Пред вама се налази текст који није писао психолог нити саветник за туговање.
Писала га је особа која је преживела смрт оца којег је веома волела. Верујем да ће овај текст моћи да помогне оним особама, које, посебно у овом предновогодишњем периоду када се инсистира на некаквој „радости“, посебно осећају да им вољене особе болно недостају.
Пролазак кроз тугу је тема којом се бави посебна област психологије – психологија туговања. Православна психологија, која поред психолошких знања, нуди и праве и тачне одговоре када је тема смрти у питању, може и у овим болним проживљавањима бити од помоћи.
Уредник сајта Има Наде
Пролазак кроз тугу
Догађај који ми се догодио пре седам година, догодиће у се неком тренутку сваком од нас. Изгубио сам вољену особу, изгубио сам оца који је умро након тешке болести. Желим да пишем о ономе што сам прошао и кроз што још увек на неки начин пролазим. Да пишем о процесу који ми је променио живот, променио и мене самог. Можда моје искуство може још некоме да помогне ко се нашао у овој тешкој ситуацији, када ти се измиче тло под ногама и када ништа више није и неће бити као пре него што је умрла твоја вољена особа.
Уопште нисам могао да очекујем, да претпоставим да губитак вољене особе може да изгледа тако. Моја прва реакција на његов одлазак јесте била да негирам, да „забраним“ себи бол тако што просто себи нисам дозволио да покажем осећања, да покажем своју тугу, јер сам се бојао да вероватно нећу бити у стању да их зауставим, ако буду „провалила“ из мене. Проблем иначе код мене је што сам човек „тежак“ на сузама, што сам мушкарац рођен на Балкану, а сви знамо да „мушкарци не плачу“, да „морају да буду чврсти“, итд.
Себе сам „тешио“ тако што сам се потискивао своју тугу говорећи себи да је њему сада добро, да нема разлога да тугујем, да ћемо се кад-тад срести, ако Бог да, да имам чврсту наду да је оцу, због његовог покајања пред смрт, Господ отворио рајска врата. И све то јесте тачно, али је потпуно погрешно да своју нормалну тугу за оцем (или било киме ко ти је јако пуно значио у животу) негираш, потискујеш у себе још дубље, тиме што ћеш свој бег да облачиш у „обланду“ хришћанске истине.
И тако сам ја бежао од туге за оцем годину и по дана. За тих годину и по дана, моје расположење је постајало све теже, све сам се теже осећао, постајао сам нерасположенији. Сан ми се пореметио, свака ноћ ми је изгледала као „мала робија“, хватао ме је страх, необјашњиви страх који ми је реметио сан. Сатима бих се превртао у мраку, не знајући шта ми је… Живот са мном је мојим укућанима постао тежак.
Јако је тешко када пролазиш кроз нешто што не знаш, а када наредно јутро мораш да се појавиш способан на послу, када имаш малу децу и када се подразумева да ћеш испунити све оно што си као глава породице дужан да урадиш.
Годину и по дана сам се тако мучио док нисам схватио да ми је потребна помоћ, помоћ психолога, особе која може да ме саслуша и да ми помогне да схватим шта се дешава са мном. Да будем искрен, толико је догорело да сам морао да се обратим за помоћ. У том тренутку сам био веома узнемирен јер је ово моје стање трајало и трајало а ја никако нисам могао да схватим шта се дешава са мном.
Испало је све много једноставније, на моје потпуно запрепашћење, могу да кажем. Након уводног разговора, након што сам рекао психологу шта ме мучи, да сам узнемирен и да не могу да заспим ноћу, она ме је питала шта се дешавало у мом животу у последње време. Испричао сам за рођење деце, за мој породични живот и поменуо сам и очеву смрт. Након њеног једноставног питања: ‘А како се ти осећаш због очеве смрти?’ ја сам на своје запрепашћење почео да се гушим у сузама, просто нисам могао да дођем до даха.
Само то једно просто питање је у мени отворило брану, иза које је експлодирао сав накупљени бол, сва туга која се у мени накупљала зато што сам изгубио особу која ми је највише значила у животу.
Сећам се да је то била прва ноћ када сам спавао без осећаја тежине, узнемирености, да није било тог „камена“ који сам носио без престанка.
Међутим, то је био само почетак. Пролажење кроз тугу је једна од најтежих ствари која може да се догоди човеку, притом, ово не говорим да бих уплашио некога.
Пролажење кроз тугу може да буде само такво – могуће је једино проћи кроз тугу, она не може да се заобиђе, прескочи, негира, замаскира. Мислим, може привремено, али ће се вратити и то потпуно неочекивано – неко може да постане агресиван, неко депресиван, неко да се ухвати за флашу, неко да потпуно неуспешно покушава да се „забави“, „заборави“ надајући се да ће тако туга проћи… А све ово због туге коју потискује, које се боји и не жели да пусти из себе. Наша осећања су веома снажна и морамо да водимо рачуна о њима. Не треба да их се бојимо.
Мој пут проласка кроз тугу након схватања да се управо о томе ради могао би да се опише као вијугави пут, са доста неравнина.
Туга је код сваког посебна, засебна, код сваког носи печат личности која пролази кроз тугу. Неки општи процеси и етапе се знају, али треба знати да туга никада није иста код две особе. И не зна се колико ће трајати и како ће тачно изгледати, просто не може да се претпостави и каже: ‘првих неколико месеци је тако, а онда ћеш осетити то и то, а онда ће бити тако и тако…’ Тако нешто је потпуно погрешно.
Сећам се да сам ја на почетку, када сам схватио о чему се ради, почео да тражим да прочитам нешто на ту тему и на своје изненађење нашао много корисних православних текстова на тему туговања који су ми помогли да своје стереотипе и заблуде полако исправљам. Доста тих текстова сам нашао и на вашем сајту. Они су ми помогли, просто дозволили да будем тужан, да схватим да нисам сам у томе, да и многи, многи други људи пролазе кроз слично, да је све то потпуно очекивано и нормално када доживиш губитак.
Моја прва заблуда – желео сам да своју тугу ставим у временске оквире, да урадим „све што треба“ да бих је ограничио, уоквирио, предвидео и завршио са њом. Разумео сам је као (непријатан) задатак који имам пред собом и који морам буквално да одрадим. Само сам желео да тако буде, али сам убрзо схватио да са тугом тако не иде.
Са тугом је пре свега потребно стрпљење, треба да се схвати да је све у реду, да је у реду да будеш тужан због особе коју си волео и волиш, а коју си изгубио. Да је у реду да то траје, да је у реду да будеш нерасположен, да је у реду да плачеш и да будеш потиштен. Мораш само да знаш да туга, иако и нормална и природна ствар, може да постане патолошка, онда када човек почне да „ужива“ у њој, да себе мучи кривицом, да дозволи да његов живот стане због туге, да жели да га други жале, сажаљевају због тога што је он изгубио некога, када центар и смисао живота постане туговање за вољеном особом.
Сам процес правилног пролажења кроз тугу представља огроман капацитет сазревања, осећања која могу да измене особу која тугује на боље, да схвати своја осећања, научи да гледа у себе, препознаје нешто што раније није могао чак и ако би „главом лупио у врата“.
Али овај процес није нимало лак. Много има сумњи, несигурности: да ли је све у реду са мном, да не лудим случајно, да ли ћу икада успети да прођем кроз тугу, да ли ће ме напустити ова тешка осећања?
Хоће, биће све у реду, али у своје време, не онда када бисмо ми желели. Чврсто верујем да је и пролазак кроз тугу због губитка вољене особе „крст“ којим се спасавамо, који нам помаже да се наше душе измене и постану спремне за Царство Божије.
Да поновим, туга није нимало пријатна, потребно је да прође време када можеш да говориш о особи коју си изгубио, а да не мораш да користиш сву менталну и емотивну снагу да задржаваш сузе које само што нису избиле. Потребно је време да можеш да се присетиш неких лепих ствари које си делио са том особом, а да можеш да се осмехнеш и да испричаш о томе са лепим сећањем. Веровали или не, такво време ће наступити, само треба бити стрпљив.
Постоје различите методе којима се себи може помоћи: вођење дневника, молитва за вољену особу, читање текстова и књига о овој важној ствари, можда и разговор са психологом или духовником који пре свега разумеју пре свега и препознају шта значи пролазак кроз тугу. Ми хришћани смо понекада у искушењу да не обратимо довољно пажње на тугу, да не схватимо да је и онда дата да помогне човеку да се промени, већ да сваки помен туге одбацујемо са познатим речима о томе да је „вољеној особи сада добро“, „да је грешно да тугујемо када имамо наду вечног живота“, итд.
Сузе много помажу. Много. Просто помогну да падне камен са душе. Помаже и физичка активност, шетња, ако неко може да трчи, било би одлично. Да се обрати пажња на начин живота, да спава довољно, да се храни како треба, да једе што више воћа и поврћа. Туга је, по речима једног православног свештеника из Америке „really hard work“, посао који замара, човек може да спава осам сати и да се пробуди и устане „мртав уморан“, да има осећај као да је сатима тежак физички посао. И ово заиста није претеривање, имао сам прилике да неколико пута осетим ово и сам.
Ово што ћу написати може некоме да изгледа невероватно, може да изгледа просто као хула. Проласку кроз тугу много помаже када се захваљујеш Богу за све што се догодило. Да, за све што се догодило. За то што си изгубио вољену особу, за то што ти је јако тешко, за све што се тако догодило и што је вољена особа прешла у вечност, а што сте ви остали. Да се искрено захваљујеш Богу за сав свој бол, тугу, тежину, сузе, тескобу, тешке и мрачне мисли. И ово није неки духовни „мазохизам“, кроз захваљивање Богу ти „самог себе и цео живот свој Христу Богу предајеш“.
Овај савет Светог Игњатија Брјанчанинова сам пробао на себи у тренуцима велике туге, више ни не знам колико пута током ноћи у којима сам се превртао и нисам могао да спавам због „камена“ туге који сам осећао да ме притиска. Помогне не у виду магичне пилуле, не неког обредног ритуала када мораш тачно толико и толико пута да поновиш магијску формулу. Помаже јер захваљивање привлачи утеху Божију, схваташ у тим тренуцима да је све баш тако требало да се догоди, да Бог зна добро зашто је тако уредио да се догоди, осећаш да поново стичеш наду да ће све бити добро и да је овако најбоље.
Након више година рада на себи, читања о туговању и проласку кроз њу, могу да кажем да сам доживео неке од ствари за које нисам веровао да ће икада доћи: туга је ипак постала лакша, нема оне тежине, оног акутног бола који је постојао на почетку. Притом, када кажем почетак, мислим на третнуак када освестиш, постанеш свестан да си тужан због губитка вољене особе, а не почетак у смислу датума када је прешла у вечност. Из мог искуства, године деле ова два тренутка.
Кроз тугу заиста почињеш да пролазиш тек када је постанеш свестан. Другог пута просто нема. Да га има, ја бих га нашао и пре изабрао њега.
И још нешто што сам хтео да додам за сам крај. Мислим да треба да препознамо нашу прву, рекао бих, природну реакцију на долазак тешког осећања туге. Ми се забринемо зашто је опет и опет ту, када ће отићи, да ли ће се икада завршити? Посебно ако већ коју годину осећамо тугу и пролазимо кроз стање губитка вољене особе.
Ова наша прва реакција нам доноси немир, узнемиреност, почињемо да се вртимо у круг анализирајући, процењујући докле смо стигли, да ли је са нама све у реду, итд., покушавамо да наш процес туговања убацимо у некакве оквире, обрасце по којима она мора да се одвија. Врло често не препознајемо да је доласком новог „таласа“ туге, њеним поновним испливавањем (због рецимо рођендана вољеног човека или неког породичног празника) нама дата прилика да радимо на себи, да мењамо нешто у себи, да учимо да се молимо за ту особу, или да се учимо да заплачемо када нам је тешко, или да размишљамо о томе колико нам је особа значила, да размишљамо о позитивним примерима, о свему ономе што смо добро научили од ње…
Акутни бол туге пролази временом, иако можда човек и не може да поверује да ће тако бити. И треба да прође, али то не значи да слабљењем наше туге, њеним престанком ми заборављамо и „издајемо“ особу коју смо изгубили. Не, наша љубав према вољеном човеку који је прешао у вечност неће престати. Сама особа због које тугујемо би желела да наставимо даље, Господ то жели од нас, не само да жели већ је ту да нам помогне. Ми само треба да се препустимо Њему, да не губимо наду и да идемо дан по дан, корак по корак.
На крају ће све бити у реду.
Аутор: Н.Н.
Извор: Лична сведочанства
Hvala na ovom tekstu. To je sve sto mogu reci.
Hvala,
moja situacija je verovatno jednaka početku ove priče, jer sam pre nešto više od 40 dana izgubila supruga i oca moje 10 mesečne bebe. Svaki dan smo provodili zajedno u svemu mi je pomagao i bio mi sve. Još ne želim da se sećam da pričam..pomen njegovog imena natera mi suze. Imam utisak da živim samo za bebu i mogu reći da je jako teško, ponekad svu snagu potrošim samo da ustanem..ako ništa nadam se da će vreme učiniti da budem raspoloživa svom detetu.
Hvala vam na izvrsnim tekstovima!
Ovaj tekst kao da sam ja pisao.Mnogo mi znači ovo što sam pročitao!
Hvala sto pisete o svome iskustvu ,tesko je za svakog ko je pretrpeo veliki gubitak usled cega i sam sebe gubio dok nije nasao motiv i nacin za izlaz iz tuge – mirenje s gubitkom uz punocu kroz to da dodje do stepena :kada se iskreno zahvaljuje Gospodu na svemu.
Gubitak moze biti podjednako tezak ako ne i veci kada se gubi voljeno i blisko bice ali na niovou duhovnog trajnog odlaska.Moj suprug i ja izgubili smo sina .Jos teze je sto je nase dete bilo predivno od prvog svog casa rodjenja , obecavalo veliku radost svojim posebnim razvojem kao i svakodnevno donosilo radost svojim vrlinama .Nije to bilo umisljeno od „zaljubljenih „roditelja u svoje cedo , mi smo se cesto suocavali sa komentarima okoline , kasnije ucitelja, kasnije profesora i svestenika koji su jednodusno pricali o vrlinskom sposobnostima i potencijalu naseg sina , svuda je bilo primeceno :njegova kompletna nadarenost ali i sposobnost za ucenje i stalna glad za novim znanjem bilo naucne prirode bilo za muzikom (klasicnom posto je svirao dva instrumenta i pored toga interesovao i za nove )ali i lako uocavanje njegove plemenite i vedre prirode.Neko ce pomisliti da su to bile ambicije sujetnih roditelja ali nije tako vec, mi smo bili samo pratioci njegovih zelja , cak je bilo tesko pratiti taj nemirni i snazni duh jer iziskuje materijalne napore u ovoj sredini gde zivimo gde se sve placa .Ali, trudili smo se d ane pokazemo svoje brige ,nalazili umeren nacin da obuzdamo zelje te bujne prirode okrenute dobrim stvarima , imao je i plemenito srce pa nas je razumeo i ta podrska nama je davala krila.Onda kada smo se najmanje nadali zadao nam je tezak udarac , mislili smo da smo ga vec odgajili do nivoa kada nece biti povodljiv , do nivoa kada ce ubuduce samo spontano nastaviti da sledi svoju vec ucrtanu stazu zivota /ucrtanu svojim i odgovarajucim uspesima prozivljenog perioda zivota zahvaljujuci svojim urodjenim i stecenim licnim odlikama.Medju tim vrlinama bila je njegova jaka ljubav prema Hristu , samostalna zelja da bude u crkvi izrazena samostalno kroz zelju da sasluzuje , da boravi u manastirskom decjim letovalistu /taj boravak je prvo za mene kao majku bio iskusenje bolnog razdvajanja za sta sam ulagala veliki napor da se to ne primeti i da zebnja ostane u mom srcu zakljucana , ali nas sin bio je na tom mestu presrecan , na isti nacin je voleo skolu i spontano posledicno su dosli i rezulteti u vrhu ocena .Posao je na fakultet odabran samo njegovom zeljom ali i zaslugom , prihvatili smo kao i sve do tada verujuci da ono sto dolazi iz srca i s ljubavlju jedino moze da pruzi zadovoljstvo i rezultat cime oplemeni buducu profesiju.Naseg sina duhovna lepota bila je u skladu sa fizickom , bavio se sportom na nivou zahtevnosti u skoli i sa uspehom ali kao sto sam navela intelektualni izazovi bili su za njega veci.Izrastao je u lepog snaznog mladica , drustvenog omiljenog u svakoj sredini , delovao samouvereno i zainteresovano za devojke.Mozda su i bile naglaseno dominantne njegove odlike srbske muzevnosti :dubok glas , otresitost , cistota ravnog u oci pogleda , prirodno ophodjenje ali uz to i velika ljubav prema zemlji roditeljskog porekla i dobro poznavanje jezika.Sa nama je izgradio drugarski odnos jer uvek smo postupali uvazavajuci njegovu licnost.Sve je bilo idilicno i s’ optimizmom do prvih promena , najvise u njegovom gubitku mira pocetnoj nervozi i nekoj vrsti nemira iz dubine koji je naslicivao neki duboki unutarnji sukob.U takvom stanju je i napustio nasu kucu …bilo je za mene neverovatno bolno jer to nije bio samo odlazak vec, i pocetak kidanja emotivnih veza od njegove strane . Trpela sam takvo razdvajanje ,misleci da sve ima svoj kraj i da kada oseti realnost grubog razdvajanje i tu besmisao nacina na koji to cini… da ce se vratiti uravnotezen. Nama roditeljima i nije bilo toliko vazno da li ce nastaviti da zivi s nama vec da fizicko razdvajanje ne bude totalitarno primenjeno na unistenje nasih odnosa koji bi u normalnom slucaju trebalo da traju istog kvaliteta bez obzira da li se fizicki razdvajamo u komsiluku ili na raznim kontinentima …ali, nas sin je vrsio razdvajanje druge vrste ponistavajuci licnosti cak dotle daleko ponistavajuci obzire i spaljujuci ljubav.Bilo nam je tesko ,ali nismo ni slutili sta nas ustvari ceka -jedna vrsta duhovne smrti i ko to nije iskusio ne zna da telesna smrt prema ovoj je daleko laksa i bezbolnija , daleko manja po boli, nesravnjeno manja i laksa da se prihvati .Bozja promisao je htela da dobijemo odgovor sa sasvim druge strane da jedna okolnost to razresi :kada je javno obelodanjeno da nas sin je izabrao tamnu stranu zivota i da je ustvari taj izbor bio okidac da bira izmedju nas i svog opredeljenja pri cemu poznajuci n a s, se unapred opredelio da unisti u sebi sve sto je smatrao da ima spoj sa nama .Svako od nas hodao je po zici ocajanja koja je bila nad strasnim ponorom .Ta tuga muska , ta tuga zenska bile su zestoke ali smo se kroz Hrista privili uz svoj zajednicki bol i bauljali dalje, pa se uspravljali ,… uspravili. Nikad nismo nasli odgovor u sebi , odgovor unazad u nasem porodicnom zivotu …prolazile su godine ali taj tamni mulj iz nedara covecanstva poceo naglo da se uzdize , da izranja objavljuje sebe . Uzdizalo se ..,plavilo … …sve se vise govorilo o tome,sve vise glasnije ,… do krescenda! I tajno je postalo javno i pocela je lobotomija .. i dobili smo odgovor i za svoju tragediju.Kao sto smo polozili svoje breme cak i u vreme najteze kada nije bilo odgovora :zasto ???dok smo plutali u tami nevolje i tami bola , kao sto smo tada i sada smo polozili poverenje u Boga i hvalu svoju uzneli Gospodu za sve cime nas darivao u nasoj proslosti , isto i podjednako hvalu za danas i za ono sto je okrenulo se na gubitak. !Hvala za kada smo dobijali , hvala za dane prazne od tuge radi gubitka i gle (!)jedna druga vrsta radosti , one tihe slicne neopalnoj svetlosti polako ali ispuni bice , i donese nadu , donese utehu.Ona je donela i ovo novo iskustvo uz njega novo saznanje da :nije giubitak koji slabog coveka tako strahovito boli ,, nije samo rastanak pri telesnoj smrti , ima rastanaka i za ovozemnog zivota ima gubitaka pri duhovnoj smrti .To me vratilo i davnoj , mojoj trajno stecenoj istini zahvaljujuc svatuscjem Patrijarhu Pavlu koji mi rekao prilikom razgovora ovako doslovce a u vreme moje zivotne srece :“nije strasna telesna smrt , vec kada vidjam tolike ljude kako hodaju ulicama a zapravo su duhovno mrtvi“.Pa zar nije velika milost Bozja da sam tu istinu cula kada nisam nista od toga ni razumela dobro a kamo li za sebe slutila ali dobro sam upamtila i ta istina isplivala je polako iz dubine mog secanja i delovala da bolje vidim/progledam ,kad je ustrebalo da se lakse borim , nosim sa svojim teskim
usudom.
Toliko.U ovim teskim vremenima ,iskusenjima .. mozda ce jos nekome pomoci.
Hvala na tekstu…Gospodjo Nevena, slazem se sa vama kad kazete da je duhovna smrt teza. Vasa prica je vrlo specificna i teska. Meni posebno znaci sto mogu, ovim putem, da procitam teske zivotne price ljudi sa velikom verom u Boga..U takvim trenucima je potrebna jaka vera da se sve to izdrzi. Verujem da ce Gospod uslisiti vase molitve i vratiti vaseg sina na pravi put.
U danasnje vreme kada se ljudi oslanjaju na svaciju pomoc, samo ne na Boziju, vrlo je utvrdjujuce kada ovako neko pise o svom zivotu i veri. Poznajem osobu koja se pouzda i oslanja jedino u Gospoda i licno sam se uverila u to sta znaci kada „zivot svoj Hristu Bogu predajmo“. Ja cesto molim Gospoda da mi dometne vere,jer sam kao onaj covek iz Jevandjelja koji je rekao „oprosti Boze mome neverju“. Svako dobro od Gospoda vam zelim.
Blagodarim na recima koje su me svojom iskrenoscu i saosecanjem potresle , ujedno blaze moje povrede zato sto „ljuta trava na ljutu ranu „deluje celiteljski a ovde u mom slucaju istina – prikaz stvari kakve su dovodi u ravnotezu i samo reci „predajem u Tvoje ruke Gospodi „su smislene i jedini spas i nada .Mnogo mi znace sestro Violeto , vase reci podrske i saosecanja :“Verujem da ce Gospod uslisiti vase molitv i vratiti vaseg sina na pravi put“.Bog nam dao zaista divan dar koji je izgubljen. U volji Svevisnjega dozivljavam povlacenje blagodati i u stradanju moramo kao pravednik iz starina zavapiti :Bog dao , Bog uzeo na svemu slava i hvala mu! Svi molimo najcesce Gospoda da nam dometne vere ali i kada kazemo :“Gospode oprosti mom neverju“ , znaci da smo borci i da se pripijamo uz Boga svojom slabom prirodom koju Bog kao takvu bolje od nas spoznaje i to je molitva jos kako snazna i pobedna .Teske zivotne price (terete)ne bismo mogli nositi bez obzira koliko posrtali , ne bismo mogli nositi da nije Bozje podrske i datog nam angela hranitelja .Ako je nase odstupnistvo veliko i u narasloj gordosti bezumno, Gospod nas pusta da cinimo svoju volju , u slobodu nase volje nikad ne dira i otuda se javlja narasla , neki put i beskrajna udaljenost od izvora zivota , u tu prazninu stize uvek spremna i budna satanska energija koja nas menja i izruguje ruglu .Ali, Gospod trajno ne napusta svoju tvar i pre svega najvoljenije savrsenstvo coveka,cak i palom coveku pripremio je spasenje na kojem se kusa svakog casa svakom prilikom , treba samo da napravi svoj prvi korak pokajanja , prvi smislen pokret prema Tvorcu i vaskrsenje je moguce . Svako dobro sestro Violeta od Gospoda.
Hvala sestro Violeta na komentaru povodom moje ispovesti.Mogu dodati jedno – u cilju podrske svima koji se nadju u slicnoj situaciji bez obzira koji je uzrocnik ali iz istog izvora je sve tj.iz mrznje demona prema Bozjoj najdrazoj kreaciji ,prema coveku.U mom slucaju se desilo spontano odbijanje sazavisnosti iako u to vreme nisam ni znala niti razmisljala da se moze pribeci bezizlazu kao sto je sazavisnost.Ako sve polozimo na Gospoda , mislim ,da mesta i opredeljenja za sazavisnost nece ni biti potreba.Moliti se Gospodu za blisko voljeno bolesno bice ,pominjati na Sluzbi , paliti svecice za zdravlje i dopustiti da svetlost plamena u dusi za voljenog ne utihne ,kao ni osmeh prilikom secanja, pomisli i pominjanja slatkog imena.Srcem traziti; „Hristu Bogu predati…“Dobra s.Violeto, pomjanite n a s u mislima svog srca uzdahom kojim pomjanete daleke i bliznje svoje . Zahvalno blagodarim Vam, na lepim recima komentara kao i svojoj prostodusnoj iskrenosti..Gospod ce nadomestiti vere i meni gresnoj , Vama na drhtaj glasa Vase molitve jer sve nas sebi Trojica JEDINOSUSTNAJA priziva.
Ja sam izgubila tatu,moju podrsku,moju snagu…Kada se razboleo rekla sam Bogu da je tatin život u njegovim rukama…Ovako mi je lakše da prihvatim njegovu smrt,jer je to volja Gospoda.A plačem zbog sebe,jer sam ja najviše izgubila.Bio je otac u pravom smislu te reči,kao i suprug,brat,stric,ujak,teča,kum…Meni vera pomaže da se izborim i prihvatim…Kada me uhvate momenti sumnje,ja se još češće molim Bogu za veru i unutrašnji mir,za skromnost i čisto srce…
Imam 27 godina. Pre 6 godina iznenada sam izgubio oca. Posle večere se samo srušio i maltene umro majci i meni na rukama. Usledile su jos 3 smrti narednih godina, smrt bake sa mamine strane s kojom smo ziveli u istoj kuci i smrt oba roditelja mog pokojnog oca. Sve to mi je jako tesko palo.Iako sam i ranije imao sklonosti i problema sa drogom i picem tuga koju sam osecao je ucinila da jos vise krenem sa tim stvarima jer su mi davale laznu snagu u teskim trenucima.Posle nekoliko vrlo burnih godina zivot mi je ponovo kreuo nekim normalnim tokom i cini mi se da sam tek sad svestan svega, i da kao tek sada osecam tugu koju sam tako dugo potiskivao i negirao je. Nakon oceve smrti postao sam vezan za majku, i dalje zivim sa njom (sestra se udala zivi daleko), i stalno razmisljam o danu kada ce i ona da umre i ostanem sam na svetu. To osecanje je stalno tu godinama, ali ga dryim pod kontrolom, medjutim kada pustim da me preplavi osecam se ocajno. Ne zelim sa njom da pricam o tome, jer znam da razgovor o tome ne moze nikako da mi pomogne samo moze jos vise da me rastuzi. I dan danas izbegavam razgovore o ocu sa majkom jer sam uvek na ivici suza, i nisam siguran da ce mi biti lakse ako pricam sa njom o tome. I ona pati verovatno vise nego ja i to me izjeda. Jos sam mlad, tek treba da se zenim i sticem porodicu ali me rastuzuje pomisao da on nije bio na svadbi moje sestre, nece biti na mojoj svadbi, rodjenju moje dece, cini mi se da cu prilikom svih tih lepih zivotnih dogadjaja imati knedelu u grlu jer on nije tu. tesko je.
Moja bivsa devojka je skoro izgubila oca, pisem ovo iz razloga jer se u potpunosti saosecam sa njom, ona je bila patrijarhalno vaspitana, otac je bio stub kuce. Sa njom sam bio 7 meseci u vezi, nisam imao priliku da upoznam njenog oca na zalost, toliko sam zeleo da ga upoznam da sam prosto patio zbog toga, nasa veza se zavrsila tragicno i dramaticno i nakon nase veze 2 meseca kasnije njen roditelj je umro. Zeleo sam da se ona uda za mene, i ona je to isto zelela, na kraju je sve propalo, niti se ona udala za mene, niti sam ja njenog oca upoznao, o njemu sam mastao i dozivljavao ga kao svog oca, cuvao sam je previse, sad je nemam i sklapam je u glavi, tugujem sto nisam upoznao njenog oca, oni me nisu za ozbiljno shvatili, ja sam tako hteo da budem deo njih ali oni nisu zeleli da budu deo mene.
Secam se da ju je puno puta pustio da se vidi sa mnom, ona ima 16godina a ja 21, za 7 dana smo se vidjali 6, provodili po ceo dan zajedno, sanjam je svake noci, danas sam joj izjavio saucesce a ona me je oterala kao poslednjeg olosa bez razloga, nadam se da ce Bog da je cuva kao i njega jer je on na boljem mestu sada.
Samo jaka vera bato,vera u gospoda boga i svece biti u redu