Пред Вама се налази интервју који је са мном направио уредник сајта „Познај себе“. У њему се налазе одговори на карактеристична питања која ми постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре и која ме питају преко мејла, попут „зашто се називате баш православним психологом“, „шта сте завршили од школе да бисте радили као православни психолог“ итд.
Надам се да ће вам бити занимљиво за читање.
Уредник сајта Има Наде
Интервју са Сањом Станковић – православним психологом
Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“.
Овим настављамо серију интервјуа са православним хришћанима који раде на пољу православне психологије.
Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога?
– Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала.
Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева?
Најпре да појасним у чему је разлика између психолошког саветовања и психотерапије.
Саветовање не мора да траје месецима и годинама, понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Затим, бавимо се конкретним проблемом због кога особа долази, па одатле проширујемо уколико за тиме постоји потреба. Циљ саветовања је да особа дође до правилних увида у свој проблем, да научи одређене психолошке вештине (уколико јој недостају, на пример, вештина контакта са собом, социјалне вештине у различитим ситуацијама, вештина бављења својим емоцијама, посебно непријатним, итд.) и да добије довољно адекватних знања, информација и психолошке подршке како би могла надаље да решава проблем.
И, последња специфичност оваквог саветодавног рада, на коју се обично људи осмехну када изговорим а то је – да се понекад дешава да више причам ја него особа која је дошла на разговор.
Шта је православно у свему томе?
1) полази се од тога да постоји и духовна реалност, да постоје и духовне болести и духовни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евидентира и назива их одређеним именима.
Да појасним на примеру, рецимо, анксиозности. Анксиозност може имати и духовни узрок који се састоји у духовним заблудама по питању тога какав је Бог заиста а какав ми фантазирамо да Он јесте? Да ли Бог кажњава или је Бог само љубав а ми сами себе кажњавамо? Да ли Бог гледа само на неку нашу и најмању грешку да би нас казнио? Да ли ми имамо неки неисповеђени тежак грех? Да ли смо изложили себе енергијама које нису од Бога тиме што смо због неких симптома ишли код врачара, биоенергетичара, спиритиста, бавили источњачким медитативним праксама?
Када особа има неки од ових духовних узрока анксиозности, тада ти узроци на психолошком плану почињу да стварају нејасну узнемиреност, присилне мисли, присилне радње и , када то почиње да овладава особом, тада психологија томе даје дијагнозу анксиозног поремећаја или опсесивно-компулзивног поремећаја, а психијатри предлажу одговарајуће медикаменте и психотерапију.
Наравно, не морају сви психолошки проблеми имати обавезно и духовни узрок (па ни горепоменути проблем анксиозности), али о томе можемо касније говорити детаљније.
2) Полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу (наглашавам ово „правилан“ начин) , Који ће му помоћи да заиста реши свој проблем. И не само тај конкретан проблем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора.
Укратко, да сумирам речено, као православни психолог ја се у разговору са особом дотичем и тема у вези са духовним животом, као и секуларних психолошких знања која су у складу са православним учењем о човеку. Зависно од тога шта је особи потребније у датом тренутку, тако и теме у психолошком разговору варирају.
Како сте постали баш православни психолог? Има ли нека школа за то, шта сте завршили?
Да, православни психолози у Србији су, да кажем, „ретке птице“. За сада.
Зато и није необично да људи поставе оваква питања желећи да сазнају мало више о свему.
Ја сам по формалном образовању дипломирани психолог. Завршила сам студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Три године сам се едуковала за гешталт психотерапију ( која иначе траје четири године, тако да ту едукацију нисам завршила услед неких породичних околности). Остале податке из моје биографије можете наћи на мом сајту „Има наде“.
Годинама сам се питала, радећи различите послове из области психологије и живећи као православна хришћанка, постоји ли тако нешто што би се назвало православном психологијом. Дакле, таква психологија која је прошла кроз „филтер“ православне духовности и истинитог учења о човеку које постоји неизмењено и потпуно само у Православној Цркви.
Једино на шта сам `90-их година у Србији наилазила а да је на сродну тему су била предавања Пастирске психологије на Богословском факултету и предавања која су се почетком 2000-тих година одржавала при Пастирском центру у „Београђанци“. Међутим, из више разлога то није било баш оно за чим сам трагала.
А онда сам открила да у Русији то постоји и ступила у контакт са неколико православних психолога и психијатара од којих посебно издвајам православног психолога Михаила Хасминког. Он је руководилац православног Центра кризне психологије који делује под благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, а налази се при храму Христовог Васкрсења, на Семеновској, у Москви.
У контактима са њим предложио ми је да почнем са развојем правца православне психологије у Србији на начин на који он ради и почела сам да учим од њега. Он је постао мој ментор и супервизор и као завршница тог процеса стекла сам диплому православног психолога. Слика у прилогу.
Пре неколико година ме је више људи подстакло (међу којима издвајам и водитеља овог интервјуа) да почнем и да радим као православни психолог у пракси, као и да наставим даље да развијам сајт са ресурсима из православне психологије који је паралелно прерастао и у својеврсно православно-психолошко интернет саветовалиште, јер сам почела да одговарам људима путем сајта у оквиру рубрике „ПИТАЊА И ОДГОВОРИ“.
За тај подухват сам такође добила немерљиву подршку и пастирску саветодавну помоћ од стране два изузетна свештеника наше Цркве – протојереја-ставрофора и професора богословије у пензији Душана Колунџића и протојереја Бранислава Јелића. Користим ову прилику да им се захвалим на њиховој подршци која се очитовала на толико лепих начина да сам често била дирнута њиховим речима и поступцима. И која траје и дан данас.
Зашто је уопште битно да наглашавате да сте `православни` психолог? Постоје ли лутерански психолози или католички? Колико знам, постоје хришћански психолози и универзитети у Америци. У Русији постоје више школе где се обучавају православни психолози. Зашто су потребни православни психолози?
И то је веома важно питање. Бити православни психолог и бити психолог који је уједно и православни хришћанин – нису исте ствари.
Ми у Србији имамо више психолога који су по свом верском опредељењу верујући православни хришћани и они своју верску опредељеност посебно не истичу. У раду они, колико сам упућена, не дотичу се питања православне вере, светотајинског црквеног живота, питања и дилема која проистичу из православног живота у Христу. Већ, раде као и сви други психолози (који су приватно иноверни, инославни, атеисти, агностици, неопагани и антитеисти), фокусирају се примарно на психолошки аспект одређеног проблема, користе се психолошким знањима стеченим на студијама и додатним секуларно-психолошким едукацијама и то је то.
За разлику од њих, како сам и научила од наших руских православних психолога, православни психолог је онај који директно у свој психолошки рад уводи и Божије учење о човеку, о човековој боголикој личности, о његовој палој, грехом повређеној, природи и последицама по наш духовни и психички живот које одатле проистичу.
Такође, православни психолог директно упућује човека да за одређене духовне проблеме потражи помоћ тамо где је искључиво и може добити – у Цркви. Упућује га на Свете Тајне, на самог Лекара Христа. Не глуми духовника нити духовно руководи особу која је дошла на психолошки разговор.
Због тога ја наглашавам да сам баш православни психолог – зато што мислим да је неопходно неговати ту врсту транспарентности о вредносним полазиштима, техникама и темама које постоје у мом саветодавном раду. На тај начин особе могу тачно знати шта могу да очекују, да не стрепе од тога шта им може бити понуђено на психолошком разговору а што им може у неком смислу нашкодити или их одвући од решења проблема.
Шта то могу да ураде секуларни психолози, а што може нашкодити православном вернику? Нека грубље ствари су ми отприлике јасне. Можете ли рећи о нечем мало суптилнијем, што је теже за препознати чак и искуснијим верницима?
Да почнемо од, како Ви рекосте, грубљих проблематичних ствари. Проблеми и теме у вези са којима постоји супротстављено и непомирљиво гледиште између православних психолога и секуларних психолога су:
– тема хомосексуалности, бисексуалности, такозване „трансродности“ и сличних, са становишта православног учења и православне психологије, промашених начина изражавања и функционисања богомдане људске сексуалности. Ту спада и тема телесног уздржања, абортуса итд. Дакле, све теме повезане са сексуалношћу – како у браку, тако и пре брака.
– секуларна психологија је усмерена на човека као врхунско мерило свега и садржи, некад имплицитно некад експлицитно, став да човек у себи има довољно ресурса да сам решисве своје проблеме и да само од њега зависи да ли ће остварити срећу и успех. Зато је психолог Хасмински једном приликом добро назвао одређене семинаре личног (психолошког) развоја – тренинзима личне гордости. Насупрот томе, у православној психологији стоји јасно изражен став да без Господа не можемо ништа учинити, постићи, решити. Дакле, православна психологија истиче важност учења правилног ослањања на Бога, уместо гајења гордих фантазија да ми можемо ослањајући се само на себе наћи решење за свој проблем и право усмерење за свој живот.
– у секуларној психологији је присутна релативизација истине, садржана у ставу да „свако има своју истину“, да постоји нека «лична истина», да «што је истина за мене, не мора бити и за тебе» – као да је Истина некакав психолошки конструкт или преферирани укус. Упоредо са релативизацијом истине иде и релативизација моралних вредности, тако да многе ствари које православна психологија и православље дефинишу као грех, секуларна психологија оправдава уколико је датој особи «у реду са тим» и уколико је сама особа успела да , како кажу, «интегрише» у своју личност ту неку специфичност.
Ако буде интересовања, могу и детаљније објаснити у чему се састоји ова супротстављеност гледишта.
То је што се тиче крупније видљивих разлика.
Оно где такође постоји битна разлика а мање је видљиво су проблеми повезани са :
– темом психосоматских обољења насталих као последица хроничног, негативног стреса и начина на који је прихватљиво и правилно редуковати стрес.
– поједини аспекти када је тематика различитих зависности у питању (наркоманије, на пример)
– затим у коришћењу специфичних техника (хипнозе, аутогеног тренинга, медитивних елемената, специфичних визуализација…)
– и поједини аспекти у оквиру теме жаљења због губитка ближњих и суочавања са неком озбиљном болешћу или инвалидитетом.
Такође, морам да нагласим, да не би испало да све што раде секуларни психолози може бити штетно, за многе проблеме који су у потпуности психолошке природе (дакле, не морају имати духовни узрок) – секуларни психолози могу бити од велике помоћи, подједнако као и православни.
На пример, када су у питању неки социјални проблеми, комуникацијски проблеми са ближњима и околином, неки емотивни проблеми настали услед неких потешкоћа у детињству и одрастању, затим за одређене животне кризе (нпр. застој у студирању, дилема по питању избора факултета, каријере, промене посла) – за такве проблеме ја понекад и препоручујем особама да потраже секуларног психолога. Чак и лично препоручим одређеним особама да , уместо да долазе код мене на разговор, да контактирају по мојој препоруци тачно одређеног секуларног психолога.
Постоје и секуларни психолози чији рад изузетно поштујем и од њих учим.
Крај интервјуа
Извор: Познај себе
Коментари