Некада сам желела да успем у пословном свету, а сада желим и даље али се преиспитујем да ли тако треба? Питам се који је прави пут и како да победим своје стање?
Студент сам. Преиспитивала сам се да ли да студирам економију. Волела сам психологију, и почела да је повезујем са економијом.
Сада ми психологија није толико драга, барем не она што се учи по школама, која нема корен и разлог довољно јак да наведе човека на прав пут.
Почела сам у последње време да се ослањам на веру и помогнем себи да изађем из превеликог стање пасивности, и немарности за људе, а и учење.
Тада нисам учила, и нисам хтела да се дружим са колегама из разлога што нисам постигла добар резултат, и на крају одлазила сам код психолога, неуропсихијатра и пила лекове.
Једино чему највише посвећујем пажњу је здравље, верујем да постоји Бог, али као да избегавам да верујем, јер се не трудим довољно, и нисам истрајна довољно.
Једно време сам превише читала о нашој вери и слушала. И даље желим и хоћу да до краја живота будем везана за Бога и да му се увек враћам, јер верујем да је Он извор мог живота.
Али плашила сам се да не претерам јер сам развила такаво уверење да ћу се превише удаљити од људи и посати чудак. Било ми је несхватљиво понашање светих отаца, и деловало ми је да сам ништавна.
Ја и сад немам самопоуздања, не излажем се пред другима, избегавам их да ми не би било непријатно, а после ми је криво што не припадам тој заједници људи са којима би ми ипак било лепо.
Имам осећај да не знам да комуницирам са људима, јер су ми њихове приче глупе , неважне,блебетања која немају везе са хришћанским животом.
Криво ми је што сам неуспешна на факултету, требала бих пуно да учим да бих прешла у следећу годину.
Криво ми је што не умем да поштујем своје време, ни да га организујем И урадим задатке како сам планирала.
Увек ме нешто омета, углавном моје нерасположење И мисли да ако овако наставим неће сигурно бити добро.
Криво ми је јако пуно што се упоређујем са другима И на крају спустим своје способности
И немам воље за рад, а једино ме јака воља покреће.
Мисао у мени каже да је тешко не чинти грехе и да не требам да о томе размишљам јер ће се десити моја пропаст, борба где нећу успети . Увек када паднем, то тешко поднесем, тако да ми је потребан јако дуг период да се повратим, а првенствено добар разлог. Увек постављам питање „зашто“.
Волела бих да нормално живим, да радим, имам велику породицу, да знам шта хоћу и да то следим, да верујем у Бога
И да што је најбитније за мене ускладим православље са својим животом, да се ослободим уверења да ако хоћу да будем хришћанин да морам свега да се одрекнем.
Укажите ми ако можете како да обављам своје обавезе, како да будем радоснија.
Криво ми је што залазим у песимизам, не желим да се тамо дам. Потребан ми је одговор, зато сам оволико писала и извињавам се, јер и пуно других људи вама пишу.
Нека вам Бог да радости и свако Његово припемљено добро за нас!
ОДГОВОР ПСИХОЛОГА
Помаже Бог,
Прочитала сам више пута Ваше писмо, и поновљени утисак који имам је да сте се у психолошком смислу некако – „замрсили“, тј. упетљали у сопствену мрежу
очекивања од себе (својих а можда и туђих очекивања од Вас), жеља (својих и туђих за Ваш живот), недостатка јасноће шта је заиста Ваш пут (у сваком смислу – од избора професије, преко избора друштва), да сте се заправо обрели у густој шуми живота и одрастања а негде затурили компас.
Осим овога што ми се чини да је Ваш централни проблем, иако је тешко преко писама нешто засигурно закључити – рекла бих да је са Вама све у реду (ово сам написала за случај да сте се то и сами запитали).
Једноставно се налазите у нечему што се зове животна криза.
Стање у коме се налазите је доста често, познајем доста људи који су се у својим двадесетим годинама (када би требало да бар начелно знају ко су, шта
хоће, куда иду, а шта не желе) некако упетљали и заглавили, и сваки покушај да распетљају то психолошко клупко је завршавао мисаоном расплинутошћу,
главобољом, менталном исцрпљеношћу од врћења у круг и на крају, као логичном последицом претходног – падом животне енергије, резигнираношћу због још једног неуспеха да се нађе прави правац.
Додатно отежава ову ситуацију и утисак да време пролази а да ми и даље не успевамо да развијемо своје праве потенцијале.Као да се налазимо у неком „предсобљу“ живота и не знамо како да већ једном почнемо да аутентично живимо.
Први корак, по мом мишљењу, би био да одете код неког психолога, где бисте имали прилике да у поновљеним сусретима (рецимо неколико месеци у ритму од једном недељно) стекнете главну „вештину“ која Вам је неопходна да бисте ово клупко размрсили а та вештина се зове – контакт са собом.
Контакт са собом подразумева да научимо како да :
- постанемо свесни како се ми осећамо у садашњем тренутку,
- да научимо да разликујемо шта су наша очекивања од нас а шта су туђа очекивања од нас (шта је „моје“ а шта „није моје“ од свега што мислим, осећам и очекујем),
- да са здравом љубављу умемо да пружимо себи саосећање и подршку као што бисмо то пружили драгом пријатељу,
- затим да постанемо свесни шта је оно што ми стварно желимо у датом тренутку, чему стремимо (а не шта мислимо да желимо, или шта би требало да
желимо, или шта од нас очекују рецимо наши родитељи да би требало да радимо), - да имамо са ким да гласно поделимо искључиво наша осећања а не само размишљања,ставове и интелектуалне стратегије за решавање постојећег проблема.То је оно што ће Вам дати, после неког времена (не може преко ноћи), орјентир у ком правцу да кренете, а онда ће Вам то активирати и животну енергију. Након тога, остаће још једино да дисциплинујете своју вољу и уложите истрајан труд да праве и препознате циљеве остварите упркос препрекама.
Одсуство контакта са собом је оно што Вас је довде довело (и наравно, Промисао Божија да Ви кроз ову кризу сазрите). Ако би се у једној реченици могла сажети молитва Господу да помогне, она би гласила „Господе, дај ми да дођем себи, како бих могла одскочити ка Теби“.
Док не дођете најпре себи, не можете ни аутентично почети живети у Христу јер ћете и на Њега пројектовати своје замршено животно клупко.
Док будете пролазили кроз овај процес учења контакта са собом, ако психолог са којим будете разговарали није православно верујућа особа, потребно да је да водите рачуна о следећем, како се не бисте нашли у ситуацији да један проблем решите а навалите себи на леђа друга два тежа:
Потребно је да следите Божије Заповести.
Дакле, да се трудите да не проклизате у неки од главних грехова. Пре свега мислим на то да се чувате упадања у блудне везе (боље је док траје овај процес да се и клоните љубавних веза, док не будете начисто како да препознате оног са којим вреди бити и какву везу желите, куда желите да она води), да се клоните лошег друштва (испразног, материјалистички оријентисаног, које гаји дрскост и надменост као животну вредност, које је хиперсексуализовано и гуши своју депресију у проводима и алкохолу), и да се трудите да задржите макар неки ниво црквености колико сте у стању – да постите постове и идете на Литургију, да се исповедате макар четири пута годишње и исто толико причешћујете, да кажете једну кратку молитву ујутро и пре спавања). Не обраћајте пажњу уколико имате доживљај да ово све механички радите у овом периоду, без снажног осећаја да верујете Богу, ако имате утисак да само „гостујете“ у Цркви, да нисте потпуно предани томе и да би у идеалном смислу то све требало да буде аутентичније. Самом Ви радите овако, биће времена када ћете препознати да сте у Цркви заправо све време били „код куће“.
Ово Вам предлажем из следећих разлога – када будете изашли из те Ваше густе шуме животних прекретница, а тај тренутак ће засигурно доћи, увидећете да су Божије Заповести и живот у Христу саставни део Вашег аутентичног животног пута. Тада ће Вам бити неизмерно драго што из те шуме нисте изашли са тешким кофером грехова, горких искустава и непријатних сећања на неке ствари које сте учинили а волели бисте да никада нисте.
Психолози који нису православно верујући овај врло важан аспект проласка кроз кризу не увиђају, тако да је ту потребно да Ви то имате на уму и да се трудите колико је до Вас да чувате Вашу душу и тело.
И још једна важна ствар – колико можете рачунати на Божију помоћ у овом тренутку:
Бог од Вас не одустаје, то се види управо по кризи у којој се налазите (ма колико ово парадоксално звучало), али на Његову помоћ можемо да рачунамо само у оној мери у којој се трудимо да испуњавамо Његове Заповести – да се трудимо да се клонимо греха, да учињене грехе смирено исповедамо и за њих се кајемо, и да се трудимо да у себи развијамо врлину. Бог није магијска ствар, неки чаробни штапић којим завртимо очекујући да ће нам помоћи а да ми не мрднемо ни прстом да поправимо себе.
По речима светог владике Николаја: „Не надај се (у смислу да се не уздамо у Божију помоћ и милосрђе) без мере, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада твоја.“
Наш драги прота Душан на Ваше писмо додаје и ово:
„Ваше, како кажете, „ослањање на веру“ произвело је обратан ефекат. Престали сте да радите, да учите, да се дружите са колегама. Онај који искрено верује поступа друкчије: он уноси радост у своје окружење, он предано и вредно ради, не само за себе, већ и за ближње, он зна свој циљ и на земљи (учење, рад, породица, заједница), као и за будући живот: потпуна заједница са Богом и ближњима. Значи, вера треба да помогне у свему овоме, а не да буде кочница, да затвара човека у себе самога и да му спречава заједницу са браћом.
Правилно веровати значи поступно се упознавати са истинама вере (а не превише читати и слушати), а истовремено и обавезно «практиковати» веру, одлазити у цркву, учествовати на Светој литургији, успоставити контакт са духовником, надлежним свештеником.
Што се тиче става да бити хришћанин значи да се треба „свега“ одрећи – истина је оно што Христос каже народу и ученицима: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Марко 8, 34). Христос захтева да се одрекнемо онога што је у нама лоше, нечисто, грешно, јер се у прљавој одећи (несвадбеној) не може ићи на свадбу Царевог сина, у заједницу са Богом.
Како бити радоснији – за то је потребно обратити се Светом апостолу Павлу који хришћане позива на радост (Римљ. 12, 15; Филипљ. 4, 4; I Сол. 5, 17). Хришћани непрекидно имају животну радост, јер пребивају стално са Христом.“
Пут ка већој радости састоји се у правилном разумевању вере и правилном практиковању вере, како би рекао свети Игњатије Брјанчанинов: „исправна вера и моралан живот“. Ако само читамо и слушамо о вери, а не трудимо се да практикујемо нашу веру, долазимо до ситуације да нам таква наша „вера“ даје потпуно супротан ефекат него што би требало. Много проблема у човековој души настаје управо због неправилног знања о вери, о томе ко је Бог, шта значе одређени делови из Светог Писма, шта Бог од нас тражи и који је смисао нашег кратког овоземљског живота и услед неправилног приступа вери – када веру третирамо само као једно лепо филозофско учење о коме је лепо читати и контемплирати. Таква ситуација нас неизбежно води у душевни ћорсокак, губитак животног оријентира, животне радости и воље.
Желим Вам свако добро и да што пре изађете на чистину, а пре свега Вам желим све оно што је Божија Воља за Вас.
Уредник сајта „Има наде“
Oдговор на питање постављено 2015. године
Било би занимливо прочитате што ауторка овог питања данас мисли о овде описаном периоду духовног и животног развоја и каква би одговор она сама данас дала себи. Размишљам о томе имајући у виду ТРИ ствари. Прва је, свакако, да сам у њеном питању и опису свог конфузног стања препознала себе од пре 40 година, у време мојих студија. Ех, да ми је неко тада знао дати ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР и упутство о чувању себе од греха и душе своје од повреда, била бих му захвална. Дакле одлазак у цркву и молитва Господу, учествовање у Светој Литургији и избегавање утапања у мрачном друштву подобним само за тзв.,,ноћне проводе,, је кључно за спас у том периоду живота кад је животни пут адолесцента сличан ходању по жици или ивици са које лако може да склизне у грех и порок, ако нема , конаца којима све што чини везује за Небо,, (како напомиње Св.Владика Николај) Друго, што је јако битно у том периоду, а препоручивао је проф. Јеротић јесте вођење свог дневника, врста интроспекције битна у одрастању. Треће, можда и најбитније су АКТИВНОСТИ, РАДНЕ НАВИКЕ и ДЕЛАТНОСТ која доноси конкретан и очекиван, опипљив резултат, дакле ПОСАО, који у том добу, када већином сви вршњаци ,,нешто студирају,, тј. настављају рутину пасивног седења у клупи започету у 6-ој или 7-ој години живота, постаје ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ. Оно си што радиш. Осећај да нешто конструктивно градиш, стварао, учествујеш, да се остварујеш, зарађујеш, осећај личне мотивације, рађање и постојање жеље за постигнућем једног задатог циља или конкретних резултата, остварењем задатка или амбиције,постизањем циља, осећај испуњености веома је битан и то од ситних циљева којима се остварују они крупни, животни чини смисао живота сваког од нас који нам нико не може ,,дати,, нити ,,задати,, већ који се ОСВАЈА као што се у првом разреду осваја знање писања првих слова, тешком муком и трудом, прегалаштвом сваког седмогодишња ка који се одриче доконе игре да би седео у школској клупи по 45 минута се принуђавајући да учи и да савладава градиво. Тако исто у адолесценцији постоји ПОТРЕБА ЗА НАПОРНИМ РАДОМ УСМЕРЕНИМ КОНКРЕТНОМ ЦИЉУ. Посао је један пример, устајање рано радним даном, одевање по прописима радног места, превоз тј. путовање, обављање дужности, послушност, труд учења и савладавања у ПРАКСИ сваког радног задатка, стицање и чување ОДГОВОРНОСТИ за свој резултат рада, и безброј фактора који укључују интерперсоналне односе, пажљивост, обазривост, правилну процену ситуације, успех да се одређени производ рада, услуга или иновација правилно реализују, а да све то донесе и договорену награду у виду плате или бонуса или унапређења и одговарајући одмор у виду жељене релаксације после напорног РАДА. Тај циљани и потребни радни напор, ако не може да се нађе у конкретном студирању, или треба променити факултет, па СВОЈСКИ ЗАПЕТИ на том другом, значи копати, радити радове, учити, истицати се, имати крајњи циљ студија, а не оно студирање ради студирања, или посветити се изградњи своје породице и свог домаћинства, посветити се, ако Бог да, вези која је основ брака, породице и заједнице.