Понекад се у психолошким разговорима дотакнемо и теме молитве и самог молитвеног живота. С обзиром да нисам свештеник нити духовник, већ православни психолог, на питања у вези са молитвом најчешће упућујем да особе питају свог свештеника или наведем оно што сам прочитала код одређених светитеља у вези са конкретним питањем.
Често постављања питања су:
- Шта да радим ако уопште немам никакво осећање док се молим? Да ли да прекинем?
- Шта ако је Божија Воља коју у молитви тражимо („Нека буде Воља Твоја“) нешто што ми се неће допасти и што није оно што је и моја воља?
- Шта кад ми се појаве неке слике у глави док се молим, неке мисли о неким темама?
- Да ли да се молим само из молитвеника или смем и својим речима?
- Како се правилно моли Исусовом молитвом? Да ли да пробам са оним посебним дисањем док изговарам, да „силазим у срце“?
и тако даље.
Свети Јован Кронштатски и Свети Игњатије Брјанчанинов у овим писмима износе одговоре на многе од ових питања.
Важно је да напоменем, за оне људе који нису имали много искуства у читању светоотачке литературе о молитви, да постоје неки термини који звуче необично и за које постоји тенденција да их схватимо на погрешан начин јер се у савременом речнику под њима означава нешто сасвим друго. Рецимо следећи термини:
- „распаљеност“ – може да се мисли и на умну уобразиљу, маштање и фантазирање током молитве што нас води у прелест. Дакле, не мора да има значење искључиво блудне, телесне узбуђености.
- придев „телесно“ у речима „телесни разум“, „телесно умовање“ – понајвише се мисли на то да то нешто није духовно, није Божије већ нешто што ми људи сами од себе умишљамо, размишљамо, замишљамо, смишљамо. Начин размишљања човека чији ум није просвећен Благодаћу Божијом.
- „уобразиља“ – мисли се на присуство заноса, замишљања слика, фантазирања, изазивања чулних осећаја услед препуштања тим сликама, употребу маште приликом молитве.
Неопходно је да за неке термине које сусрећемо у духовној литератури питамо свештеника да нам тачно појасни њихово значење како бисмо могли правилно да разумемо текст.
Ово напомињем јер се догађало да савремени верујући људи усвоје погрешан приступ молитви услед неразумевања тачног значења савета и упутстава које су давали светитељи.
Уредник сајта „Има наде“
Свети Јован Кронштатски: Учите да се молите
Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша.
– Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном срахопоштовању, а при најобилнијој свести о својој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божијој помоћи.
Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку ријеч искреним срцем искажете.
Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страшно узбудити, или се удаљити. Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу.
Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изоворених, речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви.
При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које Га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: „Сине, дај ми твоје срце“, јер срце је наше средиште, да – сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли.
Код молитве све зависи од искрености. Срце мора жарко да чезне за оним што моли.
– Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа – са разликом, да те небески Отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире.
– Пажљива, искрена молитва сједињује вас с Богом и испуњава Његовим даровима – истином миром и радошћу, смирењем и љубављу.
При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех.
Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно.
Гони ли те жеља твојим дневним задацима – приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.
Преузето са: Борба за веру
Свети Игњатије Брјанчанинов: Правилан облик молитве
Тихо одбаци, као да се одричеш због своје недостојности, сваку представу светлости или неког светитеља, Анђела, Самог Христа и Мајке Божије – све, све.
Труди се да твој ум пази само на речи молитве, без икакве слике (ма колико та слика била фина!), без икаквог мишљења, у потпуном самоодбацивању.
Ми смо пали одбацивањем Божијег и оживљавањем свога; а своје, то је ништавило, небиће; јер све што смо имали од свога постанка, укључујући и сам постанак, све смо добили од Бога.
Духовни напредак треба да тражиш у одсецању своје воље. То дело умртвљује страсти и изводи из телесног мудровања као из ада. У ономе ко одсеца своју вољу, дејство молитве јавља се само по себи, када се бави пажљивом молитвом уз закључавање ума у речи молитве. Ако се човек претходно не очисти одсецањем воље, онда се истинско дејство молитве у њему никада не открива. Када се пак открије дејство молитве, онда постаје јасно да оно није ништа друго него потпуно одбацивање своје воље ради воље Божије.
Говорио сам ти о неопходности одсецања твоје воље.
То се односи управо на молитвени подвиг. Дужан си да се сам у себи одрекнеш сваке помисли о томе да си узнапредовао, и да у сиромаштву духа (што одсецање воље и јесте), уз пажење на речи и страх Божији стојиш у мислима пред Богом, вапијући да будеш помилован и све очекујући од милости Божије.
Он ће са нама учинити по Својој вољи и милости; тада ће бити јасно да је добро које је Бог даровао нешто сасвим друго у односу на оно што је човек мислио да ће добити.
Они који се не одрекну своје воље, у опасности су од прелести.
Ових дана сам пажљиво прочитао „Слово о Исусовој молитви“. У њему је сасвим јасно изложено да је молитва са закључавањем ума у речи молитве најкориснија и најбезбеднија, а да су Свети Оци забранили коришћење механизма носног дисања са настојавањем да се умом уђе у срце онима који су незрели за такво мољење!
Теби је неопходно да се молиш на први начин, узимајући за руководство опште правило, а не изузетке од општег правила, који су се догодили по нарочитом промислу Божијем. Ја се трудим да се научим само на први начин, као на неопходан за пажњу.
Пажња је – душа молитве. Трудим се да уклоним све друго, како би делање било сасвим несебично, а напредовање у потпуности препуштено вољи Божијој.
Одлучно се држи закључавања у речи молитве. Ако се при томе сам по себи појави неки други механизам, онда нека делује док не прође. А ако прође, не узнемируј се. Твоја молитва је још увек у потпуности материјална. Јер и сами механизми којих си се раније погрешно држао могу да се исправе закључавањем ума у речи молитве. Уз овај последњи механизам у своје време јавља се драгоцено, сасвим духовно молитвено дејство.
Веома је погрешно твоје трагање за местом срца! Ако ум будеш закључавао у речи, срце ће почети да саосећа са умом. Испрва се треба молити уз то саосећање. А када се човек очисти кроз покајање, онда ће се место срца показати само од себе.
Када на молитви осетиш безосећајност, онда је корисно да, без обзира на то стање, принудиш себе на пажљиву молитву и да не остављаш молитвени подвиг, творећи молитву гласно и без журбе, јер после те безосећајности изненада се срца дотиче благодат Божија и оно долази у умилење.
Никако се не треба оптерећивати трајањем борбе са страстима. Тај период одређује Бог по Своме премудром Промислу. Превремено ослобађање од унутрашњих борби штетно је за душу.
Ако се оканеш сваке тежње сваке тежње ка умишљеном напредовању и препустиш ствар твога напредовања Богу, предајући Његовој вољи твоју пролазну и вечну судбину, ако на молитви будеш бринуо једино о пажњи од које се обично јавља и којој садејствује умилење, онда ће твој молитвени подвиг постати правилан.
То ће те знатно умирити. Спокојство ће бити знамење милости Божије.
Такође, не бих ти саветовао да се сувише детаљно упушташ у разматрање своје грешности. Биће довољно ако је будеш свестан.
Духовни подвиг треба да буде што је могуће мање сложен.
У друштву се треба молити само умом, а насамо – умом и устима, да чујеш само ти.
За полагано и пажљиво произношење сто молитава потребно је 30 минута, то јест око пола сата; неким подвижницима потребно је и више времена. Молитве немој да произносиш брзо, одмах једну за другом; после сваке молитве направи кратак предах и тиме помози уму да се усредсреди.
Непрекидно понављање молитава расејава ум.
Удиши дубоко и опрезно; диши тихо и споро; тај механизам чува од расејаности.
Када окончаш мољење Исусовом молитвом, не препуштај се различитим размишљањима и маштањима, која су увек пуста, заводљива и лажна; него време до сна проведи у расположењу које си добио на молитвеном подвигу. Полазећи на починак понављај молитву; заспи са њом. Научи се тако да када се пробудиш прва твоја мисао, прва реч и дело буде молитва Исусова.
Оци саветују да се после обеда бавимо сећањем на смрт. То је сасвим исправно, но и жива молитва Исусова нераздвојна је од живог сећања на смрт; живо сећање на смрт повезано је са живом молитвом Господу Исусу, Који је поразио смрт и Својим привременим потчињавањем смрти даровао људима живот вечни.
Извор: „Енциклопедија Православног Духовног Живота“стр. 267-269 у издању Библиотеке „Образ Светачки“, Прав. Мисионарска школа при храму Св. Александра Невског
Преузето са: „Православни одговор“, Борба за веру
Свети Игњатије о прелести током молитве, самомњењу, неправилној молитви и покушају да се достигну молитвене висине а без очишћења од грехова и страсти
Никако не примај – каже преподобни Григорије Синаит – ако видиш нешто чулним очима или умом, у теби или изван тебе, био то лик Христа, или Анђела, или каквог светитеља, или ако ти се појави светлост… Буди пажљив и опрезан!
He дозволи себи да верујеш било чему, немој да изразиш саосећање или пристајање, не жури да укажеш поверење појави, макар она била истинита и добра; остани према њој хладан и уздржан, стално чувајући свој ум без слика, да не производи никакву представу, нити да буде под утиском било какве представе.
Када неко нешто види, у мислима или чулно, макар то било и од Бога, па пожури да прими, лако пада у прелест, или у крајњој линији показује своју склоност и спремност да падне у прелест, као онај ко виђења прима брзо и лакомислено.
Почетник сву пажњу треба да обраћа само на дејство срца, и да само то дејство сматра за нелажно, а друго да не прима до времена када ступи у бестрашће.
Бог се не гневи на онога ко, чувајући се прелести, веома брижно пази на себе, чак и ако не прима нешто послано од Бога, не размотривши послано са свом потребном пажњом; напротив, Бог ће таквога да похвали због његове благоразумности.
Баш као што неправилно дејство ума води у самообману и прелест, тако у њих води и неправилно дејство срца.
Жеља и стремљење да се имају духовна виђења умом који није очишћен од страсти, који није обновљен и пресаздан десницом Духа Светога, испуњени су неразумном гордошћу: истом таквом гордошћу и неразумношћу испуњени су и жеља и стремљење срца да се наслађује светим осећањима у време када још уопште није способно за такве насладе.
Као што нечисти ум, желећи да има Божанска виђења, а немајући могућности за то, почне из себе да производи виђења, или обмањује и вара себе, тако и срце, које се труди да окуси Божанску сладост и друга Божанска осећања и, не налазећи их у себи, производи их из себе, па се њима обмањује и погубљује, улазећи у област лажи и општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају и покоравајући се њиховој власти.
Само једно осећање, од свих осећања срца у његовом палом стању, може да буде употребљено у невидљивом Богослужењу: туговање због грехова, због грешности, због пада, због своје погибељи; које се назива плачем, покајањем и скрушеношћу духа.
He заваравајте се!
Људску распаљеност не сматрајте за дејство Божанског огња. Многи су погрешили и пали у погубну самообману.
Из стања распаљености поникле су безбројне заблуде које су земљу испуниле лажним учењима. Иза тих мрачних облака скривено је од света сунце правде. По плодовима њиховим познаћете их рекао је Спаситељ за лажна учења и лажне учитеље
Где је распаљеност тамо нема истине, из тога не може произићи ништа добро, ништа корисно: ту кључа крв, ту се дими, и лажно названи разум подиже своје ваздушне замке.
Кротост и смирење чије је деловање праћено некаквом фином хладноћом, али потом се јавља кроз безбројне добре плодове сведоци су непатвореног, истинског и Божанског добра.
He жури у животу и не распаљуј се пролазним поривима, него живи умерено и постојано, делајући плачем, „који – како је рекао велики Пимен – дела и чува“, а може се додати и лечи спотицања до којих дође на путу живота.
Телесни човек никако, ни на који начин, не може да замисли духовна стања, нити може имати икаква сазнања о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другачије него искуством.
Духовни дарови деле се са божанском премудрошћу, која се стара да словесни суд, који треба да прими дар у себе, може без оштећења да носи у себи силу дара. Ново вино кида старе мехове!
Приметно је да се у данашње време духовни дарови деле са највећом умереношћу, сагласно раслабљењу којим је обухваћено хришћанство уопште.
Ти дарови задовољавају једино потребе спасења.
Насупрот томе, „самомњење“ излива своје дарове у неизмерном изобиљу и у највећој журби.
Свети Игњатије Брјанчанинов о јављању лажних виђења услед неправилне молитве
Највећи део подвижника западне Цркве, које је она прогласила за највеће светитеље – пошто је отпала од источне Цркве и пошто је Свети Дух одступио од ње – молили су се и достизали су виђења, наравно лажна, на начин који сам поменуо. Ти уображени светитељи били су у најужаснијој демонској прелести. Прелест већ природно ниче на основу богохулства, које изврће догматску веру код јеретика. Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било поремећено, из разлога необичне тварне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњатије Лојола, оснивач језуитског реда.
Код њега је уобразиља била толико распаљена и изоштрена да је, како је он сам тврдио, требало само да зажели и да учини известан напор, и пред његовим очима би се појављивао, према његовој жељи, пакао или рај.
Јављање раја и пакла није се догађало само по дејству људске уобразиље; дејство људске уобразиље је недовољно за то: јављање се догађало због дејства демона, који су своје изобилно дејство присајединили недовољном људском дејству, спајајући дејство са дејством, допуњавајући дејство дејством, на основу слободне воље човека, који је изабрао и усвојио лажно усмерење.
Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино благовољењем Божијим и дејством Бога, а не по вољи човека и не ради његовог сопственог напора дарују се неочекивано, веома ретко, у случајевима нарочите потребе, по дивном промислу Божијем, а не као случајност.
Усиљен подвиг оних који су у прелести обично иде заједно са дубоким развратом.
Разврат служи као оцена тог пламена, којим су распаљени они који су у прелести. То се потврђује и историјским казивањима и сведочанством отаца. „Онај који види духа прелести“ у виђењима која му се јављају, рекао је преподобни Максим Капсокаливит „веома често се подвргава јарости и гневу; миомир смирења или молитве, или истинске сузе, немају места у њему. Насупрот томе, он се непрекидно хвали својим врлинама, сујетан је, и заувек се неустрашиво препушта лукавим страстима.“
Примери прелести код људи који су се неправилно молили и желели молитвене висине
Ученик: – Да ли ти се догађало да видиш некога ко је доспео у демонску прелест због развијања маште приликом бављења молитвом?
Старац: – Догађало се.
Неки чиновник, који је живео у Петрограду, бавио се појачаним молитвеним подвигом, и због њега је доспео у необично стање. О свом подвигу и његовим последицама, он је откривао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије, која се налази у Коломну. Протојереј, посетивши неки манастир Санкт-петербуршке епархије, молио је једног од монаха тог манастира да поразговара са чиновником. „Необично стање у које је чиновник доспео због подвига“ – с правом је говорио протојереј „лакше се може објаснити становницима манастира, који су боље упознати са појединостима и случајностима аскетског подвига.“
Монах се сложио. После неког времена, чиновник је стигао у манастир.
Разговору са монахом сам присуствовао и ја.
Чиновник је одмах почео да говори о својим виђењима – да он непрекидно при молитви види светлост која долази од икона, да осећа миомирис, да у устима осећа неуобичајену сладост, и тако даље.
Монах, пошто је саслушао то приповедање, упитао је чиновника: „Да ли вам је долазила мисао да се убијете?“ – „Свакако“ – одговорио је чиновник: „Ја бих већ био бачен у Фонтану, да ме нису извукли.
Показало се да је чиновник користио начин молитве који је описао свети Симеон, и да је распалио уобразиљу и крв, када човек постаје веома способан за појачан пост и бдење.
Стању самообмане, које је самовољно изабрано, ђаво је припојио своје, том стању сродно, дејство – и људска самообмана је прешла у отворену демонску прелест.
Чиновник је видео светлост телесним очима: миомирис и сладост, које је осетио, такође су били чулни.
Насупрот томе, виђење светих и њихова натприродна стања су потпуно духовна: подвижник постаје способан за њих, али тек по откривању очију душе божанском благодаћу, када оживљавају и други осећаји душе, који су дотад били без дејства; и телесна чула светих узимају учешће у благодатном виђењу, али онда када тело пређе из страсног стања у бестрасно стање.
Монах је почео да саветује чиновника да напусти начин молитве који употребљава, објашњавајући и неисправност начина и неисправност стања, које тај начин доноси. Чиновник се са жестином успротивио савету. „Како да се одрекнем очигледне благодати!“ – говорио је он.
Пажљиво слушајући приповедање чиновника о себи, ја сам осетио неописиву жалост према њему, а уједно ми је деловао некако смешан. На пример, он је монаху поставио следеће питање: „Када се у мојим устима, од обилне сладости, умножи пљувачка, она почиње да капље на под: зар то није грешно?“ Истина: онај који се налази у демонској прелести побуђује сажаљење према себи, као онај који није при себи и налази се, умом и срцем, у заробљеништву лукавог, одбаченог духа. Они представљају и смешан призор: подсмеху их излаже лукави дух, који је овладао њима, који их је довео у стање ништавности, обманувши их сујетом и високоумљем.
Прелешћени не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свог понашања, ма колико очигледна била та поробљеност, то необичност понашања.
Када је чиновник отишао, ја сам питао монаха зашто му је дошла мисао да пита чиновника за покушај самоубиства?
Монах је одговорио:
„Као што усред плача по Богу долазе тренуци неуобичајеног умирења савести, тако и усред лажне насладе, коју доноси демонска прелест, долазе тренуци у којима прелест као да се разобличава, и допушта да се окуси онаква каква јесте. Ти тренуци су – ужасни! Њихова горчина и очајање које та горчина ствара су неподношљиви. По том стању у које прелест доводи, било би лакше од свега да је прелешћени препозна и да предузме мере да се исцели. Авај! Почетак прелести је гордост, а њен плод – преизобилна гордост.
Прелешћени, сматрајући себе сасудом божанске благодати, презире спасоносна упозорења ближњих, како је то приметио свети Симеон. Међутим, напади очајања постају све снажнији и снажнији: на крају, очајање се претвара у помахниталост ума, и овенчава се самоубиством.
Други пример
Мени се догодио следећи догађај који јс вредан пажње.
Једном ме је посетио атонски јеросхимонах, који је био у Русији на сабору.
Ми смо сели у моју келију за примање и он је почео да ми говори: „Помоли се за мене, оче: ја много спавам, много једем.“
Када ми је он то говорио, ја сам осетио жар који из њега излази, зато сам му и одговорио: „Ти не једеш много., и не спаваш много; али зар нема нечега посебног у теби?“ и молио сам га да уђе у моју унутрашњу келију.
Идући пред њим, и отварајући врата унутрашње келије, ја сам мислено молио Бога да дарује мојој гладној души да има користи од атонског јеросхимонаха, ако је он – истински слуга Божији.
Истина: ја сам приметио у њему нешто посебно. У унутрашњој келији, ми смо поново сели ради разговора – и ја сам почео да га питам:
„Учини милост, чаучи ме молитви. Ти живиш у првом монашком месту на земљи, међу хиљадама монаха: на таквом месту и у тако многобројном скупу монаха неизоставно мора бити великих молитвеника, који познају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, по примеру два Григорија, Синаита и Паламе, по примеру многих других атонских светилника.“
Јеросхимонах се одмах сложио да буде мој учитељ – и, о ужаса! са највећом ватреношћу је почео да ми преноси горепоменути начин усхићене, занесењачке молитве.
Видим: он је страшно распаљен! Код њега су распаљени и крв и уобразиља! Он је – самодовољан, усхићен собом, у самообмани, у прелести!
Допустивши му да се искаже, ја сам почео помало, у чину наставника, да му изгеосим учење светих отаца о молитви, упућујући га на Добротољубље, и молећи га да ми објасни то учење.
Атонски монах се нашао у потпуној недоумици. Видим, њему је потпуно непознато учење отаца о молитви! У наставку разговора, ја сам му говорио:
„Види, старче! Ако ћеш живети у Петрограду, никако немој становати на највишем спрату, неизоставно стануј на најнижем.“ „Зашто тако?“ – питао је Атонац.
„Зато што“, одговорио сам, „ако анђели намере да те, изненада те обузевши, пренесу из Петрограда на Атон, и понесу те са највишег спрата, ако паднеш, на смрт ћеш настрадати: ако те пак понесу са најнижег, и ако паднеш, само ћеш се повредити.“
„Замисли“ – одговорио је Атонац – „колико пута ми је већ, док сам стајао на молитви, долазила жива мисао да ће ме анђели обузети и однети ме на Атон!“
Показало се да јеросхимонах носи вериге, готово да не спава, узима мало хране, у телу осећа такав жар да му зими није потребна топла одећа.
На крају разговора, дошла ми је мисао да поступим на следећи начин: почео сам да молим Атонца, да он, као испосник и подвижник, на себи провери савет који су оставили свети оци, који се састоји у томе да уму у време молитве треба да буде потпуно страно свако маштарење, и да се сав погрузи у пажњу на речи молитве, да се закључа и смести, по речима светог Јована Лествичника, у речи молитве.Притом, срце обично помаже уму душеспасоносним осећањем туге због грехова, како је рекао преподобни Марко Подвижник: „Ум, који се нерасејано моли, притешњује срце: срце пак скрушено и унижено Бог неће одбацити“ (Пс 50,19).
„Када ти провериш на себи,“ – рекао сам Атонцу – „ти реци и мени какав је плод експеримента; јер мени самом је такав експеримент неугодан, због расејаног живота који водим.“
Атонац је радо пристао на мој предлог.
Кроз неколико дана, он ми долази, и говори:
-„Шта си ти учинио са мном?“
– „А зашто?“
– „Од како сам покушао да се молим са пажњом, закључавајући ум у речи молитве: сва моја виђења су пропала, и више не могу да им се вратим.“
Даље у разговору са Атонцем, ја више нисам видео ону уображеност и ону дрскост, које су биле веома приметне код њега приликом првог сусрета и које се обично примећују код људи који се налазе у самообмани, који мисле за себе да су свети или да су духовно напредовали.
Атонац је чак изразио жељу да послуша мој убоги савет. Када сам га посаветовао да се по спољашњем начину живота не разликује од осталих монаха, зато што такво истицање себе води у високоумље: он је скинуо вериге са себе, и предао их мени.
Кроз један месец, он је поново био код мене и причао је да је жар у његовом телу престао, да му је поново потребна топла одећа, и да спава далеко боље.
Извор: Аскетски огледи Светог Игњатија Брјанчанинова, Енциклопедија духовног живота Светог Игњатија Брјанчанинова
Приредила: уредник сајта Има наде
Коментари