Којим људима је потребан православни психолог?

Православни руски психолог Михаил Хасмински у овом интервјуу сажето објашњава која је сврха и какав је начин рада православног психолога.

„Ко је онда тај православни психолог? Мислим да је у питању психолог, али притом унутрашње православна особа која ради разматрајући душу са тачке гледишта православне антропологије.

Са те тачке гледишта православни психолог се и труди да разуме другог човека, па и има више одговорности. Православни психолог треба да одговара не само пред клијентом, већ и пред Богом за оно што је учинио или посаветовао. Зато он пажљиво треба да измери све што говори и препоручује, брижно се односећи не само према ономе коме помаже, већ и према сопственој души.“

Уредник сајта „Има наде“

Професионално знање о души

Којим људима је потребан православни психолог? Људима који имају малу веру или чак онима који су просто први пут дошли у храм? Или такође и уцрквењенима?

Постоје врло верујући људи који се обраћају психологу за помоћ. Мени су на саветовање долазили чак и свештеници, старешине храмова. Они такође могу, на пример, тешко да преживљавају смрт блиске особе или да се посаветују о породичним проблемима.

Проблем је још и у томе што неким свештеницима просто не полази за руком да говоре на истом језику са људима који им долазе. Њихове правилне препоруке – да се људи смирују, трпе, моле се и посте – често може да прими само духовно искусан, дубоко верујући човек. А чак и међу одавно уцрквењеним људима далеко да су сви такви.

Рецимо да је у храм први пут дошао човек који има одређене проблеме у породици, свађа се са женом, итд. И њему свештеник, на пример, исправно указује да је неопходно са снисхођењем да се односи према жениним слабостима и њеним нервима. Додаје да ако у датом случају човек не може да трпи тешкоће и немоћи другога, то онда може да буде резултат његове сопствене гордости.

Каква ће бити, врло вероватно, реакција нашег гордог човека? Он ће рећи: „Шта ми Ви то говорите? Ја сам горд? Ма што сам ја уопште дужан да снисходим тој глупачи?“

Зато је са човеком још потребно умеће да се поразговара тако да његов први долазак у храм не буде и последњи.

Психологу је често лакше да разуме нецрквену особу и буде му ближи, схватљивији, али истовремено остане и карика која је неопходна да човек не само дође у Цркву, већ да тамо и остане заувек.

Постоји став да је православни психолог заправо губитник коме није пошло за руком да се оствари као световни професионалац. И ето, он себе назива православним и пребацује на себе одређени број људи само на рачун вероисповедања.

Слажем се да нема православних гинеколога, православних стоматолога или православних математичара.

Ко је онда тај православни психолог? Мислим да је у питању психолог, али притом унутрашње православна особа која ради, разматрајући душу са тачке гледишта православне антропологије.

Узгред, буквални превод речи „психологија“ са грчког је „знање о души“, следи да је психолог „душезналац“. У неком смислу световна психологија је присвојила себи овај назив. Ако одричете душу човека (у већини школа световне психологије се она одриче) на који начин је ви можете „познавати“? А ето, на пример, Преподобни Сергије Радоњешки и Теофан Затворник, сви Свети Оци уопште, нису разуме се, имали диплому психолога, али су ипак били итекакви душезналци. Тако да православни психолози не само да постоје, већ често и боље помажу људима од световних психолога. У кризним ситуацијама несумњиво боље.

Да ли се циљеви православне и световне психологије подударају?

Психологија је разнолика област, међутим, ако разматрамо помоћ људима у тешким околностима, није тајна да многи световни психолози најчешће за циљ постављају просто умирење човека, враћање комфора у његов живот поново. Одатле се често код њих појављују и савети типа: „Муж те је преварио? Не узнемиравај се уопште! Нађи швалера и набиј му рогове!“

Стварно?

Не шалим се ни најмање. Сличне ствари саветују чак и познати психолози, притом јавно, у новинама, телевизији, популарним часописима. Сада је много тога у световној средини изграђено управо на осећањима и задовољствима. Главно је да се уклоне непријатна осећања. А како? Па, на пример, учинити то исто, рецимо преварити као одговор на превару. И то је то, сви су квит, можемо да се смиримо. То је потпуно логично у таквом координатном систему.

Често тамо нема оријентисаности на измену душе, они се баве једино симптомима који узнемиравају. Болест душе притом остаје. И тако одлазе годинама. А ето, послати човека истинском Лекару који ће га исцелити, то је психологија сасвим другог нивоа. Најважнији помоћник је, као што знамо, Господ.

Наш коначни задатак је, колико је то могуће, привести човека Богу, зато што ће Он и бити најбољи лек.

О Миши који је проговорио

Како сте почели да спајате православну и кризну психологију?

Радећи у онколошком центру, подразумева се да радите и са смртно болесним људима и са њиховим блиским особама. Ти видиш трагедију, бол, страдања, страх у душама ових људи, неверје, очајање.

А у дечијој болници где сам помагао као психолог-волонтер све то је помножено на квадрат. Мог првог малог пацијента су звали Миша, имао је око тринаест година. Он је већ умирао и лежао је код куће. У породици је било још браће и сестара, а он је лежао сам, ни са ким није разговарао. И нико није знао како да му помогне. Питам његову маму у чему је разлог. Она ми говори: „Не знам, он се пре неког времена затворио у себе и то је то. Ни са нама не разговара, ни са браћом и сестрама такође.“ А ја сам тада имао јако мало искуства. У великој мери нисам знао шта ту да радим и да кажем. Помолио сам се. Имао сам диск са снимцима звукова из природе: звукова кише, таласа, птица у шуми, итд. Помислио сам да му можда може помоћи нека релаксација. Предложио сам да му дају да послуша овај диск у смислу терапије (постоји такав смер Терапија звуцима из природе – NST, Nature Sound Therapy). Буквално након неколико дана његова мама ме је звала и рекла да, послушавши неколико пута ове звуке из природе, Мишда је изненада почео да разговара са њима. Ту се испоставило (он је причао мами) да је једном у углу своје собе очигледно и апсолутно реално видео огањ који га је плашио и страшне маске које су правиле страшне гримасе и викале да ће ускоро умрети. Дете се препало и затворило у себе.

Изостављам детаље, међутим, по неким знацима било је очигледно да се не ради просто о халуцинацији. Слушајући га, схватио сам да се ради о поступцима злих духова, да тамне силе постоје и да су реалне.

Тада сам био потпуно нецрквен, али сам отишао у Високо-Петровски манастир, улазим а мени у сусрет иде свештеник, сада већ упокојени, отац Борис. Долазим до њега. Не умем да узмем благослов, прилазим и једноставно кажем: „Ето, баћушка, тако и тако, такав је проблем“. Он говори: „Идемо“. Ја му говорим: „Али тамо нема новца“. Он ми одговара: „Па и није потребан никакав новац“. Одмах смо отишли. Он је служио свету Тајну Јелеосвећења над малишаном, страхови су се изгубили. Након неког времена Миша је умро, али није имао више страхове, а задобио је веру.

Ово је оставило велики утисак на мене. Почео сам да одлазим у манастир на Петровки. Убрзо сам схватио да много тога у животу очигледно нисам знао и да је потребно, ради реалне ефикасне помоћи користити и друге ресурсе који се не налазе у уџбеницима, али који постоје већ две хиљаде година.

Када, на пример, покушаваш да реално помогнеш људима који умиру од рака, видиш да постоји одређена баријера у коју удараш и твоја световна психологија ти даље не може помоћи.

То јест, сваки психолог удара у то?

Онај ко ради са људима који су тешко болесни, сусреће се са смрћу, са најснажнијим кризама – да, наравно. У таквим случајевима, схватање проблема често излази изван граница овог живота. Заједно са колегама сам покушао различите методе, покушавали смо да адаптирамо и психоанализу и неке хуманистичке школе. Међутим, не, то не помаже када радиш са човеком који реално умире. Можеш наравно да говориш то што је, на пример, говорио Виктор Франкл, то је лепо, али обично уопште не ради и не доноси утеху.

Али ако у свом раду као православни психолог будете радили са нецрквеним, смртно болесним човеком, ви нећете, неће просто моћи да га поучавате у вери?

Да. И ту је настало већ друго питање. Све је правилно, већина људи са којима сам имао прилике да будем у контакту, управо и нису могли да добију за њих тако неопходну духовну подршку, јер нису били верујући.

И постало је јасно: да бих им помогао, потребно је рећи нешто тако да они поверују. И опет, уобичајене речи ту нису биле од помоћи.

Без обзира на обиље књига, богословских између осталог, показало се да онога што би на доступан и схватљив начин могло да допре болесним особама у душу, има крајње мало. Почели смо да сличан материјал сакупљамо на кашичицу, између осталог и неке научне аргументе у корист реалности религиозних феномена, на пример, живота након смрти. Тражили смо тамо где се условно говорећи, духовно и научно додирују. Разуме се, не позивам на проверу вере науком, али ако ауторитет науке некога може да подржи на путу ка вери – онда зашто да не?

Тако се и сакупило неко искуство. А паралелно са тим је текло и моје уцрквењење. Затим су се појавили одређени програми, између осталог и рехабилитациони које смо желели да проширимо.

Уопште, свако је имао прилику да у реалности каже нешто своје, избегавајући флоскуле и уобичајене фразе. То јест, да покуша да на свој начин приведе особу вери. И све то је било потребно чинити изузетно тактично, јер су болесници били различити. Додатна тешкоћа се огледала у томе да болесни људи у највећој мери нису тражили саму веру, јер да су је желели, она би већ одавно била присутна у њима. Они су желели доказе. И било је потребно прилично широко и дубоко копати да би ти објективни, разумљиви, логични докази у некој мери били показани њима.

Докази чега?

Тог истог загробног живота. Или чињенице да свест није производ активности мозга. Сви ови аргументи су касније ушли у многе моје материјале, књиге и текстове. Иако се мисионарењу и катехизацији нигде посебно нисам учио.

И наравно, услови за рад у онколошком центру ниси били потпуно одговарајући. Било је тешко са просторијама, понекада смо морали да радимо заједно са лекарима у ординацији. То наравно није баш прикладно са разговор са тешко болесним људима.

И тада је архимандрит Августин (Пиданов), старешина храма Христовог Васкрсења на Семеновској чуо за наш рад и сматрао да је у питању важно социјално служење које је неопходно развијати у Цркви.

Какво служење?

Психолошка помоћ људима у кризним ситуацијама. Написао је извештај Свјатејшем Патријарху Алексеју II. Као одговор на овај извештај, Патријарх Алексеј је благословио стврање нашег кризног центра. То је било 29. октобра 2006. године. О свом благослову за стварање нашег центра Патријарх је након неколико дана говорио у свом говору на епархијалном сабрању. То је био својеврсни преломни тренутак за наш центар. За нас су чули људи, новинари, тако је све и кренуло. Први су, узгред речено, били сарадници часописа „Нескучный сад“. А већ захваљујући њиховом тексту, упознао сам се са мојим дугогодишњим другом и колегом Димитријем Семеником који је у то време већ отворио један од сајтова будуће групе сајтова. У питању је био сајт „Пережить.ру“.

Ми не задиремо у свештеничку област

Да ли вам долазе људи зато што нису успели да остваре контакт са својим парохијским свештеницима?

Долазе нам различити људи из потпуно различитих парохија. И признајем, понекада (али не јако често) говоре о томе да им се нешто није допало у контакту са свештеником. И они се најчешће том свештенику не враћају. Можда иду неком другом.

А православни психолог није свештеник, али није ни потпуни странац.

И наравно, верујући се често, са основом, боје да се обраћају световним психолозима. Ако човек са одређеним погледом на свет чује „ауторитетне савете“ на тему „па и ти се забави, заволи себе, пљуни на све друге“, јавиће се, како сада говоре, когнитивни дисонанс, у најмању руку.

Православном психологу су, наравно, очигледне грешке душевног саветовања које понекада чине свештеници управо у психолошком аспекту. Разлози ових грешака су многобројни.

Ја, на пример, за једног човека имам не мање од сат времена, а свештеници се често налазе у непрестаном недостатку времена и чак време за разговор не могу ни да нађу. Постоје и друге грешке које се допуштају у тешком и разгранатом пастирском служењу. И ето, ја сам систематизовао ова питања, анализирао како избећи ове грешке, поделио своја размишљања са неколико архијереја. Нисам очекивао такво интересовање за овај проблем. Већ кроз неко време сам, са благословом надлежних архијереја, одржавао у различитим митрополијама семинаре на тему психолошких аспеката пастирске бриге о души. И данас делим ова знања са свештеницима епархија у које ме позивају.

Каква је била реакција свештеника на предавања о њиховим могућим грешкама? Да ли је било негативних реакција?

Тако нечега није било ни код кога, ни једном и ни са ким. Напротив, у целини је то изазивало велико интересовање, иако поједине свештенике, како сам видео, ово није исувише бринуло. Међутим, чуо сам много добрих утисака и захвалности, између осталог и на Минској духовној академији.

За време ових семинара мене често питају: „Па добро, са грешкама је мање или више јасно, сви их имају, сваки човек. А шта заправо радити, како их исправљати?“ И ту ја предлажем наше реално, накупљено искуство у мисионарском служењу, као и у социјалном и психолошком раду са људима који се налазе у стањима кризе – оно што већ много година радимо на форумима и сајтовима групе „Пережить.ру“ као и материјале које користимо. Ми видимо реалан резултат нашег рада, захваљујући макар повратној информацији путем интернета, форума, друштвених мрежа.

Ко сте то „ми“?

Психолози нашег центра, аутори групе сајтова „Пережить.ру“, администратори, модератори форума, волонтери. Ми предлажемо практично искуство православне помоћи у кризи, делимо га, покушавамо да га популаризујемо.

Дешава ли се да своје пацијенте шаљете свештенику?

Не само да се дешава, већ практично увек тако и бива. Ако је човек, на пример, доспео на одељење интензивне неге, биће чудно ако га тамо буду држали све док га не пусте из болнице. За даље лечење постоје друга одељења и други лекари-специјалисти. Имамо јако близак контакт са свештеницима. Наша психолошка служба је нешто попут одељења интензивне неге у болници. Реанимирали смо пацијента, сада га треба усмерити терапеутима да га они потпуно излече. А дешава се и обрнуто. Многи московски свештеници нам шаљу људе ако виде да човек има проблем не само (не толико) духован, већ и психолошки.

Код нас постоји неизоставно правило: ми се никада не гурамо у област духовног руковођења. Ми просто немамо ни благослов, ни власт, ни искуство, ни знање, ни снаге да се бавимо тиме.

Ми имамо други задатак – по могућности привести особу до оних који имају таква знања и такве силе, а заједничким напорима привести Богу човека који страда.

Зато је веома важно да се човек избави из кризе захваљујући не само указаној психолошкој помоћи, већ и стеченој вери. Често је, да би се изашло из кризе, потребно да се измени сопствени живот, изгради на хришћанским темељима.

***

Михаил Хасмински, кризни психолог, помоћник старешине патријаршијског подворја храма Христовог Васкрсења на Семеновској, руководилац Центра кризне психологије, главни уредник интернет сајта „Руска православна психологија“, главни стручњак групе сајтова „Пережить.ру“, члан асоцијације психоонколога Русије.

Рођен 1969. Године, завршио Московску вишу школу полиције. Мајор полиције. Психолошко образовање добио у Академији министарства унутрашњих послова. Радио у онколошким установама, више од три године у болници са децом са онколошким обољењима. Од тренутка стварања Центра кризне психологије је његов руководилац. Ожењен, има сина.

Интервју са православним психологом Михаилом Хасминским за часопис „Тома“

За Иманаде.орг превео: Станоје Станковић

Руски извор: Фома.ру