Како победити душевно стање чамотиње (депресије)?

Тескт руског свештеника Георгија Максимова говори о једном од најраспрострањенијих психичких поремећаја у савременом свету – депресији.

Православна вера има своје гледиште на оно што психологија назива „депресијом“, а Свети Оци су називали грехом чамотиње или унинија, и то грехом који се „запусти“ тј. коме се дозволи да овлада човековом душом и расположењем.

Уредник сајта Има наде

 

 

---

 

 Шта је страст унинија (чамотиње)?

 

Ево реалне приче једног човека, нашег савременика. Има тридесет пет година, прилично је успешан у свом послу. Има лепу и скромну жену, малу ћеркицу, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, много другова… Има нешто чему може да стреми и о чему многи људи маштају. Међутим, њега ништа не може да радује. Он је заборавио шта значи радост. Свакодневно га притиска тескоба од које покушава да се сакрије у послу, међутим без успеха. Он сматра да је несрећан, а није у стању да каже зашто. Новца има. Здравље, младост – све је ту. А среће нема.

Покушава да се бори, пронађе решење. Редовно иде код психолога, неколико пута годишње иде на специјалне семинаре. Након њих кратко време осећа олакшање, али се затим поново све враћа. Својој жени говори: „Нека ми и није лакше од тога, али ме тамо макар разумеју“. Друговима и родбини говори да страда од депресије.

Треба рећи да ово, на жалост, није једини пример. Таквих људи има много. Наравно, не налазе се сви у тако добром спољашњем положају. Зато и говоре: „Тешко ми је, јер немам новца“ или „немам свој стан“ или „посао није добар“, или ми је жена незадовољна или муж пијаница, или ми се ауто покварио или нема здравља, итд. Човек упада у депресију и чини му се да ако се нешто мало измени или макар побољша, тескоба ће проћи и наступиће срећа.

Човек покушава да достигне оно што му се чини да му недостаје, међутим, када то постигне, након кратке радости, тескоба поново наваљује. Људи мењају станове, послове, жене, аутомобиле, другове, хобије, али нису у стању да једном и за свагда утоле унутрашње незадовољство које, када се појача, прелази у мрачну тугу.

Психолози ово стање дефинишу као депресију. Они је описују као психички поремећај који се често јавља након негативних догађаја у животу, али које често може да се развије и без неког видљивог разлога. Данас је управо депресија најраспрострањенији психички поремећај.

Основни симптоми депресије су лоше расположење које не зависи од околности; губитак интересовања или задовољстава од активности која је раније била пријатна, умор, „губитак снаге“.

Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, узнемирености и страха, одсуство способности концентрације и доношења одлука, присуство мисли о смрти и самоубиству, нестабилни апетит, нарушени сан (несаница или претерани сан).

За постављање дијагнозе „депресије“ довољна су два основна и два допунска симптома.

И ето, човек је пронашао код себе ове симптоме – шта да ради? Многи одлазе код психолога. Све више и више људи им се обраћа за помоћ. И шта добијају тамо? Као прво, разговор, као друго, таблете – антидепресиве.

Неки психолози говоре да се депресија у већини случајева успешно лечи, али притом признају да је у питању најраспрострањеније психичко обољење. Овде је присутна очигледна противречност – ако се болест успешно лечи, зашто она не нестаје, зашто се проласком времена чак и шири?

На пример, са великим богињама је успешно завршено и већ одавно нема људи који болују од њих. А са депресијом је слика управо супротна.

Зашто? Зар не из разлога што се лечењу излажу само симптоми болести, а њени истински узроци се, као и раније, чувају у људским душама, попут корења корова који опет и опет пуштају штетне изданке?

Психологија је млада наука. Званичан почетак добила је тек пре 130 година, када је 1879. године В. Вундт у Лајпцигу отворио прву лабораторију експерименталне психологије.

Православље је старо две хиљаде година. И оно има своје гледиште о појави коју психологија назива „депресијом“. Са овим гледиштем неће бити сувишно да се упознају људи које интересује могућност успешног избављања од депресије.

У Православљу се за дефинисање тог душевног стања користи термин „униније“[1]. У питању је болесно стање при коме у душу прониче тегобно расположење које временом постаје континуирано, придодаје се и осећање усамљености, остављености од најближих, родбине, свих људи уопште, чак и Бога. Разликују се две основне врсте чамотиње – чамотиња са потпуним угушењем духа без осећања било какве злобе и чамотиња са примесом осећања злобе и раздражљивости.

Ево како о овом стању говоре древни Оци Цркве: „Униније је раслабљење душе и немоћ ума, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив“ (Преподобни Јован Лествичник). „Чамотиња представља тешко мучење душе, незрециву муку и гору казну од било које друге казне и мучења“ (Свети Јован Златоуст).

Ово стање се сусреће и код верујућих људи, док је у још већој мери распрострањено и код неверујућих. О њима је Свети Пајсије Светогорац говорио: „Човек који не верује у Бога и будући живот подвргава своју бесмртну душу вечној осуди, али и у овом животу живи без утехе. Нико није у стању да га утеши. Он се боји да не изгуби живот, мучи се, иде код психијатра који му даје таблете и саветују да се развесели. Он узима таблете, заглупљује, а затим иде тамо-овамо да би погледао неке занимљивости и заборавио на свој бол“.

Ево како је о томе писао Свети Инокентије Херсонски: „Да ли страдају од чамотиње грешници који не брину за спасење своје душе? Да, и то најчешће иако се, споља гледано, њихов живот састоји великим делом из забава и утеха. Чак се веома тачно може рећи да је унутрашње незадовољство и прикривена тескоба стално стање грешника, јер савест, колико год се трудили да је пригушимо, као црв нагриза срце. Невољно, дубоко предосећање будућег суда и осуде такође узнемирава душу грешника и загорчава јој безумне чулне утехе. Најокорелији грешник повремено осећа да се у њему налази празнина, мрак, ране и смрт. Одатле и потиче та незадржива наклоност неверујућих ка непрестаном увесељавању, жељи да се заборави и борави ван себе.

Шта рећи неверујућима о њиховом стању? Оно је корисно за њих, јер им служи као позив и подстицај на покајање. И нека не мисле да за њих може да се пронађе било које друго средство за ослобађање од духа чамотиње све док се не обрате путу истине и не исправе себе и своју нарав. Сујетна задовољства и земаљске радости никада неће бити у стању да испуне празнину срца: наша душа је шира од целог света. Напротив, како време пролази, телесне радости ће изгубити силу да забављају и очаравају душу и претвориће се у извор душевне тежине и досаде.“

Неко може да каже: зар свако тужно стање представља чамотињу? Не, не свако. Туга и жалост, ако нису укорењени у човеку, не представљају болест. Они су неизбежни на тешком земаљском путу као што је и Господ упозорио: „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16:33). Преподобни Јован Касијан учи да се „само у једном случају туга може сматрати корисном за нас, када се јавља због покајања за грехе које смо учинили или због жеље за савршенством или због размишљања о будућем блаженству. О њој свети Апостол говори: „Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“ (2 Кор. 7:10). Међутим, ова туга која ствара покајање за спасење јесте послушна, топла, смирена, кротка, пријатна, трпељива јер потиче из љубави према Богу, на неки начин је весела, бодрећи се надом на своје савршенство. Демонска туга је веома сурова, нетрпељива, немилосрдна, сједињена са бескорисном тугом и мучним очајањем. Слабећи човека који јој је подвргнут, она га одвлачи од усрдности и спасавајуће жалости јер је безумна… Дакле, осим гореуказане благе туге која потиче од спасавајућег покајања или ревности ка савршенству, или од жеље за будућим добрима, свака туга као туга овога света која узрокује смрт, треба да буде одбачена, прогоњена из наших срца“.

Прва последица чамотиње – роптање

 

 

Свети Тихон Задонски исправно запажа да је са практичне стране гледишта „туга овога света потпуно некорисна јер није у стању да врати или пружи човеку ништа од онога због чега он и тугује“. Међутим, са духовне стране оваква туга наноси и велику штету. „Избегавај чамотињу јер она уништава све плодове подвижништва“, саветује Преподобни Исаија Отшелник.

Преподобни Исаија је посебно писао за монахе, то јест, за људе који већ знају основне принципие духовног живота, да трпељив пролазак кроз жалости и самоограничење ради Бога доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине.

На који начин чамотиња може да лиши човека тог плода?

Можемо навести поређење са светом спорта. Сваки спортиста је принуђен да сноси тежак напор током тренинга. У борилачким спортовима је потребно да се трпе и прави ударци. Ван тренинга спортиста себе озбиљно ограничава у храни.

Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде где жели и треба да се бави оним што га доводи до изнемоглости и наноси му бол. Међутим, при свему томе, ако спортиста не губи из вида циљ ради кога све то трпи, његова упорност ће бити награђена – тело постаје снажније и издржљивије, трпљење га оснажује и чини јачим, искуснијим. Као резултат свега тога, он достиже циљ који је поставио.

Ово се догађа са телом, међутим, то исто се догађа и са душом када трпи страдања која се појављују или ограничења ради Бога.

Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да је у стању да достигне резултат, упада у тешко расположење, тренинзи за њега постају бесмислено мучење и чак и ако се натера да настави са тренинзима, он већ неће постати шампион, значи да ће изгубити плод од својих напора које је вољно или невољно претрпео.

Слично се догађа и са духом човека који је упао у чамотињу, јер то стање представља последицу губитка вере, маловерја. Међутим, то је само једна страна тог стања. Друга страна се огледа у чињеници да је чамотиња често праћена роптањем. Роптање се огледа у томе да човек сву одговорност за сопствена страдања пребацује на друге, коначно и на Самог Бога, себе сматра невиним страдалником, непрестано се жали и љути на све оне, који су по његовом мишљењу, криви за његова страдања. „Криваца“ има све више, у мери у којој човек све дубље пропада у грех роптања и постаје злобнији.

У питању је најтежи грех и највећа глупост.

То је исто као када би човек скинуо утичницу, додиривао голе жице, претрпео удар струје и почео да гунђа: „Ах, какав је то лош Бог! Зашто је Он дозволио да ме удари струја!? Зашто!!! Зашто мени то да се деси?“

Човек може да почне да псује електричара, утичницу, човека који је пронашао електрицитет и тако даље, међутим, ако се не буде зауставио, доспеће до тога да оптужи Бога. У томе је суштина роптања. Човек који ропће на околности, подразумева да је крив Онај Који му је послао такве околности. Зато међу људима који ропћу има много оних који су „увређени на Бога“.

Али, зар те је Бог терао да додирујеш огољену жицу?

Роптање је знак духовне незрелости. Особа одбија да прихвати одговорност за сопствене поступке, не жели да види да је оно што се са њом догађа природна последица њених дела, њених избора, њених хирова. И уместо да призна очигледно, почиње да трага за кривцем и, нормално, као крајњи кривац се показује Онај Који је Најтрпељивији.

Управо је са овим грехом почело саплитање људског рода. Господ је рекао: „Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“ (1 Мојс. 2:16-17). Само једна заповест и то веома једноставна. Међутим, човек је узео и појео. Онда га Бог пита: „Адаме, зашто си јео?“ Свети Оци говоре да је у том тренутку наш прародитељ рекао: „Господе, погрешио сам, опрости ми, крив сам“, не би било ни изгнанства из раја и целокупна историја рода људског би била другачија.

Уместо тога, Адам говори: „Шта сам ја крив? Немам ја везе са тим, за све је крива жена коју си ми Ти дао“… Ево ко је први почео да „испаљује стреле“ на Бога због сопствених поступака!

Адам и Ева нису били изгнани из раја због греха, већ због одуства жеље да се покају које се показало у роптању – на ближњег и на Бога. У том стању се крије велика опасност за душу.

По речима Светог Теофана Затворника: „Пољуљано здравље може да пољуља и спасења када се из уста човека који болује чују речи роптања“. Исто тако и сиромашни и просјаци, ако због сиромаштва или болести негодују и ропћу, не стичу опроштај.

Непрестане жалбе нису у стању да избаве од несреће, већ је само отежавају, док смирена покорност одлукама Промисла Божијег и непомућеност духа одузимају тежину невољама. Зато ако човек који се сусреће са тешкоћама не ропће, већ прославља Бога, ђаво кипти од злобе и иде до другог, до човека који ропће да би му нанео још више непријатности. Што човек снажније ропће, то снажније разара себе самог.

Преподобни Јован Лествичник сведочи на који начин се управо и догађају ова духовна разарања, састављајући духовни портрет особе која ропће: „Када човеку који ропће дају заовест он противречи, није прикладан за дело; у таком човеку нема чак ни доброг расположења, јер је лењив, а лењост је неодвојива од роптања. Он је превртљив, нико га неће превазићи у многословљу; он увек клевеће једног пред другим. Особа која ропће мрзовољна је за добра дела, за гостопримство није способна, у љубави је лицемерна.“

Овде је иста ситуација као у примеру са спортистом – ко види циљ испред себе, верује да је он достижан и нада се да ће бити у стању да га достигне, у стању је да издржи тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све оне невоље које неверујућа или маловерна особа сматра разлозима за чамотињу, има виши и светији циљ од било ког спортисте.

Сви знамо колико су велики Светитељи. Њихове подвиге признају и уважавају чак и многи неверујући људи. Постоје различити чинови светости, али је највиши међу њима мученички, то јест, људи који су примили смрт за исповедање Христа. Након њих су – исповедници. У питању су људи који су страдали за Христа, претрпели мучења али су сачували верност Богу. Од исповедника су многи били бачени у тамнице, попут Светог Теофана Исповедника, другима су одсецали руку и језик, као Светом Максиму Исповеднику или ископали око као Светом Пафнутију Исповеднику… Све то су они издржали ради Христа.

Велико дело, многи ће рећи да они за тако нешто нису способни. Међутим, у Православљу делује један важни принцип који дарује могућности сваком човеку да постане свет и прибројан Исповедницима: ако неко слави и захваљује Богу за несрећу у којој се налази, он онда носи исповеднички подвиг. Ево како о томе говори Свети Пајсије Светогорац: „Хајде да замислимо да сам се родио као богаљ, без руку и без ногу. Потпуно немоћан, не могу ни да мрднем. Ако ја то прихватим са радошћу и слављењем, Бог ће ме прибројати Исповедницима. Тако мало треба учинити да ме Бог приброји Исповедницима. Када се сам, својом кривицом, слупам колима у стену и прихватим са радошћу оно што се догодило, Бог ме прибраја Исповедницима. Па, шта још могу да желим? Чак резултат моје сопствене непажње, ако га са радошћу прихватам, Бог признаје“.

Управо тако велике могућности и циља лишава себе особа која је упала у чамотињу која јој затвара духовне очи и баца у роптање.

Друга последица чамотиње – очајање

 

 

Ето каква је прва последица чамотиње – роптање. Ако нешто може бити горе или опасније од ње, то је друга последица због које је Преподобни Серафим Саровски говорио: „Нема горег греха, ничег ужаснијег и погубнијег од духа чамотиње“. „Чамотиња и непрестана узмениреност могу да разоре душевне силе и доведу је до крајње изменоглости“, сведочи Свети Јован Златоуст. Ова крајња изменоглост душе назива се очајањем и оно представља другу последицу чамотиње, која потиче из ње само ако се човек на време на избори са тим грехом. Ево како о овом стадијуму говоре Свети Оци:

„Очајање се назива најтежим грехом од свих грехова на свету јер оно одбацује свемоћ Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које је Он даровао – показује да су у тој души претходно владали самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били туђи“ (Свети Игњатије Брјанчанинов). „Сатана се намерно труди да ожалости многе, да би их очајањем бацио у пакао“ (Преподобни Јефрем Сирин). „Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање представља најсавршену радост за ђавола.“ (Преподобни Марко Подвижник). „Не убија толико грех, колико очајање“ (Свети Јован Златоуст). „Пасти у грех је дело човека, очајавати – дело сатанско и погубно; јер је и сам ђаво очајањем бачен у пропаст, јер није пожелео да се покаје“ (Преподобни Нил Синајски).

„Ђаво нам због тога и убацује помисли очајања да би убио наду на Бога, ту безбедну котву, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави чини све да нам дошапне помисао очајања. Он већ не треба да се напреже и труди да би нас поразио, када сами људи који су пали и леже не желе да му се противе… и душа, након што упадне у очајање за сопствено спасење, већ не осећа како стреми у пропаст“ (Свети Јован Златоуст).

Очајање већ непосредно води у пропаст, оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху који истог тренутка одводи човека у пакао, место удаљено од Бога, где нема ни светлости Божије, ни радости, већ једино мрак и вечна мука… Самоубиство је грех који не може бити опроштен јер самоубица већ не може да се покаје.

„За време добровољног страдања Господње, двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један га је издао, други се три пута одрекао. Обојица су имали исти грех, обојица учинили тешки грех, међутим, Петар се спасио, Јуда је погинуо. Зашто се нису спасили обојица или пропали обојица? Неко ће рећи да се Петар спасио јер се покајао. Међутим, Свето Јеванђеље говори да се и Јуда покајао: „Раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину“ (Мт. 27:3-4); међутим, његово покајање није примљено, а Петрово јесте; Петар се спасио, а Јуда погинуо. Зашто? Зато што се Петар кајао са надом и уздањем у милост Божију, Јуда се кајао са очајањем. Ужасан је то бездан! Без сумње, неопходно је испунити је надом на милост Божију“ (Свети Димитрије Ростовски).

„Јуда издајник, доспевши у очајање, „објеси се“ (Мт. 27:5). Познао је силу греха, али није познао величину милосрђа Божијег… Тако многи чине и сада и следе Јуду. Познају мноштво грехова својих, али не познају мноштво милости Божијих и због тога очајавају за своје спасење. Хришћанине! Очајање представља тежак и последњи ђаволски ударац. Ђаво пре греха представља Бога милостивим, а након греха праведним. Такво је његово лукавство“ (Свети Тихон Задонски).

На тај начин, кушајући човека, сатана му шапуће мисли: „Бог је добар, опростиће“, а већ након греха се труди да га баци у очајање, нашаптавајући већ сасвим другачије мисли: „Бог је праведан и казниће те за ово што си урадио“. Ђаво сугерише човеку да он већ никада неће моћи да се ишчупа из греховне јаме, да неће бити помилован од Бога, неће моћи да добије опроштај грехова и исправи се. Очајање представља смрт наде. Ако та смрт наступи, једино чудо може да сачува човека од самоубиства.

Како се чамотиња показује?

 

 

Често се чамотиња показује чак на мимици и понашању човека, пре свега, изразом лица које се назива „мрачним лицем“; спуштениим раменима, обореном главом, одсуством интересовања за оно што је око њега и за сопствено стање. Такође је карактеристична тромост, инертност. Добро расположење људи око такве особе изазива недоумицу у њој, раздражљивост и очигледан или скривени протест.

Свети Јован Златоуст је говорио да „душа, обузета тугом није у стању ништа здраво ни да говори, ни да чује“, а Преподобни Нил Синајски је сведочио: „Као што болестан човек не може да поднесе тежак терет, тако ни човек у овом стању није способан да пажљиво испуњава дела Божија; јер болесном су поремећене телесне силе, а код овог није остало душевних сила“.

По речима Преподобног Јована Касијана, такво човеково стање „не дозвољава ни да се испуњава молитвено правило са уобичајеном ревношћу срца, нити да се са душевном коришћу бави читањем светих књига, не допушта да се буде спокојан и кротак у односу са братијом; за све радне обавезе и богослужења га чини нетрпељивим и непособним, опија осећања, разара и гуши мучним очајањем. Као што мољац изједа одећу и црв дрво, тако и туга штети човековом срцу.“

Даље Светитељ набраја знаке овог греховног, болесног стања: „Од чамотиње се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, лењост, сањивост, немир, тумарање, непостојаност ума и тела, причљивост… Кога почне да побеђује, чини га лењим, немарним, без било каквог духовног успеха; затим га чини несталним, испразним, немарним за свако дело“.

Такви су знаци чамотиње. Очајање има још теже симптоме. Човек који се налази у очајању, то јест, који је изгубио наду често се предаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим очигледним гресима сматрајући себе већ погинулим. Последњи знак очајања, као што је већ речено, јесте самоубиство.

Сваке године на нашој планети милион људи заврши свој живот самоубиством. Страшно је и мислити о том броју који превазилази укупан број становника многих земаља.

У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, 2008. године се број смањио за 1,5 пут али ипак Русија остаје у броју земаља са највећим бројем самоубистава.

Заиста, у сиромашним и неуређеним земљама самоубистава има више него у богатим и економски стабилним. То и није за изненађење пошто код сиромашних има више повода за чамотињу. Међутим, од те несреће нису слободне ни најбогатије земље, нити најбогатији људи, јер и под маском спољашњег благостања душа неверујућег човека често чак још и оштрије осећа тегобну празнину и непрестано незадовољство, као у случају нашег савременика, успешног бизнисмена кога смо поменули на почетку.

Међутим, њега од ужасног краја у који сваке године доспева милион људи може спасити само околност која постоји код њега, а које су лишени многи од тих несрећника који доводе себе очајањем до самоубиства.

 Из чега настаје чамотиња?

 

 

Ово стање се јавља због одсуства поверења у Бога, тако да се може рећи да је у питању плод мале и слабе вере. Међутим, хајде да видимо пре свега шта је неповерење у Бога и маловерје? Они се не јављају сами од себе, ниоткуда; они су последица стања када човек исувише верује себи, јер има исувише високо мишљење о себи. Што човек више верује себи, то мање он верује Богу. Поверење у себе више него у Бога најјаснији је знак гордости.

Дакле, први корен – гордост

 

 

Из тог разлога је Преподобни Анатолије Оптински говорио да је „очајање чедо гордости. Ако очекујеш да си способан да урадиш најгоре, никада нећеш очајавати, већ ћеш се једино смиравати и мирно кајати“. „Очајање показује неверовање и егоизам који се налазе у срцу; човек који верује себи и узда се у себе никада неће устати из греха покајањем“ (Свети Теофан Затворник).

Чим се у животу горде особе догоди било шта што показује њену немоћ и неоснованост поверења у себе саму, она одмах доспева у мрачно стање и очајава. То се може догодити из најразличитијих разлога: од увређеног самољубља или од тога што се нешто не ради по нашем; такође од сујете, када човек види да људи који су му једнаки уживају више погодности од њега самог; или од тешких животних околности, како о томе говори Преподобни Амвросије Оптински.

Смирени човек, који верује у Бога, зна да се тим непријатним околностима испитује и јача његова вера као што се мишићи спортисте јачају на тренинзима. Таква особа зна да је Бог поред, да Он неће послати искушење које не може да се претрпи. Човек који се нада на Бога, никада неће упасти у чамотињу, чак и у тешким околностима.

Гордељивац који се узда у себе, чим се нађе у тешким околностима које он сам нема снаге да измени, истог тренутка упада у чамотињу, сматрајући да ако он није у стању да исправи оно што се догодило, значи да то нико више није у стању да исправи, притом још тугујући и нервирајући се јер су му околности показале сопствену слабост што он није у стању да издржи.

Управо зато што су чамотиња и очајање последице и, у неком смислу, показивање неверовања у Бога, један од Светитеља је рекао: „Знајте да у тренуцима очајања не оставља Господ вас, већ ви остављате Господа!“

Дакле, гордост и маловерје јесу једни од главних узрока чамотиње и очајања, али уопште нису једини.

Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања која се јављају из различитих узрока: „Постоји очајање које потиче од мноштва грехова, оптерећене савести и неиздрживе туге, када се душа због мноштва ових рана погружава и од њихове тежине утапа у дубини безнадежности. Међутим, постоји и очајање друге врсте, које се догађа због гордости и узношења када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад. Од првог исцељују уздржање и добра нада, а од последње смирење и неосуђивање никога.“

Други корен – незадовољене страсти

 

 

Дакле, што се тиче друге врсте очајања које потиче од гордости, показали смо који је његов механизам. Шта се подразумева под „потиче од мноштва грехова“?

Ова врста чамотиње, по мишљењу Светих Отаца, долази онда када нека страст није нашла задовољење. Како пише Преподобни Јован Касијан, чамотиња се „рађа од незадовољене жеље за неком користи, када неко види да је изгубио, у уму насталу, наду да ће добити неку ствар“.

На пример, човек који воли да угађа стомаку и страда од чира или шећерне болести налазиће се у мрачном стању јер неће моћи да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; шкрт човек јер неће бити у стању да избегне трошење новца, итд. Чамотиња прати скоро сваку незадовољену греховну жељу, ако се човек у својој души не одриче њих.

Из тог разлога Преподобни Нил Синајски говори: „Ко је побеђен тугом, побеђен је страстима, јер туга представља последицу неостварења телесне жеље, а жеља се спаја са сваком страшћу. Ко је победио страсти, њиме туга не влада. Као што се болестан човек препознаје по боји лица, тако страсног човека изобличава мрачна туга. Ко воли свет, веома ће туговати. А ко не мари за оно што је у свету, увек ће бити весео.“

У мери напредовања чамотиње у човеку, конкретне жеље губе на значају и остаје душевно стање које управо и проналази такве жеље чије испуњење није могуће – сада већ као храну за саму чамотињу.

Тада се, по сведочанству Преподобног Јована Касијана, „подвргавамо таквој жалости да већ нисмо у стању да са уобичајеном срдачношћу примамо чак драге особе и наше рођаке, шта год они рекли током пристојног разговора нама се све чини неприкладним и сувишним, не одговарамо им пријатно, све одаје нашег срца испуњене су горком жучи“.

Зато је чамотиња попут живог блата – што човек дубље тоне, то му је теже да се из њега ишчупа.

Други узроци чамотиње

 

 

Малопре смо описали узроке који изазивају чамотињу код неверујућих и код маловерних људи. Међутим, чамотиња напада, иако са мање успеха, такође и верујуће људе. Али већ из других разлога.

О овом узроцима подробно пише Свети Инокентије Херсонски: „Узрока за чамотињу има много, и спољашњих и унутрашњих. Као прво, код чистих душа блиских савршенству, чамотиња може да потиче од тога што их је благодат Божија привремено оставила. Стање благодати је најблаженије, међутим, да човек који се налази у том стању не би умислио да је то због његових сопствених савршенстава, благодат се понекада удаљује, остављајући свог миљеника себи самом. Тада се са светом душом догађа исто као када би у сред поднева наступила поноћ: у души се јавља мрак, хладноћа, мртвило и заједно са тим, чамотиња.

Као друго, чамотиња, по сведочанству људи који су искусни у духовном животу може да настане због деловања духа таме. Пошто није могао да обмане душу на путу ка небу добрима и задовољствима овога света, непријатељ спасења се обраћа супротноме и наводи на њу чамотињу. У таквом стању је душа налик на путника кога је изненада затекла густа магла; не види ништа ни напред, ни назад; не зна шта да ради, губи бодрост, доспева у неодлучност.

Трећи извор чамотиње је наша пала, нечиста, немоћна, грехом умртвљена природа. Све док поступамо по нашем самољубљу, док смо испуњени духом овога света и страсти, дотле је ова природа у нама весела и жива. Међутим, измените животни правац, сиђите са широког пута света на уски пут хришћанског самоодрицања, узмите се покајања и самоисправљања: истог трена ће се унутар вас открити празнина, показати духовна немоћ, осетити мртвило срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближње, до тада је дух чамотиње, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти чамотиње се највише подвргавају грешници након њиховог обраћања Богу.

Чамотиња може да се појави и због различитих жалосних животних догађаја: смрти најближих, вољених људи, губитка части, достојанства и других несрећних догађаја. Све то је, по закону наше природе, спојено са непријатношћу и тугом за нас; међутим, по закону те исте природе, ова туга треба да се смањује временом и нестаје када се човек не предаје туговању. У противном се формира дух чамотиње.

Чамотиња може да настаје и због неких мисли, посебно мрачних и тужних када се душа исувише предаје сличним мислима и гледа на све не у светлости Вере и Јеванђеља. Тако, на пример, човек може упасти у чамотињу због честог размишљања о неправди која влада у свету, о чињеници да праведни овде страдају и бивају жалосни, док су зли људи мирни и налазе се у благостању.

На крају, узрок душевне чамотиње могу бити и различите болести тела, посебно неких делова.“

Како се борити са чамотињом?

 

 

Велики руски Светитељ, Преподобни Серафим Саровски је говорио: „неопходно је од себе удаљавати чамотињу и трудити се да имамо дух радости, а не туге. По речима премудрог Сираха: „Многе је погубила туга и нема среће у њој“ (Сир. 30:23).

Али, како се може удаљити чамотиња од себе? Сетимо се горепоменутог младог бизнисмена који током дуго година није у стању да се избори са чамотињом која га је ухватила. На сопственом искуству се уверио у истинитост речи Светог Игњатија (Брјанчанинова): „Земаљске забаве само заглушују тугу, не уништавају је: забаве су престале и жалост, одахнувши, поново, као оснажена предахом, почиње да делује са великом силом“.

Сада је дошао тренутак да детаљније кажемо о тој посебној околности у животу овог пословног човека коју смо прећутали раније. Његова жена је дубоко верујућа особа и она је слободна од те мрачне, непрозирне тескобе којом је обухваћен живот бизнисмена. Он зна да је његова супруга верујућа, да иде у храм и чита православне књиге, исто као и да она нема „депресију“. Међутим, за све те године које су они заједно, њему ни једном на ум није пало да повеже те чињенице у једно и да покуша и сам да оде у храм, прочита Јеванђеље… Он, као и раније, редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање, али не и исцељење.

Колико много људи бива исцрпљено од ове душевне болести, не желећи да поверује да је исцељење одмах поред њих. И тај млади човек је, на жалост, један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана заинтересовао за веру која његовој жени даје снаге да се не предаје чамотињи и сачува чисту радост живота. Авај, до сада се тако нешто није догодило. И до сада се он налази међу оним несрећним људима за које је Свети Димитрије Ростовски писао: „Нема туге код праведних која се не претвори у радост, као што нема радости код грешника која се не претвара у тугу“.

Међутим, ако би се изненада овај бизнисмен обратио ризници Православне вере, шта би он могао да сазна о свом стању, која би средства за исцељење добио?

Он би сазнао да у свету постоји духовна стварност, да делују духовна бића, добра – анђели, зла – демони. Последњи се, по својој злоби, труде да нанесу што више штете човековој души, одврате је од Бога и пута ка спасењу. У питању су непријатељи који стреме да убију човека како духовно, тако и телесно. За своје циљеве се користе различитим средствима међу којима је најраспрострањенији – сугерисање одређених мисли и осећања, између осталог, помисли чамотиње и очајања.

Њихово лукавство је у томе што се демони труде да убеде човека да су у питању његове сопствене мисли. Човек који не верује или је његова вера мала и слаба, уопште није припремљен за ово искушење и не зна на који начин да се односи према овим мислима, он их заиста прихвата за своје. Следећи ове мисли он све ближе прилази пропасти – он је попут путника у пустињи који призрак доживљава као истинско виђење, почиње да га јури и све даље и даље одлази у дубину пустиње.

Верујући и духовно искусни човек зна да непријатељ постоји, зна за његова лукавства, уме да препозна његове помисли и одсече их, самим тим се успешно борећи са демонима и побеђујући их.

Човек савладан овом страшћу није човек који повремено има помисли чамотиње, већ човек који је побеђен од њих и који се не бори. И обрнуто, од чамотиње није слободан онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи – већ особа која се бори са овим помислима и побеђује их.

Свети Јован Златоуст је говорио: „Превелика чамотиња је штетнија од било ког демонског поступка, јер ако демони и владају у некоме, владају управо кроз чамотињу“. Међутим, ако је човек дубоко поражен духом чамотиње, ако су демони стекли такву власт над њим, то онда значи да је сам човек урадио нешто што им је и дало ту власт над њим.

Горе је речено да је један од узрока чамотиње код неверујућих одсуство вере у Бога и последично, одсуство живе везе са Њим, Извором сваке радости и добра. Међутим, ретко се дешава да је одсуство вере нешто што је урођено човеку.

Веру у човеку убија непокајани грех. Ако неко греши и не жели да се покаје и одрекне греха, он ће пре или касније неизбежно изгубити веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова.

Људи који не верују у Бога сами себе лишавају најефикаснијих средстава у борби са депресијом – то су покајање и молитва. „Уништавању чамотиње служе молитва и непрестано размишљање о Богу“, пише Преподобни Јефрем Сирин.

Навео бих основни низ средстава у борби са чамотињом којима располаже хришћанин. О њима пише Свети Инокентије Херсонски:

„1. Од чега год би потицала чамотиња, молитва је увек прво и последње средство против ње. У молитви човек долази испред лица Божијег; и као што када неко стане на сунце, не може а да не буде озарен светлошћу и не осети топлоту, тим пре духовна светлост и топлота јесу непосредне последице молитве. Сем тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светога; а где је Дух Утешитељ, тамо нема места за чамотињу, тамо ће сама жалост послужити доласку духовне сладости.

2. Читање или слушање речи Божије, посебно Новог Завета такође представља снажно оружје против чамотиње. Спаситељ није случајно призивао Себи све обремењене и уморне, обећавајући им спокој и радост. Ову радост није однео са Собом на небо, већ је у потпуности оставио у Јеванђељу за све ожалошћене, све који су пали духом. Ко бива проникнут духом Јеванђеља, престаје да мрачно тугује: дух Јеванђеља је дух мира, спокоја и утехе.

3. Богослужење и посебно Свете Тајне Цркве исто представљају моћан лек против духа чамотиње: јер у храму као у дому Божијем нема места за њу. Све Тајне су усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно Тајне исповести и причешћа. Скидајући са себе тежину грехова помоћу исповести, душа осећа лакоћу и бодрост; примајући на Литургији Тело и Крв Господњу, осећа оживљење и радост.

4. Разговори са људима који су богати хришћанским духом један је од начина борбе против чамотиње. У разговорима ми излазимо мање или више из мрачних унутрашњих дубина у које се душа погружава због чамотиње; сем тога, помоћу измене мисли и осећања у разговору, ми од људи који разговарају са нама узимамо неку силу и животност које су толико неопходно у стању чамотиње.

5. Размишљање о утешним предметима. Мисао у мрачном душевном стању или уопште не делује или кружи око жалосних предмета. Да бисмо се избавили од чамотиње, потребно је да се принудимо да размишљамо о супротном.

6. Бављење телесним радом такође прогони чамотињу. Узмимо се неког труда чак и невољно; нека се рад настави, макар и без успеха: од покрета на почетку оживи тело, а затим и дух, осетиће се бодрост; мисао ће се због телесног труда неприметно одвојити од предмета који изазивају тескобу, а то је већ од великог значаја у стању чамотиње.“

 Молитва

 

 

Зашто молитва представља најефикасније средство против чамотиње? Из више разлога. Као прво, када се време чамотиње молимо, самим тим се боримо против демона који покушава да нас обори у ту чамотињу. Зли дух то ради да бисмо упали у очајање и отпали од Бога, то је његова намера; када се обраћамо молитвом Богу, ми разарамо лукавства непријатеља, показујући да нисмо упали у његову замку, нисмо му се предали већ, напротив, његове сплетке користимо као повод да још више оснажимо везу са Богом коју је демон покушао да покида.

Као друго, пошто је чамотиња у већини случајева последица наше гордости, молитва нам помаже да се исцелимо и од ове страсти, то јест, да из земље срца ишчупамо сам корен гордости. Свака смирена молитва са молбом Богу за помоћ, чак и тако кратка као „Господе, помилуј!“, означава да ми признајемо сопствену слабост и ограниченост, да почињемо да верујемо Богу више него себи. Зато свака таква молитва, чак изговорена и напором воље представља ударац по гордости, налик на ударац огромног крана који руши зидове старих кућа.

И на крају, треће и најважније – молитва помаже јер представља обраћање Богу, Који једини може истински да помогне у сваком, чак и најбезизлазнијем положају, Који је моћан да дарује истинску утеху и радост, слободу од тешког стања чамотиње. „У невољама и искушењима нам Господ помаже. Он нас не ослобађа од њих, већ нам дарује снагу да их лако издржимо, чак и не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу, никаква жалост нас неће узнемирити, већ ће радост испуњавати наше срце тако да ћемо се и током жалости и у време искушења радовати“ (Преподобни Никон Оптински).

Какве се молитве саветују за борбу против чамотиње?

Неки саветују молитве Анђелу Чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да се чита акатист Исусу Сладчајшем. Такође постоји савет да се много пута понавља молитва „Богородице Дјево, радуј се“, са надом да ће Господ неизоставно, ради молитава Мајке Божије, дати мир нашој души. Посебну пажњу заслужује савет Светог Игњатија Брјанчанинова који је за време чамотиње препоручивао да се што је могуће чешће понављају следеће речи и молитве:

„Слава Богу за све“.

„Господе! Предајем се Твојој светој вољи! Нека буде са мном воља Твоја!“

„Господе! Благодарим Теби за све што Ти је благоугодно да пошаљеш на мене“.

„Примићу оно што сам заслужио својим делима; сети ме се Господе у Царству Твоме“.

 Свети Оци су говорили да је током чамотиње човеку врло тешко да се моли. Зато нису сви у стању да испуњавају дугачка молитвена правила, али да изговарају ове кратке молитве које је указао Свети Игњатије може свако, то није тешко.

У вези са одсуством жеље за молитвом током чамотиње и очајања, неопходно је схватити да то осећање није наше, да нам га доноси демон управо са циљем да нас лиши оружја којим га можемо победити.

Свети Тихон Задонски о том одсуству жеље за молитвом током чамотиње говори следеће: „Саветујем ти следеће: убеди себе и принуђуј се на молитву и свако добро дело, макар и не желео. Као што лењог коња терају бичем да иде или да трчи, тако и ми морамо да принуђујемо себе на свако добро дело, посебно на молитву. Видевши такав труд и старање, Господ ће нам дати жељу и усрдност“.

Од четири молитве које предлаже Свети Игњатије две су захвалне. Зашто су нам оне дане, сам Светитељ објашњава: „Посебно се захваљивањем Богу одгоне помисли туге; при доласку таквих помисли, захваљивање се изговара једноставним речима, са пажњом и често, све док не донесе спокој срцу. У помислима туге нема никакве користи: не избављају од жалости, никакву помоћ не доносе, једино штете и души и телу. Значи, ове помисли потичу од демона и потребно је одгонити их од себе… Захваљивање прво умирује срце, затим приноси утеху, а на крају доноси и небеску радост – залог вечне радости“.

За време очајања демони човеку нашаптавају мисао да за њега спасења нема, да његови греси не могу бити опроштени. У питању је највећа демонска лаж!

„Нека нико не говори: ‘Много сам грешио, нема мени опроштаја’. Ко тако говори, заборавља на Онога Који је дошао на земљу ради страдалника и рекао „…Бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15:10) и „Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање” (Лк. 5:32)“, учи нас Преподобни Јефрем Сирин.

Док је човек жив њему је заиста могуће да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да, добивши опроштај, преобрази свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Демони се управо и труде да те могућности лише човека нашаптавајући му помисли очајања и самоубиства, јер након смрти покајање већ није могуће.

Дакле „нико од људи, чак и оних који су доспели до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако је стекао навику и ушао у саму природу зла“ (Свети Јован Златоуст).

Свети Тихон Задонски објашњава да искушење чамотињом и очајањем чини хришћанина опрезнијим и искусним у духовном животу. И „што се више продужи“ такво искушење „то више користи има за душу“.

Православни хришћанин зна да колико је таква туга тежа од свих других искушења, толико и већу награду добијају они који са трпљењем издрже ово стање. У борби са чамотињом се дарују највећи венци. Зато „нећемо падати духом када нам се дешавају невоље и жалости, већ ћемо се, напротив, радовати јер идемо путем светих“, саветује нас Преподобни Јефрем Сирин.

Бог се увек налази поред сваког од нас. Он не дозвољава демонима да поразе човека чамотињом онолико колико би они то желели. Он нам је даровао слободу и Он се брине о томе да нам нико тај дар не одузме. Зато у сваком тренутку човек може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Ако човек то не ради, у питању је његов сопствени избор, демони сами нису у стању да се моле Богу.

На крају бисмо желели да додамо и молитву коју је саставио Свети Димитрије Ростовски управо за људе који страдају од чамотиње:

„Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, Оче милости и Боже сваке утехе, Који нас тешиш у свакој невољи нашој! Утеши сваког жалосног, тужног, очајног, побеђиваног духом чамотиње. Сваког човека су саздале руке Твоје, свакоме је дарована мудрост премудрошћу Твојом, узвеличан је десницом Твојом, прослављен благошћу Твојом… Али сада нас је посетила очинска казна Твоја краткотрајним жалостима! Ти саосећајно кажњаваш оне које љубиш и милујеш богато и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши, помилуј и утеши тугу нашу; окрени жалост на весеље и радошћу раствори тугу нашу; задиви нас милошћу Твојом, дивни у мудрости Владико, недостижни у судовима Господе и благословени у делима Твојим у векове векова, амин.“

* * * * * *

О борби са помислима

 

 

Свети Игњатије Брјанчанинов[2]

Уздигните се на крилима вере изнад мрачног, дубоког понора невоља који се изненада појавио пред нама! Не препуштајте се сумњичавим људским размишљањима, него смело ступајте храбрим корацима вере, па ће се под Вашим ногама меки, влажни таласи претворити у тврде мермерне или гранитне плоче. Не треба да се уплашите или да посумњате кад угледате море патњи и јак ветар, јер Онај Који Вас позива да ходите по том мору и таквим ходом одваја Вас од остале Ваше браће је Сам Господ. Тај призив је уједно и блажени избор! Христос „Своје“ обележава печатом страдања! Он је нашао да му је Ваша душа потребна и стога је печати Својим печатом! Јер мало стадо, удео Христов, стоји одвојено од мноштва осталих људи; они који су Христови, у својим рукама држе чашу Христову, као обележје тога да их је Христос изабрао; на њиховим раменима је Крст Христов.

Далеко, далеко од њих су синови света! У безбројној гомили, бучни и светом опијени, они јуре за пролазним бригама и насладама. Време се у њиховим очима претворило у вечност. Они безболно проводе живот, напредују у ономе што је пропадљиво, и заборављени од стране Бога, не боре се против ђавола: они су угодни ђаволу, они су удео његов. Чаша Христова отвара улаз у област духовног разума, духовног стања, и онај ко ту уђе и причести се са трпезе духовне утехе постаје мртав за свет, безосећајан у односу на пролазне патње и лишавања, он почиње да своје земаљско лутање савршава као да га крила вере носе по ваздуху, изнад свега осталог. Окови разума прикивају нас за земљу за област мука. Пошто се налазимо на земљи ми и против своје воље бивамо подвргнути мукама. Вера пак одваја од земље, ослобађа од окова, избавља од мука, узноси на небо, уводи у духовни мир. Они који су ушли у тај мир, почивају у хладу, наслађујући се на раскошно простртим, драгоценим одрима Боговиђења.

Примите ове редове што Вам их упућујем из саосећања, које је већ приликом мог првог сусрета са Вама подстакла у мени Ваша душа, јер она у својој дубини носи неки посебан залог: залог тајанствени, Богољубазни, залог Богоугађања. Примите ове редове из земље страдања у којој сам се ја још давно настанио; Богу није било угодно да идем општим, уобичајеним путем! Он ме је поставио на одвојену стазу, у област сасвим другачију, и ретко срећем путника који иде том стазом, који је посетио ту земљу и са којим бих могао да прозборим на њеном језику, који ми је постао донекле познат и који утешно звучи за слух душе моје, јер у његовим гласовима чујем нешто што ми је сродно.

Шта се између осталог догађа у тој чудесној земљи? Тамо је непомирљиви рат, тамо су непрестане битке и крваве сече између Израиљаца и иноплемених народа. Међу иноплеменицима на Израиљце устају и дивови, синови Енакови, патње, које у нама изазивају страх, слабост и очајање. Ухода Израиљев, разум, душу и њену војску овако извештава: „Видесмо онде и дивове, синове Енакове, рода дивовскога, и чињаше нам се да смо према њима као скакавци, таки ce и њима чињасмо. Не можемо ићи на онај народ, јер је јачи од нас“ (Бр. 13:32). Тачно! Размишљање засновано на уобичајеном току ствари наводи људе на страх пред ужасима те земље. Али истински Израиљац, веран Богу, руководи се вером у Бога. Он је обучен у свеоружје. Посећи ћу непријатеље моје, кличе он, стићи ћу их и нећу се вратити док не буду погубљени. Пашће пред ноге моје. У том рату не вреде многа и фина размишљања на која је присиљен ум који се узда у себе и своју снагу, у број и узвишеност својих знања да ће се тако супротставити хордама иноплеменика које надиру. Синови Јефремови затежући и бацајући стреле каже Пророк „окренуше ce у дан рата“ (Пс. 77:9). Неће се одржати људско размишљање пред густим редовима иноплеменика! Они ће га надвладати, произвешће узнемирење у уму и пометњу у мислима, и победа ће тада бити на њиховој страни!

Ради успеха у невидљивој борби са кнезовима ваздуха, духовима злобе, мрачним господарима света, треба се прихватити оружја које пружа вера: „јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1:25). Чудне и страшне за телесни разум изгледају стазе и учења вере; али чим човек из самог опита унутрашњим душевним осећајем увиди моћ вере брзо ће ce и радосно предати њеном руковођењу, као онај ко је неочекивано пронашао драгоценог наставника па са презиром одгурује од себе Богом одбачену људску мудрост.

Ево оружја које света „лудост“ проповеди Христове уручује слуги Христовом ради борбе са синовима Еноковим, мрачним помислима и осећањем туге које ce у души јавља у лику страшних дивова спремних да згазе и прождеру:

Прво речи: „Слава Богу за све“.

Друго речи: „Господе! Предајем се Твојој светој вољи! Нека буде са мном воља Твоја!“

Треће речи: „Господе! Благодарим Теби за све што Ти је благоугодно да пошаљеш на мене“.

Четврто речи: „Примићу оно што сам заслужио својим делима; сети ме се Господе у Царству Твоме“

Ове кратке речи, позајмљене, као што видите, из Светог Писма, преподобни монаси су са великим успехом употребљавали против помисли туге. Оци никако нису улазили у расуђивање о помислима које би им се јавиле; али, чим би пред њима стао иноплеменик, они би се прихватали чудесног оружја и њиме би иноплеменика ударали право у лице, право у чељуст! Зато су били тако силни, зато су газили све своје непријатеље, и помоћу вере, мишицом благодати савршили су натприродне подвиге.

При појави тужних помисли или жалости у срцу почните из све душе, свом Вашом снагом, да произносите неке од горе поменутих речи. Произносите их тихо, без журбе, са пажњом, све док се иноплеменик потпуно не удаљи и док Вас срце не извести о доласку благодатне помоћи Божије. Она се у души јавља као укус слатког и утешног мира, мира у Господу. Временом, иноплеменик опет почиње да Вам се приближава, али Ви се опет прихватите оружја, па, као што је својим војницима завештао генијални војсковођа Цезар, циљајте непријатеља право у лице – ни један део тела не прима ударце тако тешко и неподношљиво као лице. Немојте да Вам оружје Давидово делује чудно и слабо. Употребите га на делу па ћете видети знамење! Та оружја, палица и камен, учиниће више него сви скупови и мудра размишљања и истраживања богослова теоретичара немачких, шпанских, енглеских и америчких! Употреба оружја на делу постепено ће Вас превести са стазе разума на стазу вере и том стазом увешће вac у неописиву и чудесну земљу духовног. Тамо је Трпеза тајинственог небеског Хлеба; на ту Трпезу, према сведочанству Светог Писма, Христос пушта само победнике. Ушли сте у невидљиви рат зато да бисте добили могућност да постанете победник, и да као победник наследите духовне ризнице. Све то Вам омогућује Христос Који Вас је заволео и очигледно одвојио међу „Своје“.

Дакле, док још са саме обале гледате тамно и дубоко море патњи, ту даљину у којој се морско плаветнило слива са небеским, тај бескрај који плаши веру док још ослушкујете гневни говор таласа, њихово једнолично и безосећајно запљускивање не препуштајте се унинију, не пуштајте у Вашу душу море сетних размишљања. Ту се крије много опасности! Ту је много лакше потонути него у мору видљивих невоља.

Радујте се! И опет велим: радујте се! Ви се на обали мора патњи и налазите зато да би сте препливали у земљу радости: морско пространство има и другу обалу, мада се она не види очима људског разума. Та обала је умни рај, преиспуњеност духовним насладама. Они који дођу до те блажене обале, опијени насладом заборављају све невоље које су претрпели на мору. Чврстом ногом ступите у лаку лађу вере и полетите преко таласа као на крилима. Брже него што претпостављате и него што можете да замислите прећи ћете преко мора, прећи ћете у рај. Али између духовног раја и обичног телесног, душевног живота којим живе сви људи положен је, попут границе која је као пространо море, крст и распеће. Нема другог пута у рај! Када Бог некога хоће да уведе у рај, најпре почне да га наводи на пут ка рају, на крст. „Обележје изабраности од стране Бога је“, каже један свети аскетски писац „када се човеку стално шаљу патње“. Претрпимо умртвљеност за свет кроз патње како бисмо постали способни да примимо у себе суштинску оживљеност за Бога кроз очигледно дејство Духа. Жртвујмо пропадљиво ради Духа! У потпуности се предајте Богу! Баците ce у спасоносни бездан вере, као са литице у море!

Људе оставите по страни као оруђе Промисла! Та оруђа су слепа, сама по себи немају никакву снагу, никакво кретање. „Не би имао власти никакве нада мном“, рекао је Господ Пилату „када ти не би било дано одозго“ (Јн. 19,11), мада је Пилат, вођен људским расуђивањем (у томе су се са њим без сумње слагали и сви остали који се таквим расуђивањем руководе), рекао и тврдио да он има власт да разапне Заточеника Који је пред њима стајао, и да Га пусти. Немојте се оптерећивати никаквим односима са људима, никаквим правдањем пред њима! Такви односи и оправдања само нарушавају мир срца, а не доносе никакву корист. Људи су слаби, као цветови који се за кратко појаве на површини земље!

Ви много маштате о себи, много приписујете себи, а такође сте немоћан човек. Ви сте обдарени самосталношћу, али уједно не престајте да будете оруђе, слепо и послушно оруђе! А тога да сте оруђе нисте чак ни свесни! Ви сте самостални, да! И не можете да не примите плату за своја дела. Но, на бесконачно мудрим путевима Божијим такви самостални људи заправо немају ни најмању власт и самосталност. „Исуса Назарећанина…“, говорио је свети Апостол Петар Јудејцима „по одређеном савету и Промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап. 2:23). „Знам да из незнања оно учинисте, као и старешине ваше. А Бог оно што је предсказао устима свију својих пророка, да ће Христос пострадати, тако је и испунио“ (Дап. 3:17-18). У делима Промисла Божијег, људи су слепа оруђа. Зато Господ људе који на око имају пуноћу власти није удостојавао никакве одговорности! Зато је и чашу, коју су My припремили злонамерници, демони, телесни и бестелесни, назвао чашом коју му пружа Отац.

Примите ове редове као одјек душе која искрено саучествује са Вама, састрадава у Вашој патњи и усрдно Вам жели утеху од Господа.

 

ФУСНОТЕ:

[1] Термин „униније“ који се користи у аскетској литератури може да се донекле опише и речју „чамотиња“ (тескоба, мрачно душевно расположење), јер смо мишљења да је на тај начин савременом човеку лакше да схвати о чему се ради, да може да препозна стање о коме се говори у овој књижици. Зато ће се даље у тексту користити термин „чамотиња“. – прим. прев.

[2] Свети Игњатије Брјанчанинов, „Глас из вечности – писма монасима и мирјанима о духовном животу“, Образ Светачки, 114. писмо, Оцу кога су задесиле невоље. О борби са помислима.

Аутор: свештеник Георгије Максимов

Превод за „Има наде“: Станоје Станковић