Како се ослободити сексуалне зависности

Овом тексту не треба посебан увод, осим што можемо рећи да савремено друштво (које је хиперсексуализовано, које промовише  и озакоњује разврат као нормалан стил живота) подстиче настанак све већег броја зависника од сексуалних задовољстава. Заиста се испуњавају речи Светога Писма да ће „охладнети љубав многих“ , а разврат више него било која греховна зависност ослабљује способност човека да зрело воли другу особу и да заснива однос љубави према личности друге особе.

Другим речима, имамо све више сексуалних зависника а све мање људи способних да воле. Отуда и све више несреће у овоме свету. Људи се теше говорећи како је „срећа у ситницама, ситним знацима пажње и лепим тренуцима“ јер не знају да се истинска  и трајна срећа једино може наћи у чврстом опредељењу за живот у Христу и борби са страстима које гуше нашу способност да истински волимо. Не да волимо другога “ не неки свој начин“, тако нешто не постоји и заправо служи као покривалица за сопствени егоизам и недостатак жеље да се посветимо другој особи  , већ да волимо ближњег као што Христос нас воли. Тек у таквој љубави човек може осетити шта је то истинска срећа, срећа нашег духовног бића, и срећа која долази од Благодати Божије.

Битан корак ка таквој срећи је ослобођење од зависности од сексуалних задовољстава, како би се сексуално задовољство ставило у адекватне границе и добило свој пуни смисао и испуњење у оквирима спасавајућег брачног љубавног саживота.

Уредник сајта „Има наде“

 

Ослобођење од сексуалне зависности и нечистих мисли

 

Увод

 

Сексуална жеља која се јавља на примитивном биолошком нивоу обично се назива похотом (на језику психологије – „сексуалним драјвом“). Жеља која се остварила у конкретном поступку и која је изашла ван контроле разума, поставши присилна може се назвати сексуалном зависношћу (блудном страшћу). У ово се убраја не само мастурбација, већ и читање одговарајуће литературе, гледање порнографије и другихсадржаја који су повезани са сексуалним узбуђењима ван брака.

Са тачке гледишта Светог Писма и Предања Цркве све су то, без сумње, греси нечистоте са многобројним поделама. Зауставићемо се подробније на мастурбацији као на једној од најраспрострањенијих форми сексуалног понашања која лежи у основи свих других видова и форми греха у области пола.

У адолесцентском узрасту мастурбација је физиолошки обично повезана са вишком семена и хормонским процесима, а са тачке гледишта психологије она је повезана са нарцистичким периодом развоја личности када је љубав адолесцента усмерена на себе. Ако мастурбација није постала зависност, она обично нестаје након 20 година, а код девојака може да се продужи и до 40 година.

Нажалост, данас се шири став сагласно са којим мастурбација представља потпуно нормалну појаву, појављују се и публикације које је рекламирају. Не говорећи о греховности ове појаве, конкретни текстови прећуткују чињеницу да мастурбација, повезана са порнографијом, обично водидо снижавања сексуалне жеље и, као последицу има незадовољство супружника, смањује стваралачку активност личности и често доводи до комплекса кривице и депресије.

Компулзивна (присилна) мастурбација,тoјест, мастурбација која је прешла у зависност одражава се чак и на физичко стање, између осталог и на спољашњем изгледу особе.

У случају борбе са хомосексуалношћу, мастурбација служи као снажно сидро које чврсто држи свог господара на узици непожељних осећања. Не бих желео да се заустављам детаљније на томе, јер и неки од читалаца то знају на сопственом искуству.

Говорићемо о ситуацији када је мастурбација прешла у зависност и када се човек непрестано окреће њој, када није у стању да је се одрекне. На почетку ћемо размотрити узроке таквог понашања, затим ћемо осмотрити механизам развоја зависности и на крају, указаћемо на могуће излазе из ситуације.

 

Шта у суштини представља мастурбација?

 

Многи су приметили да се жеља за добијањем сексуалног задовољства на незаконит начин (ван брака) јавља управо у тренуцима када смо нечим узнемирени, несигурни у себе и бојимо се неуспеха у будућности (бринемо се), када смо љути на некога или смо просто физички исцрпљени. Неко прибегава мастурбацији просто из досаде или из самосажаљења. Неки користе мастурбацију када им је јако потребна дубока блискост са неким (чак просто и не телесна, колико да се једноставно буде са неким). Међутим, ова жеља, понекада врло неочигледна за самог човека остаје незадовољена. Често компулзивни секс у принципу представља последицу психолошких и сексуалних траума из детињства, својеврсну заштитну реакцију на све врсте стреса.

Све гореописане ситуације показују једно: особа прибегава мастурбацији када његовој души није добро, на тај начин покушава себи да пружи макар мало олакшање, испуни или замени оно што му недостаје.

Међутим, жеља за мастурбацијом бива повезана и са општим неуздржањем, испразним начином живота, са одсуством онога што језик аскетике назива трезвеношћу.

 

Зашто мастурбација постаје проблем?

 

Проблем је у томе што слично физичко задовољство не може да замени мирно душевно стање, након таквог поступка особа је склона да осећа стид и кривицу. На већ постојећи психолошки бол, додаје се други. А затим све више и више.

Као што се може приметити, многи од проблема који провоцирају нечисто понашање повезани су са осећањем несигурности особе у друштву. Повлађујући својим страстима, она почиње још више да се клони људи, бојећи се да неко не сазна за то. Односи се још више нарушавају. Особа не схвата да га управо „лако решење“ мастурбације одваја од пријатеља и приморава да страда још више. На крају, догађа се једноставно затварање у себе и особа већ не верује у то да неко жели искрено да јој помогне, у буквалном смислу постаје „роб греха“. Круг се затвара. Такав је развој и других грехова који су повезани са облашћу пола.

Најстрашније је то што нас груба физичка наслада, неосвећена брачним савезом љубави – удаљује од Бога. Човек који је заситио сопствену душу блудним сликама, или не осећа потребу за Богом или се боји да Му се обрати у свом греху, или не верује да ће такво обраћање дати резултат. А често нема просто ни физичке снаге да би стао на молитву.

 

Зашто се ипак особа опет и опет враћа мастурбацији?

 

У психолошком смислу мастурбација пружа бег од различитих мисли, препуштања осећањима и телесном контакту, и на тај начин заиста на неко време блокира свест о постојању проблема. На тај начин мастурбација заиста пружа особи привремено олакшање у виду бега од реалности.

Истовремено са тим, оргазам доноси велику физичку насладу. Тај ефекат се јавља јер се током сексуалног акта мења биохемија мозга и човек осећа задовољство и еуфорију. Ове биохемијске измене мењају структуре контакта у кори великог мозга и особа се буквално навикава да живи са другачијим мозгом. Дуготрајније одсуство сексуалне насладе, исто као и одсуство наркотика, изазива непријатна осећања. Зато напуштање нечистих дела представља сложен процес.

 

Како се избавити од нечистоте?

 

Грех не лежи у самом оскврњењу,

већ у лењости, осуђивању других,

гордости и немарности који су то изазвали.

 

Јеромонах Василије, оптински Новомученик

 

 

Само у случају да у човековом срцу постоји сећање на Бога, ако у њему живи Дух Свети, ако је место телесне похоте заузела хришћанска љубав неће бити места ни за какав грех. Зато је потребно да пре свега трагамо неза самој по себи чистоћом, већ за Богом, Његовим присуством, загревајући веру, тешећи се надом, стичући љубав. И да додамо – да тражимо у Православној Цркви где постоје вековима проверене методе борбе са страстима и где реално присуствује и делује Спаситељ света – Христос.

Чистота срца, стицање Духа Светога и истинска хришћанска љубав представљају циљ и смисао живота. Међутим, на почетку је неопходна борба. Притом је неопходно упамтити да својим снагама можемо само да контролишемо понашање, али да нисмо у стању да уклонимо саму жељу. Разумевајући ово, избегавамо две крајности: став да од нас ништа не зависи и да смо осуђени на грех, исто као и став да смо ми сами, без помоћи Божије, у стању да се ослободимо зависности и стекнемо чистоћу мисли.

Предложићемо овде неколико конкретних савета у борби са нечистим делима (ови савети могу да буду примењени и на друге облике зависности – од хране, наркотика, забава, итд.):

 

1. За људе који имају макар мало вере, борбу са нечистотом потребно је почети уз помоћ ограничавања сопствених жеља и принуђивања себе на живот са Богом. Указаћемо и на неопходност смирене молитве за очишћење срца, за помоћ Божију у борби са овим грехом, која бива праћена исповедањем сопствене немоћи. Овде помажу подвижничка средства: уздржање у храни и пићу, обуздавање погледа, ограничавање сна уз молитву и читање Светог Писма. Посебно помаже непрестано сећање на смрт и смирено трпљење различитих непријатности и личних увреда. Код човека који је непрестано заузет очишћењем сопствене савести сузама покајања, мисли о наслади се једноставно не могу задржати. О делотворности ових средстава сведочи искуство подвижника Цркве у борби са блудном страшћу.

2. Често страсне помисли (маштања) имају корен у нашој прошлости. Неопходно је молити Бога да нам покаже и муке савести са којима је то било повезано – да нам покаже прошлост без украса, у реалној светлости, јер ми често видимо само насладу коју смо имали од тог греха. Заправо је понекада потребно озбиљно истраживање траума из прошлости. У литератури се може наићи на опис случајева када је особаобрадиланасиље које је претрпела у прошлости и избавила од многих нечистих поступака, претходно се и сама покајавши и опростивши људима који су јој нанели трауму.

3. Већ смо нагласили да је често мастурбација повезана са забринутошћу и депресијом и овде је најбоље средство – напор на погледу са више наде и оптимизма. Међутим, нека то не буде површни оптимизам популарне психологије, већ оптимизам стечен у молитви, заснован на непоколебивом уздању у Бога и Његову љубав. Потребно је да разумемо да су страдања и жртве неопходни за наш раст, да научимо да примамо непријатности као вољу Божију, као Његову бригу о нама, да чешће захваљујемо Богу и прослављамо Његову милост и верујемо да нам „све помаже на добро“. Управо се у томе и садржи хришћанска врлина наде.

Свети Игњатије Брјанчанинов примећује да су монаси, ревносни у борби са тугом, користили следеће кратке молитвене речи:

„Слава Богу за све!“,

„Господе, предајем се Твојој светој вољи, нека буде са мном воља Твоја“,

„Господе захваљујем Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш“,

„Достојно по делима својим примам, сети ме се Господе у Царству Твоме“.

 

У случајевима јављања нечистих жеља неопходно је молити се да Господ не дозволи пад у грех, већ да са смирењем примимо узнемиравајућу ситуацију и смиримо се. Тада ће и жеља отпасти. Важно је запамтити да сексуални заборав може да олакша бол, али да једино Христос може да га уклони. Неки аутори препоручују да се користи хумор за исмевање помисли туге које се појављују, али мислим да ће исто тако ефикасно бити искрено се помолити једноставном молитвом, прочитати Канон или Псалтир.

У књизи Марија Бергнера постоји савет који је њему лично помогао: „Када осетиш жељу да тако поступиш ти учини супротно, падни на колена и моли се“. Марио је одлазио у спаваћу собу, легао би на кревет и жеље су долазиле – он би скочио са постеље и молио се. По неколико пута током вечери. Неколико десетина пута током недеље. Брзо је стекао навику да се моли и избавио се те страсти.

4. Неопходна је такође редовна Исповест код једног и истог духовника, која је по могућности праћена Причешћем. Откривање својих грехова свештенику чува срце од огрубелости, а искусни поглед са стране помаже да боље схватимо на који начин да се боримо са страстима. Сем тога, ми верујемо да Сам Господ опрашта грехе у Тајни Исповести, а Причешће Његовим Телом и Крвљу нас обнавља и чини нас да постајемо налик Богу, дарује силе за борбу и победу. Уопште, озбиљан духовни живот током времена у потпуности преображава човека изнура што се одражава и на спољашњи изглед.

5. Када испунимо свој живот активношћу, испунићемо и сопствене потребе: бавићемо се стварима које волимо, имаћемо испуњенији живот у контакту са здравим и духовним људима, бавићемо се спортом да не бисмо завидели другима и побољшали физичко стање. Када пређемо са усмерености на себеи своје задовољство на живот ради других и уместо идола задовољства поставимо жеђ за Богом, тада ћемо бити у стању да контролишемо ту страст.

6. Ако говоримо о чисто „техничкој“ страни проблема, онда је неопходно наћи оно што појачава жељу и одстранити од себе изворе саблажњавања: порнографију у било ком њеном облику, фетише, између осталог и од стране сопственог тела (на пример, испред огледала или у кади), асоцијативнeвезе – поклонe, музику, места, неке датуме. Неопходно је да схватимо које ситуације покрећу ту зависност и потрудимо се да променимо начин живота тако да се можемо избавити од провоцирајућих ситуација (на пример, изменом дневног или недељног режима). Често је просто неопходно претходно планирање сопственог времена, без одлагања обавеза за касније да се не би доспело у ситуације стреса које провоцирају бег у зависност. Неопходно је ограничити употребу алкохола јер је у стању опијености особи теже да контролише своја осећања а и сам алкохолизам само појачава депресију. Узгред, овде треба имати у виду да одрицање од ствари које провоцирају грех не представља потпуно решење проблема. Неопходно је изменити свест и живот – тада нас ове замке неће уловити.

7. За потпуно ослобођење неопходан је одлучујући корак. Док макар теоретски допуштамо место овој страсти у свом срцу, она неће отићи. Неопходно је испунити се чврстом одлучношћу, чак гневом на страст– због све муке које нам причињава – и она сама ће побећи од нас. Истинско покајање претпоставља не млакост, већ реални ужас од греха и гнев на страст, вољу да се страст остави једном и за свагда.

 

Како се борити са лошим мислима (помислима)

 

Правилно организовани напори у савлађивању ове страсти, како нам сведочи подвижничко искуство, омогућавају резултате већ након пола године. Ипак, чистоћа у помислима не може бити задобијена уз помоћ психологије или аскезе: „Треба да знамо да макар поседовали сву строгост уздржања: гладовање, жеђ, бдење, непрестани напор, читање душекорисних књига са несмањеним усрђем – посредством тих подвига не можемо стећи сталну чистоту целомудрености ако, непрестано боравећи у њима, из искуства не схватимо да се чистота даје милошћу, благодаћу Божијом. Нека свако зна да је дужан да неуморно пребива у овим подвизима једино да би ради њих приклонио милосрђе Божије и удостојио се, по дару Божијем, слободе од борбе са телом и власти над страстима које нас побеђују.“ (Преподобни Јован Римљанин).

Важно је запамтити да не труд, већ смирење приклања Бога човеку.

Ипак, у процесу духовног раста, чак досамог гроба, помисли могу и највероватније ће се јављати, како о томе сведоче многи подвижници. Зато у Цркви постоји искуство конкретне борбе са помислима. Пре свега, помислима је неопходно супротставити непрестану молитву, телесни напор, читање Светог Писма и светоотачких књига и размишљање над оним што смо прочитали. Неозбиљан однос према јутарњој или вечерњој молитви често води до јачања таквих помисли. За трезвеност током дана може користити слушање аудио снимака православних црквених песама, Псалтира. Непрестана Исусова молитва, по искуству подвижника Цркве, постепено обнавља свест и срце човека, исцељује душевну растројеност.

Нечисте помисли је неопходно одсецати чим се јаве, једноставно не обраћати пажњу на њих, не дозвољавати „разговор“ са њима, тим пре наслађивање њима. Управо наслађивање, безвољно потчињавање помислима рађа чамотињу (униније). Дуготрајно пребивање у таквом стању, без откривања помисли духовном оцу, представља велику заблуду јер је у питању директан пут до очајања и окамењености душе. По речима преподобног Јована Лествичника, човек који очајава убија себе самога. У повестима о животима првих монаха постоји повест како је један подвижник једанаест пута долазио свом старцу да исповеди помисли пре него га је страст оставила.

Понекада треба обратити пажњу на порекло помисли блуда: да ли се рађа изнутра, из маште, или је узрок споља, од погледа и сусрета са одређеним особама. У првом случају користан је телесни напор, у другом се тражи усамљеност и тихи начин живота са пажњом на мисли.

Правило које саветује Свети Јован Кронштатски – не доживљавати нечисте помисли као нешто своје. Било да испливају сећања из греховне прошлости или фантазија заузме неправилан ток – нису у питању само начини функционисања наше свести; по искуству, иза свега нечистог стоји сатана који жели да нам убаци мисао да смо искварени, да смо потпуно неподесни за Бога, да је потпуно бескористан било какав покушај мењања. То није истина. Бог не гледа тако на човека. Он, као и увек, верује у сваког од нас и не допушта искушења која нисмо у стању да издржимо. Наш савременик, Старац Пајсије Светогорац, саветује дасе лоше помисли побеђују не само супротстављањем њима, већ добрим помислима. Исувише често се концентришемо само на борбу са грехом и та, понекад ситничава, борба нас исцрпљује – уместо да стекнемо смирење, ми упадамо у чамотињу! Међутим, наш главни циљ треба да буде позитиван, а не негативан – да се оствари у познању воље Божије, свеблаге и радосне, у усавршавању и врлини, испуњавању правде Божије.

Нећемо ослабити у нади да сваки проблем у овом животу, између осталог и проблем чистоте душе и тела може бити решен уз Божију помоћ. Живећемо у Цркви, ићи ћемо за Христом и тада нам заиста ништа неће бити немогуће.

 

 * * *

Аутори поменути у тексту:

Свети Игњатије Брјанчанинов (1807-1867) – епископ, наставник руског монаштва и побожних хришћана у свету; не само талентовани писац, већ пре свега аскета и дубоки, истински мистик. Свој задатак је видео у враћању светоотачког духа Цркви његовог времена од кога су многи отишли због одсуства превода светоотачких дела и обиља јефтине „мистичке“ (често масонске и спиритуалистичке) литературе са Запада. У том мутном потоку душевног фантазирања Светитељ је врло јасно стао у заштиту истинске духовности. На његовим књигама васпитавали су се многи Светитељи.

 

Преподобни Јован Касијан (Римљанин) (360-435) – ученик и друг највећег Светитеља Јована Златоустог, саговорник египатских пустињских Отаца, открио источнумонашку духовност за Запад. Током многих векова постао је образац и ауторитет за људе који имају наклоност ка побожности. Његова подвижничка дела одликују се складом и логиком излагања, дотичући теме које су, чинило би се, некарактеристичне за монахе, на пример, познати разговор о пријатељству.

 

Свети праведни Јован Кронштатски (1829-1908) – од стране целог народа вољени пастир, покретач најширег друштвеног служења, ватрени молитвеник и чудотворац чији дневник „Мој живот у Христу“ говори о јако блиској заједници његове душе са Богом и небеским светом и може постати велика помоћ за људе који траже надахнуће у Богу.

 

Преподобни Јован Лествичник (570-649) – учитељ монаштва, игуман чувеног Синајског манастира, аутор чувене „Летвице“, најауторитетнијег и најкомплетнијег подвижничког дела.

 

Старац Пајсије Светогорац (1924-1994) – наш савременик који је поседовао велику осетљивост за проблеме нашег времена. Духовна мудрост му је дозвољавала да говори тако да особа осети да његов савет потиче из љубави, саосећања и да пожели да испуни такав савет. Захваљујући доступности излагања и очигледним примерима, његове књиге се јако лако читају и многима су донеле духовну и душевну корист.

 

Јеромонах Василије Росљаков, Оптински новомученик – убијен на Васкрс 1993. године у манастиру Оптинапустиња од сатанисте. Његов дневник са кратким записима, „Покајни канон“ који је саставио, представља прави приручник за усхођење по духовној лествици Православне вере.

 

Марио Бергнер – један од лидера покрета бивших-хомосексуалаца који о свом путу говори у аутобиографији „Setting life in order“.

 

Превод: Станоје Станковић

Извор: Преодоление Х

 

 

Текстове на сличну тему можете прочитати на сајту Православни Родитељ:

Разлози за уздржање од блуда, поред тога што „Бог тако каже“

Где лежи истинска срећа? (о уздржању и целомудрености)

Одговор свештеника на питање младића о телесним односима у „вези“

Пубертет и блудни грех (хетеросексуални и хомосексуални)