Питање психологу:
Помаже Бог… јављао сам вам се једном пре око годину дана порука под насловом “Тешко стање узнемирености“… и будући јако задовољан одговором питао бих вас још нешто… био сам скоро годину дана код психијатра у почетку на сваких 15 дана а касније на месец дана… и сада ево хвала Богу ово ми је један од најбољих периода у животу. . од срца ми је сваки тренутак величанствен а и свестан сам да је људска душа као море час бура час мирно… и трудим се да прихватам промене које ме снађу… али сада ми се дешава да ми се јављају сви догађаји и мишљења која сам имао у прошлости… подразумева се и онај период којег се највише плашим када сам живео тако да кажем монашки и моју умишљеност да сам пустињак… :)и постао сам скептичан према свему и православљу нажалост… не верујем никоме… таман почнем да се држим неког мишљења и после кажем не то није истина и тако опет са другом мишљу… само “скачем“… то ми је ја мислим навика од пре када сам расуђивао која је мисао од Бога а која не… и тако то је довело до тога да мислим шта ћу у овом тренутку да мислим а шта ћу у оном… те ме највише фрустира и због тога пожелим некада да будем у туђој кожи да побегнем од тога не знам ни како да назовем то… и узнемирим се када мислим да ђаво то ради… било је периода када бих на сваку мисао причао ђаво, ђаво….. и тако дан прође никада опуштен… и тако мислио сам само да видим шта ви мислите о томе… ово ми се јави понекада али када се јави тужан сам јер ми упропасти дан… хвала унапред
ОДГОВОР ПСИХОЛОГА
Бог помого,
Драго ми је да чујем да сте боље. То је важно јер сада имате искуство да велике тегобе имају свој „рок трајања“, да не трају вечно и да не притискају душу увек истом силином. Тако да сте сада већ искуснији војник у „рату“ у односу на себе од пре годину дана када нисте знали шта Вам се догађа нити да ли ће то стање икада престати.
Имајте то на уму када Вам наиђу таласи који личе на оно што сте прошли.
А ти таласи ће наилазити повремено. То је друго важно искуство које управо стичете.
Сами сте дали најбољи одговор какав став према свим тим мислима треба да заузмете: да будете свесни „да је људска душа као море час бура час мирно“ и да се трудите да прихватите „промене које ме снађу“.
Ево како свети Игњатије Брјанчанинов говори управо о томе:
„Морамо признати … да се сви ми људи налазимо више или мање у самозаведености, да смо сви обманути, да сви носимо превару у себи. To је последица нашег пада, који се догодио примањем лажи за истину. Тако свагда падамо и сада. Зато је у нама таква непостојаност. Ујутру сам овакав, у подне другачији, после подне још другачији, и тако даље…
Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају, као нечим необичним. Не треба се упуштати у потанко претресање грехова, него проводити живот у непрестаном покајању… “
Ја бих ту само додала да те промене које Вас снађу прихватите смирено, без фантазирања, без непотребног компликовања.
Зашто наглашавам ово „смирено, без фантазирања“ – јер највероватније узрок Вашем првобитном стању нисте још увек успели да савладате, а то је , ако се сећате из мог претходног писма – нарцизам.
Умишљање да се све врти око нас, да све што нам се дешава је много важно, да смо посебни, давање претераног значаја неким мислима које нам се појављују и мисаоно врћење у круг – то су све пројаве нарцизма.
Насупрот томе стоји истинско (не лажно, одглумљено, нити спољашње) смирење тј. смирено прихватање да ми нисмо ни по чему посебни, да смо ми само оруђа у рукама Божијим и да је наше само да смирено поимамо да без Божије помоћи мало шта ми можемо својим снагама, те да је потребно да, када нам се појаве неки таласи мисли, да не умишљамо да смо ми способни да са њима ступамо у дијалог, нити да их неком својом грандиозном „менталном снагом“ савладавамо, већ да нам појава тих мисли буде само знак да треба да смирено замолимо Господа да нам те мисли одагна, да нас заштити и да нам помогне.
С тим у вези је јако важно да, опет без превише помпе и предавања значаја и мисаоног бављења тиме, полако и стрпљиво улазите у црквени живот, да приступате Светим Тајнама као и сви искрени хришћани у ових две хиљаде година који су схватали да нису ништа посебно већ су само желели да исправљају себе, да исповедају своје грехове, да се труде да их не понављају, и да су тежили да остваре контакт са Богом како би испуњавали Његову вољу за њих. И то је то. Без ватромета, камера, реалитија, нити посматрања под микроскопом, без заузимања улоге посматрача који се диви неким великим успесима и духовним висинама или пак очајава и стрепи од снажног напада непријатеља који се само на њега окомио.
У духовном животу нема публике, нити ми сами треба да заузимамо улогу публике која посматра са стране некакву фасцинантну борбу у којој смо ми главни актер.
Нисте ми рекли у писму да ли сте наставили да црквено живите, али правилно? Да ли сте били скоро на исповести? Када сте се задњи пут причестили?
Запамтите да мисаоно бављење о нечему духовном није духовни живот. То је сурогат духовног живота који нам даје само утисак да имамо духовни живот, а у ствари је само илузија.
Духовни живот значи конкретну праксу а то је – исповедање једном месечно, кајање за своје грехове, молитва ујутро, молитва увече да нас током целог дана огради од искушења, пост и причешће.
Без духовног живота ће сваки Ваш бољитак у психолошком смислу бити само привремен. Кратког даха.
Ево како један прави психолог међу светитељима свети Теофан Затворник о овоме говори:
„… Потребно је само да се све чини по заповестима Господњим.
Шта заправо?
Ништа нарочито, само оно што од свакога траже околности његовог живота, што захтевају конкретни случајеви на које свако од нас наилази. Ето тако.
Бог уређује судбину свакога од нас, и све што нам се догађа у животу такође је део Његовог сведоброг промисла. Сходно томе, и сваки тренутак и сваки сусрет.
Узмимо на пример: долази Вам сиромах – Бог га је довео. Шта треба да урадите? Да му помогнете.
Бог, Који Вам је довео сиромаха, свакако са жељом да бисте Ви помогли сиромаху, гледа како ћете на делу да поступите. Њему је угодно да помогнете сиромаху. Помоћи ћете? Учините оно што је угодно Богу и направили сте корак ка крајњем циљу: да наследите небо.
Уопштите овај случај и добићете следеће: у сваком случају и при сваком сусрету треба чинити оно што хоће Бог, ма шта да радимо.
А шта Он хоће, то нам је тачно познато из Заповести које су нам дате.
Неко тражи помоћ? Помози.
Неко те је увредио? Опрости му.
Сам си некога увредио? Пожури да га замолиш за опроштај и да се помирите.
Неко те је похвалио? Не горди се.
Покудио те је? Не љути се.
Дошло је време за молитву? Моли се.
За посао? Ради – и тако даље.
Ако, пошто ово размотрите, одлучите да у свим случајевима делујете тако да Ваша дела буду угодна Богу, да се савршавају тачно према Његовим заповестима, онда ће се на тај начин сви задаци у Вашем животу решавати у потпуности и како треба.
Циљ је – блажени живот после гроба; средство – понашање према заповестима Божијим у свакој ситуацији у животу у којој се нађемо.
Чини ми се да је ту све јасно и да нема разлога да се замарате компликованим питањима.“[1]
Дакле, и сам Светитељ нам напомиње да не треба мисаоно превише да компликујемо ствари, и да је главно да заиста водимо здрав и једноставан , непретенциозан духовни живот у пракси, и даје конкретне примере шта то значи.
Ово је такође важно да Вам напоменем:
Ако осетите да Вам непријатна расположења и мисли почињу све чешће да долазе, немојте одлагати да поново потражите помоћ – од психијатра (нисте ми рекли да ли Вам је он давао неке медикаменте, или сте само долазили на разговоре код њега? ) али и од свештеника (да исповедите те мисли и расположења, да затражите да Вам прочита молитву за здравље). Тако се такође учите смирењу, да не развијате опет нереалну слику о сопственој снази и да мислите да ћете овог пута моћи сами да се изборите са тим налетима мисли.
Само смирено, полако, стрпљиво и никако другачије. Никако другачије.
То је лекција коју не учите само Ви, већ свака особа која је ступила на Христов пут. Хтели бисмо да то све иде брже, успешније, експлозивније, фасцинантније – али, тако то не иде и ми треба да савијемо свој тврди врат и прихватимо реалност.
Тек тада отварамо врата истинском животу, истинском миру и добром стању душе.
Никако другачије. Све друго је храњење нарцизма и сопствених илузија које кад-тад пукну као мехур од сапунице оставивши од наше душе само разбацане олупине у мору немира и анксиозности.
Желим Вам да живите тихо, неупадљиво и обично, и да стекнете у души мир Божији.
Од тога веће среће у овом животу нема.
Ево како свети Игњатије ово још лепше каже:
„Верујте Свемогућем Богу, уздајте се у Њега, живите трпељиво и постојано, живите у простоти, у покајању и смирењу, предајте се вољи Божјој, а када се деси да скренете с правог пута, поново се њиме упутите, и спасићете се. “
Уредник сајта Има наде
——————————————-
[1] Из књиге „Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?“, 16.Истински циљ живота. Начин живота који одговара циљу. Свети Теофан Затворник
https://svetosavlje.org/sr/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/18/
Potpuno se isto osjećam kao i vi prije godinu dana i drago mi je da znam da i tome dođe kraj. Isto sam naglo počeo sa čitanjem/slušanjem duhovnih otaca, odlaskom u crkvu i neprestanim razmišljanjem o vjeri…
Kod mene je počelo sa ubrzanim radom srca pa onda raznim strahovima kao npr strah od tunela razni napadi panike (mislim da to zovu anksioznost) razne pomisli koje nemaju veze s vezom ali me ipak konstantno umaraju i ne daju mi mira. Mislim da sam počeo da uviđam u čemu je problem ali možda ću ipak morati da se javim na neki razgovor sa psihijatrom ili nekim iz crkve, samo se plašim da će mi prepisati neke psihoaktivne lijekove, to bih radije izbjegao…
Nemoj se javljati psihijatru, oni jedino znaju da prepisuju antidepresive koji imaju velike nus-pojave, i dovode u gore stanje. Mnogo je bolje obratiti se nekom psihoterapeutu, ali nikako ne odustajati od vere, ispovesti i molitve. Skoro sam krštena, imam velikih emotivnih problema, proisteklih iz bračnih odnosa. Odlasci psihijatru, završili su se antidepresivima, i izbacivanjem iz ordinacije. Razgovori sa psihoterapeutom, jer on ne prepisuje lekove već te razgovorom dovodi do suočavanja sa problemom, ali ne daje rešenje., svojim greškama i svojom ličnošću, daje rezultate, odnosno vraća delom volju za životom, i suočavanjem sa životnim problemima. To je slično ispovesti. Molitvom sam tek osetila nadu da postoji rešenje za moje probleme, i to me polako vraća u život. Pogotovu ako živite u unutrašnjosti, gde nema pravih psihoterapeuta (psihologa), već se vama bave psihijatri koji vas kljukaju antidepresivima, vera i molitva vraćaju duši mir spojkoj.
Помаже Бог, Миро,
Понекад, и то у тачно одређеним случајевима, су и лекови неопходни. На жалост, данас се понекад догађа да се преписују лекови попут антидепресива и других више из недостатка времена у нашем здравственом систему да се човеку пружи психолошка помоћ, психолошки разговор, време посвећено разговору о њеном проблему.
Међутим, то ни у ком случају не значи да треба увек и у сваком случају одбити лекове. Ево како о томе говори православни психијатар Димитриј Авдејев, који је осим што је психијатар – он је и дубоко верујући православни хришћанин.
Погледајте интервју са њим (или прочитајте у наставку текста) на овом линку http://www.imanade.org/pravoslavni-psihijatar-o-problemima-duse-video/
Помаже Бог,
Читајући о овим немирима и тегобама желела бих да додам један важан елемент здравља – душевног, духовног и физичког – који видно побољшава и оснажује опште стање, и мора се неизоставно у животу обављати, а то је РАД. Радна навика која је развијена у детињству и младости нашим сталним ангажманом у школи мора се неговати даљим смисленим радом током адолесценције, где се најчешће она губи, мења или деформише. Да не ширим тему о томе би се књиге могле написати како се млади у адолесценцији форсирано упућују ка студијама тј искључивоѓм вредновању умног рада, док физички рад потпуно губи смисао (све на дугме) или је подцењен или се сматра само допунском рекреацијом. Неопходност смисленог РАДА у коме учествују подједнако дух, тело и душа једина даје мотивацију за ЖИВОТ (у најпростијем и у најузвишенијем смислу те речи) а тиме га чини здравим и оснажује људско биће. Рад који се препоручује је организовани волонтерски, спасилачки, хуманитарни, кроз помоћ људима у невољи, угроженим, тренутно слабима, активирају се сви људски радни потенцијали, јача одговорност за себе и друге, а кроз организованост постиже се послушност и уређење мисли, активности, комуникације и живота у целини. Човек мора бит и и себи и другима користан, свакодневно и у толикој мери да му живот има пун друштвени смисао. Ни више, али ни.мање, па зато свако треба да се уз помоћ Божју труди и нађе своје место у свету служења конкретном и акутном циљу – остварења људске добробити, сарадње и помоћи угроженим, старим, слабим, напуштеним и беспомоћним Божјим створењима, драгој браћи и сестрама.