолна зависност) потпуно престала да им се појављује, изгубила је своју силину и снагу.

Исповедити хомосексуалне мисли није ништа страшно ( с тим што би требало поразмислити код ког би свештеника било најбоље отићи на исповест). Свети Игњатије у вези са страстима каже:

 

„Онај кога не узнемирава нека страст, не треба да мисли да у њему те страсти нема: само није било прилике да се покаже.“

 

Дакле, осим Христа заиста нема ничега новог под Сунцем. Све су то само греховне страсти од којих страда и душа и дух и тело.

И , као и са сваком греховном страшћу, са хомосексуалним склоностима треба да се духовно боримо, и можемо да се, уз Божију помоћ, изборимо. Духовна борба је такође нешто што се учи, како особа буде ступала на православни духовни пут.

Психолошки рад на овој теми може довести до успеха искључиво уз Божију помоћ и уз човеково опредељење за духовни живот.

 

„Стално треба бити спреман на супротстављање свим страстима. Нарочито треба бити будан против преовладавајуће страсти, оне која се појављује чешће од других и која понајвише узнемирава човека.

Страсти својствене палој природи веома се разликују од оних страсти које сваки човек добровољно усваја. Сила ових других је неупоредиво значајнија од силе првих.

Но, покајање – као свемоћни лек Свемогућег Лекара, Бога – лечи човека који је пожелео да тај лек правилно употреби од свих греховних болести.“ (св.Игњатије)

 

 

Неопходно је, апсолутно је неопходно, да особа временом препозна и разуме да је живот у Христу и целоживотна борба са својим страстима (било да је то само хомосексуална блудна страст или има и других) пут у Царство Небеско – а да је Царство Небеско једини смисао и циљ нашег овоземаљског, почесто пуном суза, мука, тегоба и проблема, живота.

Без окретања Богу и чврстог држања за Њега је апсолутно немогуће излечити се од било које страсти, па самим тим ни од хомосексуалне.

Можете се трудити, мучити себе, испробавати различите технике и на крају, преморен од неуспеха, одустати и прихватити утешан закључак да је то немогуће и да то онда последично значи да сте се родили као хомосексуалац.

И тек онда креће мучење и душевна глад и пад.

 

За крај ћу поменути великог, уверена сам будућег канонизованог светитеља наше Цркве, блажене успомене оца Серафима Роуза – који је, пре него што се обратио Христу, имао хомосексуалну склоност. Шта више, он је био активни хомосексуалац, дакле био је у хомосексуалној вези. Окренувши се Христу, он се потпуно преобразио и исцелио од ове страсти.

Затим, Православна Црква у Америци је дала своју званичну изјаву на тему хомосексуализма, вреди прочитати цео текст, а ја ћу овде издвојити или препричати најбитније делове.

Ако човек осећа хомосексуалну склоност, али се са њом бори и не спроводи хомосексуална осећања у дело (не ступа у хомосексуалне односе), ако је примио православну веру и труди се да живи православним начином живота – тај човек може бити у заједници у Цркви, заједно са свима осталима који верују у Христа и који се боре против својих страсти.

 

Међутим, уколико човек удовољава својим страстима (које год да су оне, хомосексуалне или друге), тада је он далеко од Бога.

 

„Сваки мушкарац и жена се могу променити – могу престати да буду пијанице, или лажови, или хомосексуалци, или богохулници, или било шта друго уз Божију помоћ.

Пакао је болнији него што то ико може замислити. Сви греси воде ка њему, било да се он назива „грех“, или „животни стил“, или „оријентација“.

Све већи број људи данас, чак и у самој Цркви, врше огроман притисак на Цркву, да прихвати хомосексуално стање…… Ове групе људи су вођене визијом која је у супротности са истином о људској особи која се у потпуности открива у тајни Христа.

Они одражавају, чак и не потпуно свесно, материјалистичку идеологију која негира трансцеденталну природу људског бића. Као и натприродни позив сваке појединачне особе.“

 

Шта онда да раде хомосексуалци који желе да прате Господа?

 

Ја ћу за крај овог, заиста дугачког одговора, истаћи само речи Православне Цркве у Америци за које мислим да представљају суштину:

 

„Основно је да су сви (па и особе са хомосексуалним склоностима, мој додатак) позвани да испуњавају вољу Божију у свом животу.“

 

Пут испуњавања Божије Воље за нас је једини прави пут ка стварној животној срећи и испуњености – ма колико нам то понекад у овосветском друштву и духу делује далеко и резервисано само за неке посебне „верске посвећенике“ или монахе.

Нашој души је заиста примарно потребан Бог, а без Христа ниједна наша овоземаљска привремена срећа неће донети толико жељену радост, испуњеност и утеху.

Ниједна особа која живи у складу са својом хомосексуалном склоношћу није истински срећна – и неће ни бити, ни у овом ни у будућем животу.

А то је питање свих питања, и суштина сваког проблема – како бити истински срећан, испуњен и задовољан.

 

 

Желим Вам свако добро и сваку добру борбу и да се и на Вама обистине речи апостола Павла : „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“.

 

Уредник сајта Има наде