Ко нам намеће присилне мисли?

„Људи обично мисли сматрају за нешто неважно: зато их и прихватају олако.

Али од прихватања неправилних мисли рађа се свако зло.

Мисао је налик кормилу брода: од невеликог кормила, од неугледне даске

која се вуче за бродом, зависи кретање и у великој мери

судбина читаве те огромне машине.“

Свети Игњатије Брјанчанинов,

Епископ кавкаски и црноморски

 

Присилне мисли – то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Свакога дана наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нас омета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и да верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и да нађемо алтернативу за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.

Ево неких мисли, које доводе до жеље да човек оконча са собом:

– Свет је ужасан, пун зла, веома је мало добрих људи;

– Нико те не воли;

– Твој положај је безизлазан;

– Страшно је живети;

– Нећеш успети да постигнеш у животу оно што си хтео (оно што су хтели од тебе)

– Никада нећеш бити срећан; – Непостојање – је одличан одмор од живота;

– Самоубиство је – јединствени излаз;

– Завршивши са собом, сјединићеш се са вољеним човеком који је већ ТАМО.

И томе слично. Оне продиру у нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да патимо у много већој мери него што то изискивају сами догађаји који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења (депресија органског порекла, шизофренија и др.) у којима у комплексу симптома присуствују и присилне мисли. Код таквих обољења је терапија лековима једина помоћ.У том случају неопходно је обратити се лекару – психијатру за одређивање терапије.

Међутим, већина људи који страдају од присилних мисли приликом преживљавања душевне кризе, немају психопатолошке поремећаје. Уз помоћ наших савета они могу успешно да се избаве од таквих мисли и да изађу из стања кризе.

 

Каква је природа присилних мисли?

Са тачке гледишта науке, присилне мисли су – непрестано понављање непожељних фантазија и тежњи, сумњи, жеља, сећања, страхова, дела, идеја, итд. oд којих је немогуће избавити се напором воље. Реални проблем у тим мислима се преувеличава, увеличава, изврће. Као по правилу, тих мисли има неколико, оне стварају затворени круг који не можемо да прекинемо. И ми бежимо по кругу, као муве без главе. Што се више трудимо да се избавимо од њих, њих је све више. И тада се појављује осећање присиле. Веома често (али не и увек) присилна стања бивају праћена депресивним емоцијама, тешким мислима, а такође и осећањем забринутости.

Да би савладали овај проблем, треба да одговоримо на питања:

– Каква је природа присилних мисли? Одакле се оне појављују?

– Како се борити са присилним мислима?

И ту видимо да у психологији тачног одговора на ово питање нема. Многи психолози су покушали да објасне разлог појављивања присилних мисли. Разне психолошке школе до сада воде рат међу собом, али већина повезује присилне мисли са страховима. Истина, то не појашњава начин како се борити са њима. Класична психологија не даје рецепте за ефективну борбе са присилним мислима из разлога што не види природу тих мисли. Једноставно речено, прилично је тешко борити се са непријатељем ако га не видиш, па чак ни не схваташ ко је он. Међутим, одговори на ова питања и успешно решење проблема познати су више од хиљаду година. Делотворно средство борбе са присилним мислима код психички здравог човека постоји.

Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше.

Сам назив „присилне (наметљиве) мисли“ већ претпоставља да се оне „намећу“ од стране неког споља. Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или је чак једноставно апсурдан или лишени сваког здравог смисла, али им се опет упркос томе ни најмање не можемо одупрети. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: „Како сам дошао до овога?“, „Одакле се ова мисао појавила?“. „Ова мисао ми је ушла у главу?“. Одговор на то не можемо пронаћи, али је опет сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас.

Сви знају да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег.

 

Чији су то разум и воља који су усмерени против нас?

Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона.

Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци са роговима и копитама! Они уопште немају видљиву спољашњост, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје – лаж.

Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да бисмо победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли – нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе.

Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују независно од тога да ли верујете у њихово постојање или не.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) је овако писао о природи таквих мисли: „Духови злобе са таквом лукавошћу воде борбу против човека, да се мисли и маштања које они приносе души представљају као да се рађају у њој самој, а не од њој туђег злог духа, који делује и уједно се труди да се сакрије.“

Критеријуми одређивања истинског извора наших мисли је веома једноставан. Ако нас мисао лишава спокоја, она је од демона.

„Ако ти од неког покрета срца истог тренутка осећаш смућеност, стешњеност духа, већ од супротне стране – од злог духа“, говорио је праведни Јован Кронштатски. А зар нису управо такве присилне мисли које нас муче у кризним ситуацијама?

Истина, нисмо увек устању да тачно оценимо своје стање.

Познати савремени психолог В.К. Невјарович у књизи „Терапија душе“ пише о томе: „Јавља се такође и одсуство непрестаног унутрашњег рада над самоконтролом, духовној трезвености и свесном управљању својим мислима, детаљно описаним у светоотачкој литератури. Може се такође сматрати, са мањом или већом очигледношћу, да се неке мисли скоро увек осећају као туђе и чак принудне, насилне, да заиста имају туђинску природу за човека – јер су демонске. По светоотачком учењу, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли, а душа постаје проникнута демонским стихијама. Само искусни подвижници светости и побожности, са светлом душом, очишћеном молитвеним подвигом и постом, у стању су да примете приближавање таме. Душе покривене греховним мраком често не осећају и не виде то, јер се на тамном тамно лоше разликује.“

Управо мисли „од лукавог“ подржавају све наши зависности (алкохолну, зависност од клађења и сличних игара на срећу, болесну неуротичну зависност од неких људи и др.). Мисли које погрешно прихватамо за своје могу да нагнају људе ка самоубиству, очајању, увредама, непраштању, зависти, страстима, оне подстичу гордост, и изазивају одсуство жеље за признавањем сопствених грешака. Оне нам присилно предлажу, маскирајући се као да су наше сопствене мисли, да чинимо веома лоше поступке према другима, да се не трудимо над сопственим исправљањем. Те мисли нам сметају на путу духовног развоја, нашаптавају нам осећање предности над другима и др. Такве смисли и јесу „духовни вируси“.

Управо духовна природа таквих мисли – вируса, потврђује се тиме, што нам на пример често бива тешко да учинимо богоугодно дело, да се помолимо, да одемо у храм. Осећамо унутрашњи отпор, улажемо веома велики напор да би се супротставили тим мислима које налазе огроман број изговора да то не учинимо. А шта је тешко, на пример, у томе да устанемо рано ујутро и да одемо у храм? Али не, било где другде да идемо лакше ћемо устати рано, али када треба да одемо у храм – тешко нам је.

По руској пословици: „Иако је и храм близу, да идемо тешко је; а кафана је далеко, али ћу ићи лагано“. Да седимо пред телевизором нам је такође лако, али да се молимо исто толико времена је много теже да себе натерамо. То су само неки примери.

Заправо, у непрестаном избору између добра и зла се састоји целокупан наш живот.

И када проанализирамо све те изборе које чинимо, свако од нас може свакодневно видети како на њих делују ти „вируси“.

Људи искусни у духовном смислу су на тај начин сагледавали природу присилних мисли. И њихови савети за савлађивање тих мисли функционисали су беспрекорно!

Искуство нам показује да је црквено схватање ове теме истинито.
Наставиће се… следи текст „Како се изборити са присилним мислима“.

 

Аутор: Михаил Игоревич Хасмински – православни кризни психолог. Више од три године радио је као психолог у дечијој онколошкој болници. Један од покретача православног кризног центра при храму Христовог Васкрсења у Москви. Бави се психолошком рехабилитацијом људи који су доживели жалост (смрт блиских, деце посебно), подршком болесних који страдају од тешких обољења са лошом прогнозом (малигна обољења), рехабилитацијом људи који су пострадали у зони ратних дејстава (као војника, тако и цивила), жртвама временских непогода, терористичких напада, преступа против личности са применом сексуалног насиља, психолошком помоћи људима који су преживели раскид, породицама које су преживеле психотрауматске екстремне ситуације.

Извор: Православная психология