– Када нама блиска особа пролази кроз тешка страдања, много тежа од онога што смо ми сами било када осећали, често је тешко одабрати праве речи и теме за разговор са њом. Питамо се како да правилно изразимо саосећање?
– Одговор је једноставан. Најважнији су искреност, љубав и пажња. Често је довољно бити поред особе, држати је руку и притом никакве речи нису ни потребне. Понекада се бојимо да узнемиримо оболелу особу – па се трудимо да разговор скренемо на друге теме. Митрополит Антоније Сурошки писао је да такви разговори доносе пустош јер се заправо на тај начин ми сами штитимо од узнемирености. Међутим, истовремено у таквој ситуацији ми се ткође „штитимо“ и од истинитости и праведности. То је пацијенте врло опасно јер испразна прича одводи човека од реалности и лишава га снаге потребне за борбу са болешћу.
Посећујући болесне у првој московској болници која је изграђена са благословом владике Антонија, прочитала сам упутство за разговор са болеснима које је он саставио. У њему пише:
„За човека који брине о тешко болесном особи је важно да научи да буде налик музичкој струни која сама по себи не даје звук, која тек након додира палца почиње да се чује“.
На овоме су засновани сви односи између људи. Говорим о томе да се праве речи увек могу наћи у току разговора. Најважније је то да особа која је поред нас једноставно осети наше искрено саосећање. Ако га имамо, све ћемо правилно рећи. Треба се одрећи празних речи.
– Дешава се да својим поступцима код болесног човека појачавамо самосажаљење. Како да то избегнемо?
– Пре свега, неопходно је да укажемо максималну пажњу на стање болесне особе Навешћу пример. Обратила ми се помоћ жена која је на хемотерапији. Имала је већ четврти стадијум рака. Тешко стање, али је она навикла да брине о себи. За њу је мировање, лежање у постељи било исто што и смрт. Она долази и плаче јер јој медицинска сестра не дозвољава да било шта ради. Сестра приморава болесну жену да лежи и не даје јој ништа да ради. Ово је ужасна ситуација. Жаљење и претерана брига нису продуктивни. Неопходни су љубав и однос сарадње. Свако има сопствене унутрашње ресурсе. Човек се и бори управо захваљујући тим ресурсима. Ако на себе узмете све обавезе и сву одговорност – лишићете особу могућности да делује самостално, лишићете је снаге за борбу. Ако погледамо истини у очи, рођаци који исувише брину о болесној особи мисле више на себе – како да све учине брже да би мање било узнемирености. Неопходно је мислити о болесном човеку – како је најбоље за њега.
Постоји и друга крајност. Догађа се да тешко болесна особа пролази кроз стадијум када пориче да има болест. Она се труди да не примећује да се њено физичко стање изменило, живи као и раније, преузима на себе претходне обавезе. А помоћ јој је неопходна. Лично сам видео пуно трагедија због тога. Човек је преживео најтеже лечење, ослабио, али ипак на силу устаје, прелази неколико корака и пада у несвест. А најближих нема поред… јер сам човек није на време замолио за помоћ. У таквој ситуацији потребно је да сами људи који су блиски болесној особи буду јако пажљиви, да анализирају, изводе закључке и помогну на време.
– Шта ако се човек устручава да прими помоћ чак и од најближих људи?
– Заиста има много људи који тешко пристају да приме помоћ. Они су сами навикли да помажу другима. У психологији постоји такав појам – конгруентност – када су наша осећања и понашање усклађени. Ако будемо конгруентни, искрени, човек ће ипак примити нашу помоћ. Свака лаж се осети. Ако заиста искрено желите да помогнете, тешко да ће ваша помоћ бити одбачена.
– Људима који физички болују својствене су промене расположења које њима блиске особе тешко могу да схвате.
– Неопходно је знати да човек који је тешко болестан преживљава неколико стадијума у свом психолошком стању. Ове етапе – шок, агресија, депресија и прихватање болести – одлично је описао Андреј Владимирович Гнездилов, психотерапеут из Петрограда. Ток стадијума може бити различит. Неко од болесних људи може избећи агресију, а неко да и не прихвати своју болест. Међутим, у целини смена ових психолошких стања је јако карактеристична.
Најопаснији стадијум је стадијум шока. У том стању могућа су самоубиства. Болесној особи су тада неопходни пажња и подршка. На стадијуму агресије човек излива своја осећања. Ако се налазимо поред њега потребно је да пружимо могућност за изливање осећања. Јер човек их не сме држати у себи. Иначе се агресија може претворити у аутоагресију, разарајуће стање. Разумем да је члановима породице тешко. Међутим, важно је бити свестан да је неопходно да особа која болује прође кроз то, а да јој ми укажемо саосећање и разумевање.
Чланови породице оболелог често почињу да осећају узнемиреност када болесну особу почиње да обузима депресија. Неопходно је упамтити да не треба увек „загушивати“ депресију лековима. Потребно је проћи кроз бол јер се кроз страдања искупљује кривица, кроз страдања човек може да приђе Богу. Када депресију која се јавила „запушавају“ уз помоћ антидепресива могуће су и патолошке промене личности. Ако човек не прође кроз депресију не може доћи ни до свести о свом истинском стању, неће имати снаге да се бори.
Најбоље је наћи стручног психијатра или клиничког психолога који може помоћи да се правилно прођу сви стадијуми болести.
– Да ли се могу дати препоруке особи који се брине о болеснику, како да се сачува од „пуцања“?
– Врло често се оболеле особе жале: на почетку се члан породице наглавачке баца у моје проблеме, буквално све бриге узима на себе. А затим долази до пренапрезања, нестаје снаге. На крају болесна особа остаје без икакве пажње. Важно је упамтити да ако се нама блиска особа разболела то од нас тражи много стрпљења и труда. Међутим, брига треба да буде у разумној мери. Потребно је да и сам човек види да се о њему бринемо са љубављу и радошћу.
Можемо да преживимо болест блиске особе само уз Божију помоћ. Потребно је да се чешће и више обраћамо Богу, исповедамо се и причешћујемо.
– Често православни људи који имају блиску особу која је болесна па притом је нецрквена, јако желе да се она исповеди, причести, учествује у Тајни Јелеосвећења, а сама особа није спремна за то. Како је најбоље да се понашамо у том случају?
– Неопходно је да се молимо за ту особу. О томе предивно говори владика Антоније Сурошки:
„Наметање Бога у смртном часу, када се човек одриче Бога просто је сурово. Ако говори да не верује у Бога, може се рећи: „Ти не верујеш, а ја верујем. Ја ћу говорити са мојим Богом, а ти слушај како ми разговарамо један са другим.“
Ако је оболела особа спремна разговор о вери може јој се пажљиво испричати сопствено искуство. Ми бисмо у таквим случајевима нашим пацијентима предлагали књиге, дискове. Моје искуство је да су кроз књиге, између осталих и савремених аутора, људи прилазили вери.
Пре неколико година ми се обратио мушкарац који се дуго времена бавио јогом. Разболевши се, доспео је у тешку депресију. У питању је био човек са високим образовањем, интелигентан, човек који је у својим духовним трагањима доспео у ћорсокак. Болест га је привела вери. То се догодило буквално на моје очи. Замолио је да га упознам са свештеником, разговарао је, читао. У неком тренутку је схватио да је за собом водио људе по лажном путу. Сабрао је своје ученике и објавио им то. А пред смрт је примио и монаштво.
– У тешкој ситуацији човеку је својствено да се нада да ће се догодити чудо. Да ли је међу вашим пацијентима било људи којима је вера помогла да се излече?
– Желим да кажем да се чуда заиста догађају и да је људима потребно говорити о томе. Међутим, треба запамтити да Промисао Божији брине о свему. Сусретала сам се са случајевима које не можемо другачије назвати него чудом. Једном је дошла млада жена у тешкој депресији – њу је са малим дететом напустио муж. Довела је на пријем своју тетку. Тетка је имала рак – меланом. Лекари су потврдили дијагнозу, операција је била заказана за понедељак. У суботу смо отишли у храм. Она се исповедила, причестила. Дуго је стајала код икона, молила се. Увече ме зове колега и каже: „Кажу да се рак смањује“. Нисмо поверовали. Међутим, испоставило се да је заиста тако. Лекари нису могли да објасне то што се догодило. Та жена је данас, слава Богу, жива. Она нас стално зове, захваљује, али јој ми говоримо да не треба да захваљује нама. Она је рекла да се тог дана молила у очајању. Говорила је да чак није молила ништа за себе: „Дај ми Господе да поживим још мало да помогнем сестричини“. Болест јој се није вратила.
Још један случај. Мушкарца са раком бубрега су довезли на операцију, а рака нема. Професор љут, сумња да су заменили пацијенте. У разговору са његовом женом испоставило се да је пред операцију долазио свештеник и крстио га.
Исцељења се догађају. Свако од људи који ради са тешким болесницима може да их се сети. Православни човек, ако се разболео, потребно је да добије благослов, да се лечи, разговара са духовником, да се моли и причешћује. Вера је најважнија. Без ње је јако тешко.
Аутор: Ина Мирзоева, психолог
© Boleem.com
© Imanade.org (превод)
Коментари