Лично свједочанство рада са Православним психологом

Пред Вама се налази једно лично сведочанство – опис искуства психолошког рада са мном као православним психологом.

Када ми је стигао овај текст, била сам веома ганута – не само због похвалних речи упућених мени, већ што је стигао у тренутку када се аутору овог сведочанства догађају веома болне ствари, које она пролази – овог пута ослањајући се на Онога који у свој руци држи сав наш живот и који зна смисао сваке наше патње. Уз помоћ Господа који нас воли.

Да не би читаоци овог сведочанства помислили како је ово нека „плаћена реклама“ да бих ја имала „више посла“ – одмах ћу да нагласим да сви који су ме у претходном периоду контактирали желећи да закажу психолошки разговор са мном знају да се код мене месецима чека на слободан термин за разговор.

Управо због тога што је толика гужва код мене, направила сам пакете премијум видеа који могу заменити чак десет уживих разговора са мном. Ако сте заинтересовани, погледајте детаљније информације о пакетима видеа на тему „ДУХОВНИ УЗРОЦИ ПРОБЛЕМА“ и „АНКСИОЗНОСТ И КАКО ЈЕ РАЗРЕШИТИ“ на овом линку.

А сада препуштам Вашој пажњи ово, за мене веома дирљиво, дубоко лично и аутентично сведочанство.

Уредник сајта „Има наде“, православни психолог Сања Станковић

“Ја имам шизофренију”, биле су моје прве речи, када сам са друге стране Скајпа у првом разговору чула: „Е, па помаже Бог“.

Тако је почео мој први разговор са Православним психологом.

Осим што сам била убеђена да имам шизофренију, ништа мање нисам била сумњичава да ми овај “неки нови правац у психологији” може да помогне.

Православни психолог. Шта је то уопште?

Свештеник- није, психолог- јесте, али секуларни – опет није. Хм. Нека ми опрости Господ, Онај у кога сам тако сумњала, мени је то звучало као религија у време комунизма. Нешто радиш, али то што радиш, нема баш смисла.

Како сам се само преварила….

Покушаћу, немам баш ништа да изгубим, рекла сам супругу после првог разговора. Већ сам пила анти-депресиве и анксиолитике, плаћала скупе сеансе, имала присилне и суицидне мисли, хипохондрију и још низ ствари, па рекох, завртећу овај последњи круг, покушавајући да помогнем себи.

„Немате схизофренију, не сикирајте се, то бих одмах препознала“, рекла ми је уз искрен осмех Сања, „А и то што се тако осећате, није то депресија, то је преливена анксиозност.“

Молим? Шта? Немам депресију? Па како то? Чекајте, госпођо Православни психологу, да ли Ви знате ко је мени дао дијагнозу, а тек ко је потврдио?

Мој психијатар је дипломирао на Институту Карл Густав Јунг у Цириху, а моја последња докторка, која је потврдила све од претходног и свој један разговор уредно наплаћивала 250 франака, дала ми је таблете и рекла: „Депресија је нормална болест, као и свака друга. Узмите ове таблете (АД), осећаћете се сјајно, а анксиолитике – по потреби.“ Уколико се опет јаве суицидне мисли, да дођем по још већу дозу, промену терапије, или можда клиничко лечење.

Али, ипак су ми са таблетама обећавали чудо. То ми је судбина и са тим морам да живим.

Па зар да сумњам у Јунга?

На крају првог разговора са Православним психологом, јасно ми је рекла :

„Наш циљ је да Вас научим како душа функционише и да разумете своју душу и њене потребе и да Вас научим да будете свој лични психолог, а не да Вас беспотребно задржавам.“

Тако је отпочело наше путовање. Заједно смо почеле да отпетљавамо мој Гордијев чвор, звани живот.

Сања га није пресекла мачем, него га је полако, са искреним саосећањем лагано отпетљавала, нит по нит. Преко рата у Сарајеву, не баш лаког детињства, сина осетљивог са здрављем, два спонтана побачаја, љутње и неповерења у Бога. Корак по корак, гасиле смо пожаре и спречавале нове.

„Е, то Вам је духовни узрок што сте написали“, рекла ми је једне прилике када сам јој читала дневник.

Духовни узрок? То ми је звучало нешто као квантна физика.

„Да, треба да одете на исповест, затим причешће и да полако почнете да живите литургијским животом. Потребан Вам је, такође, духовни имунитет.“

Опет, она мисао: Шта је ово сад, морам и то? Па, ваљда треба ипак да будем љута на Бога на неки начин, што сам прошла та разна, тешка искушења, која су ми душу покидала, не знајући да је управо све то оно сто је Господ баш мени дао, учинио са дубоким смислом за даље.

Тачно након 8 месеци нашег рада, рекла ми је:

„Мислим да је време да укидате лекове полако.“

Тога сам се највише плашила. Моје убеђење је ипак било да ми лекови делују више него и сама психотерапија.

Послушала сам. Смањивала анти-депресиве, анксиолитике већ одавно бацила, а јачала веру и свему томе приступала са страхом, али и са том истом вером.

Испоставило се, да је опет била у праву.

Ускоро сам у дневнику написала:

Опет се смејем и имам радост, осећам се сјајно већ данима. Како је она могла да зна да ћу ја да будем боље? Ма ко данас мени може да гарантује било шта? Па, ваљда само онај ко се поред свог знања ослања искључиво на Бога.

Тако је време пролазило, ја учила законе душе, утабавала по њој неке боље, здраве стазе, читала духовну литературу, поручила књигу руског Православног психолога, водила дневник, ишла у Цркву, престала да питам Гугла да ли можда ипак имам Биполарни поремећај – јер, ево смејем се као луда, почела да схватам да ипак нама “чудна воља Божија” најбоља је за нас.

Престала да пишем Сањи између разговора: „Помазе Бог, ја ипак мислим да имам депресију, ово није само преливена анксиозност.“

Страсти су се смиривале, као и моје болести. Пут је био понекада тако тежак, али се истински исплатио. Гној из душе је изашао, кроз сузе, дрхтавицу, чак и неповерење, а све то је допринело да се ја осећам:

Једноставно добро. Слава ти Господе. Баш Теби.

У једном разговору, Сања ме питала:

„Како сте Ви оно мене пронашли, је ли преко Ју-тјуба? Откуд Вам идеја уопште да потражите реч: Православни психолог?“

Мој одговор је био: Не знам ни сама детаље, знам само да сам једно вече лежала полу-жива у кревету и дошла ми је мисао: православни психолог. Ваљда ми је ту мисао послао, Онај ко ме је одувек највише и волео и желео ми добро, а ја свима веровала, а сумњала бас у Њега.

Напомена: Моје лично сведочанство написала сам искључиво да бих га поделила са људима који су се или који се налазе баш сада у ситуацији у којој сам ја била некада. Свака реч је истинита, без претеривања, а моја савест, која ми је важнија од свега је сведок.

Н.Н.

Цирих, 08.03.2022