Мисли и како им се супростављати

Веома користан текст који расветљава тему помисли, мисли и духовне борбе, и уопште те једнако стварне а невидљиве духовне стварности у којој обитава свакодневно човеков ум и душа. Били ми тога свесни или не.

Уредник сајта Има наде

Мисли и како им се супростављати

Јеромонах Венедикт Светогорац

 

“Као што је природно да у стене океана ударају таласи,

тако ће и човек, сасвим сигурно, бити изложен ударима помисли“

Свети Јефрем Сиријски

 

Увод

 

Поред неминовних проблема са којима се човек у молитви суочава, налазе се и разне помисли које улазе у његов ум.

Ова књижица није плод стручног рада на ову важну тему о размишљању и расуђивању. Пред вама је дорађени текст који није изгубио свој првобитни начин излагања, разговора вођених у прошлости. Како има много оних који се боре са непристојним и нечистим помислима и чак оних који због тога “дижу панику“, овај покушај је учињен да Хришћанин у својој борби може разумети шта су то помисли, одакле долазе, шта доносе и како се излази са њима на крај.

Ако некоме овај мали рад буде на духовну корист, нека се моли за оне који су га трудом израдили

 

Јеромонах Венедикт

 

Предговор

 

У нашем времену знања и технологије, времену препуном сазнања који се тичу природе човековог тела и душе, још увек смо жедни Истине, коју нам је оставио наш Спаситељ и Господ, Исус Христос, поред онога што су дали Његови Светитељи и наши Свети Оци Цркве.

Не можемо бити Хришћани, ако не разумемо и не верујемо у потпуности, у оно што нам наш Господ говори. Он нас упозорава на постојање злога, и показује тачно како да то зло победимо, да не би оно победило нас, децу Христову. Хришћанин, који тек улази у веру својим првим корацима лествице према Христу, без сумње ће доживети многе дивне тренутке у њеном јачању. У току овога путовања лествицом према Христу, јавиће се жеља да човек урони себе дубоко у Христу. То је она тачка, у његовом духовном путовању, када ће ући у борбу са својим помислима. Јавиће се жеља да се испита свака помисао појединачно и одреди да ли она долази од Христа или не. Човек ће бити изненађен учесталошћу мисли које долазе од ђавола и његовог друштва.

У овом добу препуном искушења, особа која није у браку, може имати неприличне мисли, а која је у браку, може размишљати о разилажењу од свог брачног партнера. Ово доба напретка технологије дозвољава нам да се раздвојимо и уништимо своје породице као да су оне безвредне појаве, стварајући тако незалечиве ране својим вољенима и самима себи, нашим душама у нашем телесном здрављу. Догодиће се чак и тренуци када ће и сама молитва изгледати немогућа!

Знамо од свезнајућих психолога, да су наши снови и мисли узроковани, потиснути жељама и страховима, међутим, наш Господ нас учи да, уопште, не смемо прихватати искварене мисли, јер су и оне саме грех.

“А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. И ово је што погани човека. “ (Матеј 15:18-20)

У борби против мисли морамо непрекидно држати на уму речи Господа: “Будите свети, јер сам Ја Свет“ (1 Пт. 1:16) и веровати да ће нас Он руководити “Ја сам који говори с тобом“ (Месија) (Јован 4:25-26)

Наш Господ нам говори: “Бог је Дух; и који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају. Заиста вам кажем: ко Моју реч слуша и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5:24)

“Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме посла: и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јован 5:44)

“Сваки који чује од Оца и научи, долази к Мени“ (Јован 6:45)

“Ја сам хлеб живота“ (Јован 6:35)

“Ја сам хлеб живи који сиђе с неба: ако ко је де од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је Моје , које ћу ја дати за живот света“ (Јован 6:51)

“Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јован 6:53-54)

“Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном иду. И Ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из Моје руке. Отац Мој који Ми их је дао већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца Мога! Ја и Отац једно смо. “ (Јован 10:27-30)

“И Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек“ Духа Истине, Кога свет не може примити, јер Га не види, нити Га познаје; а ви Га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сироте; доћи ћу к вама. Још мало и свет Ме више неће видети, јер Ја живим, и ви ћете живети. У онај дан знаћете ви да сам Ја у Оцу Своме, и ви у Мени у Ја у вама. Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој, и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам. “ (Јован 14:16-22)

“Ако ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њега ћемо се настанити“ (Јован 14:23-24)

“Мир вам остављам“ (Јован 14:27)

“Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14:49)

“Ја сам чокот, а ви лозе“ (Јован 15:5)

“А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину“ (Јован 16:13)

“Оче свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми“ (Јован 17:11)

“Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога. Од света нису, као ни Ја што нисам од света“ (Јован 17:15-17)

“Као што Ти Мене посла у свет, и Ја њих послах у свет“ (Јован 17:18)

“Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном расипа. Када нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места, тражећи покоја, и не налазећи, говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изашао. И дошавши, нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде: и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“ (Лука 11:23-27)

“И Ја вам кажем: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер свако који иште добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се“ (Лука 11:9-11)

“Сваки човек поробљен грехом је изнутра потпуно смућен. Мора се отворити мали пролаз у нашим душама, тако да Христова Светлост и Љубав могу ући у нас. тако почињемо да исправљамо своју душу. Христос увек чини први корак. Прво се морамо отворити, а касније, кроз подвиг будности (молитвом, исповешћу, свети Причешћем и љубављу) можемо бити у стању да осетимо величанственост коју нам Бог открива. Он нас је све предодредио за Рај. А шта је то Рај?

Сам Христос. Када волиш Христа, без обзира на своја осећања грешности и слабости, сигуран си да се крећеш преко смрти, јер пребиваш у заједници Христове Љубави. Нека нас Бог удостоји да гледамо Лице Господње овде на земљи, као и тамо куда ходимо“ (К. Ионидис “Старац Профирије“, 1997)

Треба да нам буде јасно да сатана зна да је Исус Христос Јединородни Син Божји, али да он не воли Христа. Заправо, он Њега мрзи, као и цело човечанство. Зли нас без престанка напада. Из овог разлога морамо бити близу Исуса Христа и читати Његову Реч. Као што владика Калистос Вер каже у “Унутрашњем Царству“, треба да свакодневно читамо Свето Писмо, а самим читањем и без неког посебног реда, постижемо следеће: “учимо Његов Закон, у исто време смо у молитви, Господ ће нам говорити“.

Божјом помоћи, свако ко тражи Његов Дух Свети, наћи ће га и пронаћи. Амин.

 

 Тежак Рат

 

Добро је познато да је молитва динамична радња душекорисна човеку док се моли, а и Господу је мила. Чињеница је да све ово нервира ђавола, и тера га на рат против човека који пребива у молитви. На овај начин се верујући, који теж да приближи себе Господу кроз молитву, суочава са сметњама од ђавола. Ови демони стављају препреке које су детаљно разрађене и испланиране са сврхом успешности њихових напада.

Због ових неминовних напада, молитва постаје чин тешког рада који изискује велико залагање, више и од једног другог посла. Да би се неко молио до последњег даха, од њега се захтева битка.

Није само молитва та која је напорна. Највише замара непомирљива борба демона који чини молитву још напорнијом. Отуда, мржња коју демони гаје према онима који се моле јесте стварност. Ово је разлог што је један од пустињских Отаца наглашавао “да нема већег напора за човека од молитве Богу“. Рат између демона и човека у молитви има два вида: видљиви (највише за почетнике) и невидљиви, за духовно узнапредовале. Демони користе звук, предмете, праве буку, да би одвукли пажњу човека у молитви. Било да је почетник или духовно узнапредовали човек, демони често ратују, са њиме, користећи разне помисли.

 

***

 

Заиста је то тешка борба за било кога ко је изабрао да започне битку против помисли. Мисли и расуђивања су највеће препреке са којима се човек сусреће, како би достигао своје духовно образовање и савршенство.

Ово савршенство се не може ничим другим постићи до непрекидним призивањем Имена нашег Господа Исуса Христа. Заправо, то призивање мора бити тако често, како је Свети Григорије Богослов истакао, тако да је “пожељније за некога да слави Бога, него да дише. “

Овде је очигледно присутан унутарњи рат. Не постоји рат који је насилнији од ирационалне мисли која се гнезди у нашој души. Све оно што је настањено у нама, много је јаче од онога што нас удара споља. Болести које се рађају у нама самима су подмукле и покварене, и оне проузрокују већу штету од спољашњих повреда. Чак су и одређени народи били погођени снажније унутарњим непријатељем у поређењу са нападима који су долазили споља.

Према томе, душа се не може уништити тако погубно са сплеткарењем које долази споља, као што може болешћу која се развија у нама самима, а то су мрачне, непристојне и богохулне помисли.

 

Мисли и њихово порекло

 

Шта су мисли и одакле долазе?

Када кажемо мисли, не мислимо само на исказе, него и на слике и околности под којима оне постоје са сваком пројавом. Тако, најподесније исказе са описним сликама називамо мисли и расуђивања.

Први и главни узрок постојања мисли код човека је сам прародитељски грех. Све до тада, човеков ум је био “једносмеран“, а то значи човекове мисли нису биле заокупљене ничим другим. Човекове једине мисли биле су са Богом. Од времена прародитељског греха, зачињу се мисли сумњи, и у наставку, све друге мисли се надовезују.

Други узрок настанка мисли су сам човек и његова чула, онда када нису правилно вођена његовим умом. То се посебно односи на чуло вида и на чуло слуха. Са технологијом данашњице, наша чула, више него икада раније, примају различите надражаје. Ово је разлог да борба против мисли постаје снажнија.

Трећи узрок су саме страсти које постоје у човеку “ управо оне страсти које дају демонима повода да покрену лукаве мисли против нас.

Четврти и главни узрок су сами демони. Свети Григорије Синајски карактеристично истиче: “Мисли су реч демона и предводнице страсти“. Сходно овоме, Свети Исак Сиријац наглашава да “природна жеља“ која постоји у нама, као и наша наклоност и стремљења душе, проузрокују мисли и њихов раст. Овај рат је посебно снажан против монаха који су много пута морали да се боре против демона телом уз тело, у време трајања напада подлих помисли. Свети Максим Исповедник истиче да је овај рат много тежи од видљивог рата.

Поред тога, лукаве мисли настају као узрок темперамента човека и његовог телесног састава, дневних оброка, као и због кретања и порива коме се подргло само тело.

Горе поменути узрочници подстичу разуздане и нечисте мисли.

 

Путовање према свету греха

 

Споља гледано, починити грех може изгледати једноставно, као лом аутомобила, или нека друга несрећа. Заправо, да би се починила ова радња, многе друге пратеће припреме морају да се сложе. На пример, да би се починило убиство, ту мора пре свега, да се у људском уму јавило хиљаду размишљања и планова. Људски ум, да би дошао до тачке извршења убиства, мора прво постати потпуно уточиште демонских мисли. То је стварност која је присутна у извршењу било које грешне радње. А све је почело само од једне грешне помисли!

Хајде да видимо, шта се дешава после напада једне обичне помисли. Ми нисмо одговорни за обичну помисао или слику која пролази нашим умом, нити је тешко да јој се супротставимо. Али, од момента када отворимо врата и примимо је, ова мисао заузима своје место у нама и постаје преовлађујућа.

Мисао је главни разлог “за путовање према извршењу греха“. Ово путовање је за нас исто што и пут развоја обољења у људском телу. Да би неко отишао у болницу, разни догађаји су се пре тога морали одиграти у људском телу; што важи и за онога који је дошао до тачке извршења греха. Велики рат се морао одиграти пре тога. Слично је и са рођењем детета: целокупни ток догађаја се одвија од самог зачећа па све до поодмакле трудноће.

Исто се односи и на грех. Мисао се зачиње, траје њен период сазревања и њено рођење. Свети Никодим Светогорац верује да је мисао почетак, или корен, из кога клијају стабло, гране и само дрво греха!

Оштећење настаје од трена прве мисли, а у наставку се само повећава. Када неко баци каменчић у бунар, таласи настали од његовог бацања стварају мали вал на почетку. Мали вал ствара већи, тај још већи, све док талас не стигне до самих зидова бунара.

Сасвим је исто и са грехом. Пре него што је грех почињен, низање механизама и радњи претходно заузима своје место, и сваки за себе прати онај други у том последичном реду.

 

Ступњи развоја греха

 

У стању смо да уочимо три ступња на путу према свету греха, и то овим редом:

 

1. напад
2. пристанак или одобравање
3. заробљеност или утамничење

 

Како овај механизам ради?

 

Нека покварена мисао, као што је умишљеност, таштина, тврдичлук, преједање, осуђивање и друго, јави се у уму човека. Искушење настаје кроз коришћење маште и њених фантазија. Догађај се представља што је могуће заводљивијим. На овај начин, представљање постаје јаче и привлачније.

Све до ове тачке човек није одговоран за насталу мисао. Први ступањ је увреда, непријатељски напад, или једноставно, његово куцање на наша врата. Ово стање је нормално, психолошко. Није могуће да човек постоји, а да није примио увреде.

Свети Јефрем Сиријски каже да као што је нормално да коров и цвеће расту заједно у башти, или да таласи ударају острва по целој дужини њихове обале, исто важи и за човека – нема сумњи да човек неће доћи у додир са нападима злих мисли. Од ове тачке долази ступањ самога сагрешења. Ова битка почиње нападом.

Ако избацимо напад из свога ума без промишљања о греху, тада спасавамо и ослобађамо себе од лоших последица које следе. Ако, пак, прихватимо разговор са поквареном мишљу, отварамо врата овој нечистој помисли која је претходно само “куцала на наша врата“. Човек ствара дружење са њом и долази до тачке одобравања греха. Ово је други ступањ извршења греха.

Човек испробава грех у неприступачним деловима своје душе и замишља себе како активно учествује у греху. Он осуђује, богохули, у блуду је, чини прељубу, убија и чини безбројне злочине које људски ум може да замисли.

Касније, ништа не преостаје до сам трећи ступањ, које је само извршење греха човека, чији је ум постао роб мисли. Човек више не контролише мисао, већ је њен заробљеник.

Тако мисао која је почела простим куцањем на врата (напад), проузроковала је отварање врата (пристанак). На крају, човек није био у стању да одбаци мисао. И тиме је извршио чин греха.

Овако смо описали пут ка греху, који је почео једном простом мишљу.

 

Страсти су извор грешних мисли

 

Све до саме човекове смрти, и све док је његова душа  у телу, немогуће је немати зле мисли. Главни разлог постојања ових злих мисли је рат који ђаво води против нас. највећи број мисли има ђаволско порекло. Циљ ђавола и његовог саплитања јесте да баци човека у сагрешење, било кроз употребу злих мисли или кроз саму радњу сагрешења. Свети Макарије Египатски тврди да наше духовно неверство даје пристанак подлим мислима. Зато он каже: “Човек је дужан да одржава своју душу чистом и чедном, пошто је она невеста Христова“.

У највећем броју случајева, мисли наликују “набујалој реци“ пред којом човек стоји у паници. Зато нас демони прво испробавају, користе ђаволске мисли, а касније следе саме физичке појаве. Ако им се допусти, они ће лагано гурнути човека у сагрешење.

Свети Јован Дамаскин говори да има девет главних разлога:

 

1. чревоугодије (стомакоугађање)
2. блуд
3. тврдичлук
4. гнев
5. туга
6. униније (чамотиња)
7. таштина
8. гордост
9. недменост

 

Има мишљења да основне страсти у људима, из које све остале страсти воде порекло, јесу себичност и надменост. Себичност је бесмислена љубав и пажња коју придајемо самоме себи. Она је, такође, и страст данашњег човека. Из себичности воде порекло три доминантне страсти:

 

1. чревоугодије (стомакоугађање)
2. таштина и
3. надменост

 

Из ова три порока настају све зле мисли.

 

Врсте мисли

 

Све до сада речено односило се на покварене мисли. Али, постоје добронамерне мисли, али и празне и непродуктивне мисли. Добронамерне мисли долазе од Бога. Како онда можемо разликовати такве мисли од оних које су покварене и нечисте?

Једном су упитали Оца Варсануфија о овом и добили следеће објашњење: “Мисли које долазе од Бога, доносе унутарњи мир и радост човеку. Супротно, мисли које потичу од ђавола препуне су кошмара, узнемирености, туге. “

 

Мисли су почетак рата

 

Као што смо споменули, мисли су углавном почетак рата који ђаво води против нас. Рат почиње нападом покварене помисли, која касније прелази у пристанак и одобрење самога греха. Ово је пут и развој мисли која превасходно настаје од ђавола, али и од самога човека.

 

Демонска подлост

 

Испитајмо сада како је човек нападнут од стране мисли, или који метод демони користе да би нас претекли кроз употребу помисли.

Препреденост демона који жели да утка у нас безброј нечистих помисли је огромна. Ђаво ће, чак, искористити најневажнији догађај који нам се десио, или најневероватнију ситуацију, само да би нас отровао. Као почетак, пре него што нас наведе на грех, он усађује у нас помисао да је Бог добар и свепраштајући. После почињеног греха, демон нас бомбардује помислима да је Бог нагао, груб и немио. Он то чини да би нас довео до тачке очаја. “Пре грехопада, назвао је Бога човекољупцем, а после човечијег пада, Он је нагао и оштар“.

 

Богохулне мисли

 

Следе покупаји скрнављења светих тенутака, као што је молитва, Света Евхаристија, или покушај усађивања у наш ум помисли као што су хуле против Бога. На овај начин, ова ниска и нечиста бића жељно ишчекују тренутке Свете Заједнице, а посебно страшне моменте Светих Тајни (Свете Евхаристије), да би похулили на Бога и Свету Трпезу.

Ђаво прилази и усађује разне богохулне мисли. Мисли као “Света Евхаристија није Само Свето Тело и Крв Христова“ и “То што ћемо примити јесте апсолутно ништа “ безвредно! “ постоје чак нечистије и бедније мисли које се не усуђујемо да поменемо.

Свети Јован са Синаја спомиње да је један монах ратовао против оваквих мисли пуних четрнаест година. не постоји мисао тако тешка за повлачење пред њом и њено протеривање, као што је мисао хуљења, која може довести човека до очаја.

Ово је рат у коме је игуман Памво учествовао и док је молио Бога за помоћ. Чуо је Божански глас одозго: “Памво, Памво, не узбуђуј се мислећи на сагрешења других, обрати пажњу на своје поступке“.

Ове богохулне и ниске мисли ратовале су и са многим другим људима, великим и пуним врлина, као што је Мелетије Исповедник, као и са онима који су сведочили и умрли за своју веру у Господа.

Један од њих, јесте Свети Петар Александријски као и Пафнутије Исповедник, који је био и жртва мучења. Свети Петар Александријски прича: “Док сам исповедао своју веру у Господа Христа, у судници где су и они били, и сок су на разне начине шибали и пекли моје тело, демон је у мени хулио на Бога“.

Сигурно је, како истиче Свети Никодим Светогорац, да ове мисли постоје углавном због осуде, бахатости и зависти демона. Из ових разлога, најјаче оружје које се против њих може употребити јесте скрушеност и самопрекор.

 

Ланац мисли

 

Следећи текст се односи на писање Светог Јована Лествичника са Синаја:

“Обратимо пажњу и видећемо да се невидљиви непријатељи окупљају онда, када се на знак духовне трубе почну скупљати браћа. Због тога, неки демони прилазе к постељи тек што смо устали, наговарајући нас да поново легнемо у њу, говорећи: “Причекај док се не заврше уводне песме, па ћеш тада у цркву, “ други демони погружавају у сан оне који су на молитви. Или подстрекавају на разговарање у цркви. Или одвлаче ум на срамне помисли. Или нас наслањају уза зид, као клонуле, или нас понекад и честим зевањем спопадају. “

Непријатељ нас подсећа на дугове, уговоре и банковне рачуне. На овај начин, напуштамо цркву оштећени уместо благодати, на чувши чак ни најважније делове Свете Литургије. Постоје многи моменти у нашој молитви, када је наш ум испуњен неприкладним и непристојним мислима. Али, по завршетку молитве свако искушење се изненада губи.

Ђаво јер врло свестан добара која настају из молитве. Из овог разлога он намерава да је затрује. Чак и ако смо успели да победимо демона, он усађује у нас мисли гордости и надмености, користећи друга средства, као што су помисли да смо достигли врлину, пошто су, на пример, све подле и заводне мисли нестале. Ова помисао да смо победници, слична је змији која је склупчана и сакривена на сметлишту надмености. Подле и заводне помисли су сакривене и гнезде се у дубини нашег срца. Постоје демони који трују нашу душу када одлазимо на спавање, а има и оних који се јављају када се пробудимо. Ђаво никада не испушта прилику да се бори са нама.

Постоје ситуације када ђаво уграђује у нас мисли против нашег духовног оца и водича. У другим приликама ту је након наше исповести, само да би нас довео до тачке очаја. Или, пак, одводи нас у сам грех, а додатно томе, уграђује у нас мисао да и друге саветујемо да почине исти грех! Углавном, ово су мисли које су створене од стране ђавола.

Сада ћемо испитати мисли које ствара сам човек.

Човечији ум је склон стварању катастрофа. А то личи примеру пса који иде до месара не би ли уграбио неко парче меса, или љубитељу хране који често говори о храни. Пуно пута човек потхрањује непримерне и нечисте појаве.

Монах, Хришћанин, који нема личну својину, неће имати проблема са искушењима у току молитве. Тада не постоје мисли и питања која су у вези поседовања земље, и која му падају на ум да разбију његову пажњу док је у молитви. Али, човек који је власник својине и поседује добра, а она су му драга у време молитве, држи своје мисли на материјалним стварима.

Човек који није у стању да обузда себе, јесте особа која се преједа, држи свој ум и мисли без престанка на нечистим сликама. Свети Јован Лествичник даје нам за то пример – као што се на гомили смећа настањују штеточине, тако исто и мноштво хране рађа пропаст, кроз стварање подлих мисли и непристојних снова. Стомакоугађање је за блуд, исто што и суво дрво за ватру. Из овог разлога, Свети Јован Синајит у својој “Лествици“, после свог излагања о стомакоугађању, мудро износи питање блуда.

Питамо се, где је порекло блудним мислима?

Ако човек ужива у лагодном животу, пуном удобности, и као резултат, не уме да трпи тешкоће и нема знања како да се укључи у духовни подвиг подвижничке природе, тада је за овог човека природно да поседује блудне мисли, које ће постепено водити човека до самог њеног извршења.

У другим приликама, такође, човек ослобађа своја чула да би посматрао другу особу, или је додирнуо својом руком, или слушао непристојности; он је од тог тренутка отворио врата нечистим помислима. Наравно, људска природа нагиње неговању оваквих мисли.

Чак и одступање од Божјих заповести рађа праву “радионицу мисли“. То је кад људски ум постаје складиште подлих мисли. Исте мисли се јављају код непослушности нашем духовном оцу, духовном исповеднику.

Често, људска радозналост да испитује Божије тајне, рађа богохулне мисли, као што је помисао да је Бог неправичан и даје предност једнима над другим. Некима од нас подарује видовитост и способност чињења чуда, а другима, пак, не даје ништа!

 

Удружене мисли

 

Постоје и мисли које долазе како од човека тако и од ђавола.

“Видео сам“, каже Свети Јован Лествичник, “људе који се наслађују, али не бивају сместа нападнути. А видео сам и људе који су заједно са женама јели и са женама стајали, и никакву прљаву мисао нису имали у односу на њих. Но, када су се мало ослободили и постали самоуверени, помишљајући да већ имају мир и сигурност, изненада их је задесила несрећа у њиховој сопственој келији. “

Ово су углавном мисли које долазе како од човека, тако од ђавола.

 

***

 

У овој борби присутне су лествице: напад, удружење, пристанак, заробљеност.

Непријатељ напада човека са једном помисли или једном сликом. Када човек да одобрење, наступио је пристанак. Следи разговор са том мишљу. Од овог момента сам човек је одговоран за мисли и радње. Следи човеков пристанак и усхићење да се испуни оно што му мисао предлаже. Најзад, човек се покорава и постаје заробљеник те страсти.

 

Последице мисли

 

Када нека мисао живи дуго у нама, ми тада постајемо робови у настојању да је извршимо. Настојање је склоност човека материјалним стварима и његова жеља да поседује ове ствари.  На овај начин, човеков ум постаје одвојен од вечних добара. А када се човеков ум одвоји потпуно од Бога, тада “он постаје или окрутан или ђаволски“. То значи, да човек постаје или звер, или демон.

Данашње потрошачко друштво је сведок ове појаве. Људски ум је постао привржен само земаљском и не дотичу га небеске мисли. Као плод тога, човек је претворен у звер или роба технологије који се обожавају у било ком облику.

Човек постаје неспособан да се обузда и да контролише своје поступке. Када се не бори против подлих мисли, он постаје роб греха. “Ко год задржава мисао о греху, без битке и расправе са њом, тај већ чини грех“. Наше мисли нас поробљавају и ломе, и стварају нам проблеме у нашим међуљудским односима. Мисли прљају и загађују нашу душу, трујући је и понижавајући. “Ово је сам рат подлог демона. Ово су стреле којима он трује нашу душу“, каже нам Старац Свети Исихије.

Уколико пристанемо на помисли, ђаво стиче власт над нама и може одвести човека и до самоубиства, јер човек није у стању да се одупре ђавољој силини – он везује људску душу за земаљске ствари. Човек који је непрестано узнемирен подлим мислима и осећа жар свог ниског стомака, одвојен је од слатког мириса Духа Светога. Тако се губи отвореност према Богу.

Када се ум упушта у разговор са срамним и непристојним мислима, “Он је искључен из своје искрености према Богу“. Немогуће је да Бог буде присутан, и да се обраћа човеку чији је ум непрекидно загађен непристојним и подлим мислима, као што је непријатно земаљском домаћину када примети да га оговарају да би разговарали са његовим непријатељем, исто је и са Богом.

“Нечисте мисли одвајају Бога од човека“. Бог не открива Своје тајне човеку, кога су освојиле оскрнављене мисли.

Како су мисли те које доводе човека од Бога, могуће је известан број телесних поремећаја. Као додатак многим телесним болестима, које су узроковане мислима, долазе анксиозност, несигурност, страх. Ови узрочници су потврђени и од самих лекара. Они саветују своје пацијенте да не мисле на ствари и појаве које ће им донети узнемирење.

Једна мисао је довољна да проузрокује несаницу. Из овог разлога хоћемо да истакнемо да помисли узрујавају човека и могу скршити његове нерве.

Свети Теодор, игуман, имао је обичај да каже: “Мисао стиже да би ме узнемирила“. Ово су укратко последице подлих и покварених мисли. Треба, свакако, да извидимо и начин како се одупрети овим мислима које најчешће воде порекло од самог ђавола.

 

Супротстављање мислима

 

Како се можемо ослободити срамних мисли?

Светитељи и Свети Оци наше Цркве оставили су нам на располагању различите начине, како да се супротстављамо нападима мисли.

Свети Јован Златоуст саветује да их не пријављујемо и не износимо, већ да их прогутамо без гласа. Даје нам пример аждаја и рептила када упадну у јаму. Ако пронађу неки излаз према врху, успињу се да изађу и постану још опаснији. Ако, пак, остану све време на истом месту, лако се загубе и нестају. Тако је и са нечистим мислима. Ако пронађу и најмањи излаз кроз говор човека и изговорену реч, они тада пале унутарњу ватру. Ако су, пак, заустављени нашим унутрашњим спокојем, постају слаби и брзо нестају.

Део у Постању (1 Мојс. 39:9) односи се на речено: “Избави ме од свих преступа мојих, не дај ме на подсмех бездушнику“.

Ако било која неразборита мисао дође до нас да би нас узнемирила, треба да имамо на уму како ни најмања и најбесмисленија мисао не може бити сакривена од Бога. Усвајање Божијих заповести, размишљање о будућим догађајима,  као и о свему што је Бог урадио за нас умањује снагу покварених помили. Тако оне, не могу да се укорене у нама.

 

Избављење од демонске подлости

 

Као што змија излази из свог гнезда да би се сакрила негде другде, исто важи и за гнусне мисли. Када им се не иде у сусрет оне одлазе од човека. Треба да знамо да ништа тако не чини демоне несрећним, као занемаривање помисли.

Подвизавање душа и тела “у свим приликама и на свим местима“ помаже човеку у непоседовању непријатних мисли. Свети Максим Исповедник истиче: “Потруди се са ослободиш себе од страсти и одмах ћеш бити у стању да изгониш те помисли из твог ума“.

То значи, да би се неко ослободио блудних мисли, треба да исцрпи своје тело и да пости. Да би се одагнали бес и туга, треба да се презиру слава и сјај, неискреност и поквареност. Да бисмо се ослободили осветољубивости, треба да се молимо за особу која је проузроковала зло дело.

Не можемо спречити мисли да долазе до нас, али можемо, свакако, да их не прихватамо. Исто је и са птицама: не може се зауставити њихово прелетање наших глава, али сигурно можемо омести вране да праве своја гнезда на нашим главама.

Погледајмо шта Свети Василије казује на ову тему и о битци која се одвија:

“Морамо се супротставити овим нападима са изузетном бригом и позорношћу, као што и атлета који избегава противников јуриш детаљно планира све што је неопходно, укључујући и гипкост свога тела. Крај овога рата и избегавање стрела треба да поверимо молитви и помоћи одозго. Чак и ако нас лукави непријатељ, у време молитве, подвргне подлим измишљотинама, душа не сме прекидати молитву. Она треба да је свесна да није одговорна за подле нападе од стране непријатеља “ додатним фантазијама које потичу из “невероватног чињења чуда“.

Супротно томе, треба мислити на сазнање да ове мисли потичу од дрскости самог изумитеља зла. Човек треба да пјача своје клечање пред Господом и моли Бога да Он разреши подле подељености настале ирационалним и бесмисленим помислима, тако да се неометано може приступити Богу.

Ако, пак, погубни напади мисли постану снажнији, а непријатељ бесраман, не треба се препустити слабости, нити прекинути битку у њеном трајању, него, напротив, издржати до тачке када ће Бог уважити нашу истрајност. Тада ће нас Он просветлити благодаћу Духа Светога, који ће отерати непријатеља са једне, и нахранити наш ум Светлошћу, с друге стране, да би мисао могла да велича Бога кроз неометано смирење и радост.“

 

Укратко, у супротстављању подлим мислима Свети Оци се држе следећих правила:

• молитва
• примедба и
• непристајање

Молитва

 

Почетнику није могуће да се сам ослободи мисли. То је могуће само онима који су усавршили у молитви и знају како се то ради. Самостална, умна молитва: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, јесте најјаче оружје које можемо користити да бисмо победили подле помисли.

“Само Име Исуса Христа шиба непријатеље. То је, заиста, најјаче оружје на земљи и на небу“, истиче Свети Јован Лествичник.

 

Примедба

 

Молитва је за почетнике и слабе. Они који су у стању да се боре, треба да користе примедбу, која је у стању да одагна демоне. Наш Господ је и Сам користио ово правило и победио у три велике битке које је започео на Гори пустињској у борби са демонима.

Чулност је победио са: “Не живи човек о самом хлебу“; славољубље са: “Немој кушати Господа Бога свога“; а среброљубље са: “Господу Богу соме клањај се и Њему Једином служи“ (Матеј 4:4-10)

Свети Мученик Теодор Дамаскин повезује речено са: “Када демони убаце у тебе мисао гордости, тада се сети срамних помисли које су бачене на те и тако ћеш постати кротак. Исто тако, када си подвргнут исквареним помислима, сети се својих мисли гордости и победи их, користећи ово правило, те нећеш изгубити избављење због нечистих мисли, нити ћеш постати горд због оних добрих. “

Када је био опседнут мислима гордости, један старац је рекао: “Старче, пажљиво се удуби у блудне мисли – и рат би се тада одмах завршио. “

Из овог разлога, најбоље је да се нађе уточиште у снази молитве и суза, јер:

• душа нема увек исту моћ
• ђаво има хиљадугодишње искуство, док је наше искуство врло ограничено, са исходом одступања од борбе као поражених и рањених, јер је наш ум увек изнова загађен нечистим и подлим помислима
• човек се ослобађа гордости и показује послушност када тражи уточиште у Богу у време борбе са лошим помислима. Признаје своју слабост у овој борби и исповеда Исуса Христа Јединога који је добио рат и Који нам је рекао: “Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јован 14:3). Овде се мисли на страсти, помисли и самог ђавола.

 

Непристајање

 

Ако будемо обраћали пажњу на помисли које нам ђаво намеће, никада нећемо моћи урадити нешто добро.

Одбојност, презир и необазирање на наметнуте непријатељске мисли најмоћније су оружје. Ово су најјачи ударци који се могу нанети ђаволу. Морамо гледати на његове мисли као на глодаре, или ларму паса, или рој комараца, а још горе, као на буку авиона, и ништа више, јер:

• верујемо у моћ нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа
• верујемо да после Његовог Распећа и Смрти, ђаво нема баш никакву моћ над нама, већ животари немоћан и слаб, као шти је и написано: “Запретио си народима и пропаде безбожник“ (Пс. 9:6)

 

Не постоји већа победа и понижење демона од овог непристајања и презира, с обзиром да је човек који је дошао до овог ступња битке, наоружан благодаћу Божијом и остаје неустрашен пред помислима које му демон намеће.

 

***

 

Описана су три начина борбе са нечистим помислима које воде порекло од демона.

Уз то можемо истаћи да је сећање на смрт врло моћан начин за неприхватање ових помисли. Сећање на смрт ствара искрену жалост за наше грехе и спречава ум од прихватања ових мисли. Ко год размишља о протеклом дану као последњем у свом животу, обуздаваће своје срамне мисли до највишег степена. Када седаш за свој оброк, помишљај на смрт да те преједање храном не би искушавало.

Пред очима треба да нам је слика сопствене гробнице, да би се избегла наша несмотреност и неувиђавност.

Авва Силуан, последњи Светац Свете Горе, рекао је: “Држи ум свој непрестано у аду и не очајавај! “

На овај начин се ниједна мисао никада неће укоренити у теби. Којем се начину приклонити да бисмо избегли непрестану и мучну патњу (како Свети Теодор Студитски прикладно карактерише помисли)?

Предлажем да пратимо начин Светог Јована Коловоса, који је испробао све могуће начине. Овај велики духовни подвижник саветује нам:

“Ја наликујем човеку који седи испред великог дрвета и одједном угледа гомилу звери и гуштера како долазе да га нападну. Тада се он пење на дрво, пошто не може лако одступити, и тако се спасава. Исто тако радим и ја. Седим у својој келији и гледам како се подле мисли приближавају да ме нападну. Ја се тада пењем на “Дрво Живота“, моме Господу приносим молитву, и тако се спасавам од непријатеља“.

 

Аутор: јеромонах Бенедикт Светогорац

Извор: сајт Православни Одговор