Како истинско смирење помаже човеку у психичким проблемима

Руски православни психолог Марина Легостајева овог пута пише о томе шта је право смирење (за разлику од секуларног схватања смирења и понизности као својеврсног унижавања сопствене личности). На разумљив начин објашњава како се може видети истинско смирење, како оно помаже човеку да изађе из неуротичних стања и проблема, као и да смирење (као, уосталом и покајање) је нешто што се може стећи само уз Божију помоћ јер подразумева неопходан конакт са Богом. Другим речима, смирење, као и покајање су духовне категорије а не психолошке. Међутим, оне утичу и на психолошку димензију личности, доводе до оздрављења од психичких тегоба и болести.

Стицањем смирења човек може да се избори и са страстима (психолошки речено – зависностима), о томе такође Легостајева у овом тексту говори.

Ради лакшег праћења битних момената у овом вредном тексту, издвојила сам поднаслове.

Уредник сајта Има наде

 

 

Неколико речи о смирењу. Психолошки и духовни аспекти смирења.

 

 

У акту истинског смирења пред Богом неурозе одступају. Просто нема места за њих. Потпуно је очигледно да ако су решени сви унутрашњи конфликти, неће се јавити ни чамотиња (униније), ни страх од смрти, ни неуротична страдања која су повезана са страхом за своју будућност и жаљење које је у вези са протеклим догађајима у животу. (Кључна реч овде је управо неуротично).

Човек из неког разлога самоуверено сматра да би био у стању да у истим околностима поступи другачије, иако је заправо исти човек какав је и био раније. Као да заборављамо на реалност да наша стара природа није у стању да разумно и одговорно располаже слободом коју нам је даровао Бог. Ми смо призвани да научимо да се разумно користимо овим даром. И то се догађа у процесу нашег духовног исцељења. Људски живот на земљи представља својеврсни тренинг где душа има могућност да изађе на нови ниво свог развоја, одрасте. А тако нешто може и да се не догоди. И ту се не ради уопште о томе да је један човек „светији“ од другог, ради се о унутрашњој намери, о мотивацији.

Често на почетку тренинга или групне терапије психолог одваја поприлично времена да појасни мотивацију. Више пута се обраћа учесницима групног процеса са питањима: који је ваш циљ посете групе? Какве сте задатке себи поставили? На чему желите да порадите? На која питања желите да нађете одговоре? Самим тим, човек се све време позива ка већој свесности, освешћивању. То је јако важан део групног процеса. Човек је дужан да максимално јасно освести смисао својих намера. Када се заврши групни процес (психолошки рад у групи) увек се поставља питање: Какав је резултат? Да ли сте добили нешто? Шта сте носите са собом из групе? Карактеристично је да људи који су потпуно свесно дошли и имали јасне намере, они и одлазе „испуњени“. Човек који на питање „са којим циљем је дошао“, одговара нешто типа  „просто само да погледам“, он и одлази са осећањем „па да, видео сам. Па шта?“

Али, какве везе ово има са смирењем? Врло једноставно. Човек, постављајући питања себи, смирено се поверио групном процесу. Он је проживео све што се одвија у групи, не противећи се, не ограђујући се, не остајући просто у позицији посматрача већ искуствено учествујући у групном процесу. Човек који је поставио задатак просто само да погледа, лишио је себе могућности да стекне то искуство. Просто погледати – значи налазити се у позизији процењујућег посматрања.

Један од циљева у нашем животу представља стицање смирења и љубави. О томе пишу Свети Оци. Управо наша самоуверена животна позиција треба да буде замењена смирењем. Наша психолошка „обузетост“ собом треба да буде замењена отвореношћу, осетљивошћу, спонтаношћу.

И ето, ту себи треба поставити питања:

– Шта значи смирење у мом животу?

– Како се оно манифестује?

– Како га разликовати од човекоугађања, кукавичлука или, просто, лењости?

– На који начин ме у мом сопственом животу Господ учи смирењу?

– Да ли је без смирења могуће обожење? А исцељење од страсти? А стицање унутрашње слободе?

 

И тако долазимо до спознаје да ако човек нема освешћени циљ – остварење себе у Богу, њега ће узнемиравати стања као што су страх од смрти, напади панике, забринутост итд. Често се управо таква стања и допуштају да би човек почео озбиљно да размишља о вери и смирењу.

У раду са неурозама се примењује метод који је развио Виктор Франкл, под називом „метод парадоксалне интенције“. Међутим, у одређеним случајевима овај метод не помаже.

Овај метод се испуњује другим, дубљим садржајем, управо следећим: смирењем пред Богом пуним поштовања и истовремено храбром одлучношћу да се иде до краја. У питању је истовремено и смирено прихватање тих задатака (тог крста) које пред нас поставља Господ и схватање да је испуњавање ових задатака могуће једино у „подвигу вере“.

Смирење је један од основних термина светоотачке аскетике. И његов истински смисао тешко да се може одмах разумети. У њему присуствују и радост стицања благодати и одсуство страсних привезаности, и поверење према Божијем промислу за нас. У њему присуствује помирење са својом прошлошћу и одсуствује брига за будућност.

И опет, као и све што представља истинско хришћанство, ово предивно стваралачко стање се може познати само у искуству. У питању је процес заједничког стваралаштва, исто као што је процес покајања – са-тваралаштво човека и његовог Творца.

 

 

Животне кризе и смирење

 

Понекада питање које поставља клијент звучи као криза средњих година. Ово стање се описује као губитак интересовања за претходна ствари које су га интересовале, спознаја бесмисла и сујете постојања. Човек изненада престаје да осећа радост од онога што га је некада испуњавало позитивним емоцијама. Неко смутно осећање се појављује у души, осећање да је смисао живота у нечем другом.

Шта је то – стање кризе? Криза увек представља нову могућност. И да би се ова могућност и остварила, неопходно је смирено се одрећи старог. Сва та непријатна психолошка стања у суштини нису ништа друго до противљење човека свом духовном развоју.

Страх пред одлучношћу да се иза себе остави свој „стари човек“ и крене освешћено и смело на рођење „нове твари“ у себи. То је заиста страшно. Понекада треба да се одбаце све вредности на којима се градио пређашњи живот, загњури у бездан сопствене душе, а тамо се, као што је познато, можемо срести са било чиме.

И опет нам се чини, какву улогу ту има смирење? Ево какву. Суштина је престати са супротстављањем, већ смирено прихватити ово стање. Бити спреман за психолошку нелагодност и истовремено схватати да је то привремено, да ће се то стање завршити ако се одлучно настави даље. У неком тренутку се јавља разумевање да је без покајања, без Причешћа – пролазак кроз кризу практично немогућ.

 

 

Оснаживање ега у секуларној психологији и смирење

 

Неопходно је обратити пажњу на следећи круцијални моменат.

 

Секуларна психотерапија у својој суштини води до оснаживања ега, јачања „сопства“ („сопство“ или енг. „self“ ауторка овде користи у негативној конотацији, у смислу пумпања егоцентризма, гордости у личности, умишљености у сопствене моћи – прим.уред.Има наде). Њен циљ је да оспособи човека за земаљско постојање, да ово постојање учини потпуно удобним и комфорним за себе.

Овакав прилаз представља супротност прилазу човеку у православној аскетици која иде путем смиравања сопства, самим тим доводећи до стицања благодати.

 

Ако човек има снажан его, он му не дозвољава да се простодушно повери призивима Бога, да се одрекне од навике да увек и све контролише, пореди и оцењује, а такође и престане да се осврће уназад.

 

Истовремено, неопходно је приметити да је у случају свесне измене вредносних приоритета у самој личности, управо снажан его ће бити у стању да измени вектор усмерености развоја личности од узгајања у себи егоцентризма ка обожењу… И када човек то чини добровољно и освешћено онда се и добијају сасвим другачији резултати. Са том унутрашњом намером, са том силом са којом је до тада ишао путем оснаживања свог ега (егоцентризма), он почиње да иде путем смирења и покајања.

Смирење и борба са зависностима

 

Вредно искуство у спознаји исцељујуће силе смирења за мене је представљао рад са зависностима. Категорија зависника у себе укључује људе са наркотичком и алкохолном зависношћу, а такође и са зависношћу од игара на срећу. Затим је ова дефиниција почела да се шири и на друге облике зависности.

 

У православној аскетици постоји појам страсти. У својој суштини, зависност није ништа друго до страст.

 

Психолози (мисли се на секуларне психологе који не знају за феномен страсти, прим.уред. Има наде) не воле да раде са страстима. То одузима много снаге, ретко даје задовољавајућже резултате. За стручњака је овакав рад опасан због емоционалног прегоревања.

У случајевима где постоје позитивни резултати, обавезно присуствује духовни аспект.

 

Искуство рада са зависностима ме је утврдило у схватању да су се резултати овог рада искуствено потврђивали постулатом: смирење представља најснажнији ресурс на који човек може да се ослони, јер оно открива могућност личних односа са Богом.

Реално смирено прихватање своје немоћи пред ситуацијом од стране пацијента, прихватање свог стања зависности, у многим случајевима представљало је почетак не само излечења од зависности, већ и почетак духовног обнављања. Овакви моменти су се одвијали и у индивидуалном раду, али и у раду психотерапеутске групе. То су задивљујући тренуци. Осећање да се управо у том тренутку догађа неки прелом у души.

Човек искуствено доживљава, целим својим бићем постаје свестан да је немоћан. И да нема други избог него да се смири. У том тренутку се догађа освешћивање да наш его треба да престане да се супротставља Богу. Дешава се као капитулација човека пред Богом, он се предаје…

Психологија на питање о истинском смирењу не може да да одговор. Одговор на ово питање даје хришћанство. Појам „сиромаштва духа“, осиромашење сопственог ега, веровати Богу а не себи, добровољно предавање контроле и последично са тим, свих брига и узнемирености – ево шта је резултат искуственог схватања појма смирења.

 

Смирење представља један од услова који омогућава човеку да изађе из робовања неурози.

 

О смирењу је много размишљао Фјодор Достојевски, посебно за време рада над романом „Идиот“. У припремним записима за роман, два пута сусрећено једну и исту мисао: „Смирење је најстрашнија сила која може да постоји на свету“. Ако полазимо из оног схватања речи смирење како се оно често тумачи у свакодневном животу, у смислу ропске покорности туђој вољи, онда ове изјаве Достојевског треба да изгледају чудне, парадоксалне. Међутим, ово говори само о чињеници да у двадесетом веку, у епохи комунизма, реч смирење у нашем језику као да је изгубила део својих значења – и нама сада предстоји да ова значења поново стекнемо.

Смирење није исто што и спољашње самоунижење.

 

Смирење представља сам извор могућности деловања, између осталог и спокојног и трпељивог подношења невоља. У питању је истински тренутак вере, када се сва брига о себи преноси на Бога у потпуном поверењу Његовом промислу. Догађа се капитулација нашег ега пред Богом.

И у неком тренутку се за човека отварају нове могућности које су до тада биле скривене за њега.

Ако се Бог гордима противи, смиренима Он даје благодат.

 

Изражавајући се језиком психологије, смирење даје слободу избора, испуњава енергијом, одводи од неуротичног врћења у кругу, даје могућност да се почне са поступним кретањем ка Циљу (остварењу своје целовитости).

Смирењем човек долази до свог исцељења од страсти.

 

 

 

Аутор: Марина Легостајева, руски православни психолог

Превод за Иманаде.орг: Станоје Станковић

Руски извор: Вконтакте Марине Легостајеве