О православној психологији

Главни принцип православне психотерапије је исповедање Православне вере и увођење њене спасавајуће Истине и духовне чистоте у процес лечења. Психотерапеути, сусрећући се са душом свог пацијента морају имати осећај страхопоштовања јер сваки човек је владар највећег дара Божијег – светиње душе која представља образ и подобије Бога Творца.

***

Православна психотерапија и психологија је…

Трепетни однос пун поштовања према, по образу Божијем створеној, души сваког човека који се обратио за помоћ.

Светоотачко наслеђе (духовни савети и учења светитеља Православне Цркве од првих векова до данас – прим.прев) је основа православне психотерапије, у њему се налази све неопходно и за лечење душе и за њено спасење. Саветовање у православној или, како често називамо, светоотачкој психотерапији представља пре свега сусрет у Христу. Чак и ако пацијент није хришћанин, православни лекар не сматра тај сусрет као случајност, већ је дужан да се са највећим поштовањем односи према души тог човека и учини све што је у његовој моћи.

Карактеристична одлика православне психотерапије је хришћанско милосрђе, саосећање праћено умећем коришћења психотерапеутских и медицинских знања. Свети Лука Војно-Јасенецки је у вези са психотерапијом писао следеће: „Психотерапија која се састоји у разумном, тачније духовном дејству лекара на болесног – опште је признат метод који често даје предивне резултате у лечењу многих болести“. Овде треба издвојити јако важну ствар: суштина психотерапије је заиста, не толико у речи, колико у духовном.

Светоотачко наслеђе је темељ православне психотерапије. У светоотачком учењу налази се све неопходно и за лечење душе и за њено спасење. Зато би било и неразумно и погрешно не обратити се овој духовној ризници.

Мислим да терапијско психотерапеутско деловање треба да поседује хијерархију циљева: од почетних као што су умиривање пацијента, давање наде, отклањање симптома обољења, до главних – покретање пацијента на унутрашњи раст, духовни развој, његово окретање према непролазним вредностима. По мом дубоком убеђењу, у случајевима када је психотерапија могућа, она треба да постане „мостић“ ка Православљу.

Нашим пацијентима је пре свега неопходно пружити љубав и душевну топлину. Знања су потребна да бисмо ту љубав боље пренели. Један од најважнијих задатака православне психотерапије је помоћ човеку (пацијенту) у освешћивању психолошких страсних механизама болести или конфликтне ситуације.

Тешко је у потпуности оценити улогу православне психотерапије у рехабилитацији људи који страдају од наркоманије, алкохолизма. Основни задатак психотерапеутских напора ће бити формирање односа према наркоманији и пијанству као према греховним болестима.

Може се рећи да ће истински ефикасна и корисна бити само она психотерапуетска помоћ која води ка Христу и спроводи се од стране лекара или психолога који се сам каје и исправља сопствени живот. У том случају ће реч стручњака бити ојачана благодатном силом Божијом и утешиће болесног, указаће пут ка Ономе Који је Истина, Пут и Живот!

Психотерапија може помоћи човеку да боље разуме себе, свој душевни склоп, дубље преиспита једну или другу конфликтну ситуацију, да стиша немир. Међутим, ниједна психотерапија нема силу да савлада грехе и страсти у човековој души – то је, уз услов да сам човек уложи сопствени труд у том правцу, могуће само Господу.

За човека који је себе посветио психотерапијском раду важно је да има сопствене духовне вредности које би дефинисале његов рад са пацијентима. Без сопствене,  додајмо – православне, духовне платформе – неће бити у стању да разликује ситуационе (психосоцијалне) и биолошке узроке обољења од егзистенцијалних. Ако се на пријему нађе човек чија душа стреми Господу православни психотерапеут је дужан да му у томе помогне. Он наравно не може постати замена за свештеника, он му само преходи, предстљвајући понекада „зид“ који спречава пацијента да упадне у још већа искушења и грехе – пијанство, блуд и самоубиство.

Циљ православног свештенства је спасење душе, а православне психотерапије – лечење душе.

Око термина „православна психотерапија“ било је јако пуно спорова и дискусија. Мени су, например, говорили: „Зашто спајати науку и религију? Сутра ћеш говорити о јудејској хирургији или будистичкој стоматологији!…“ Наравно, хирургија је увек хирургија, што важи и за стоматологију. Али, ево у чему је суштина:

Психотерапија је област бриге о души. Тај терапеутски метод се може поредити са лечењем душе душом, са дубинским психолошким деловањем на душу и личност пацијента. Убеђен сам да у основи многих психичких растројстава и психолошких проблема стоји грех, поробљеност душе греховним страстима. Ако говоримо о терапији душе, онда је истинска терапија повезана са преображајем човекове душе, очишћењем његовог срца од греховних страсти. Религиозна одредница психотерапије указује на коришћење не неког неодређеног уопштеног религиозног искуства, већ искључиво православне духовности. Ето зашто се и користи термин православна психотерапија.

Противници говоре: „Православна психотерапија не може да постоји јер верујући лекар не сме да намеће своја религиозна убеђења другим људима, јер и друге религије имају право на постојање.“

Ово нису лака питања.

Изнећу своје мишљење. Чини ми се да ако је лекар-психотерапеут верујући православни човек онда ће се и његова лекарска пракса заснивати на хришћанским вредностима. И у његовом опсегу метода лечења неће бити медитације, хипнотичких трансева и томе слично што разара душу пацијента. Разумљиво је такође да ће православни лекар говорити о вери и духовности само са људима који желе да слушају о томе. Убеђено верујући да је Истина само једна и да се она налази у Светом Православљу верујући доктор неће предлагати „на пробу“ догмате других конфесија и религија. На тај начин православни лекар ће имати и православну психотерапију.

Главни принцип православне психотерапије је исповедање Православне вере и увођење њене спасавајуће Истине и духовне чистоте у процес лечења. Психотерапеути, сусрећући се са душом свог пацијента морају имати осећај страхопоштовања јер сваки човек је владар највећег дара Божијег – светиње душе која представља образ и подобије Бога Творца.

Аутор: Димитријев Авдејев, психијатар, психолог