О сујеверју и истинској вери (1. део)

аутор: Валериј Духањин

Једном приликом сам се, приликом посете родном Оренбургу, прошетао са сином преко моста на реци Урал. Пажњу ми је привукло мноштво закључаних катанаца обешених на стубовима ограде моста, па и на самој огради. Катанци су били различите величине – од малих до великих, чак и катанаца који служе за фабричке капије. Неки од њих су били обојени, на некима се налазило срце или натпис типа „Саша + Маша“. Раније то нисам примећивао, док сада слободног места на стубовима практично није било. Ускоро су ми објаснили да је овај обичај повезан са склапањем брака: младенци на дан венчања долазе на мост, стављају катанац на ограду, а кључ бацају у таласе Урала. У граду Уфи се сличан мост зове „Мост љубави“. Овај обичај који је распрострањен у најразличитијим местима наше огромне земље повезују са вером у нераскидивост породице која се ствара, као што не може да се отвори ни катанац чији је кључ бачен у реку.

Наравно, добра је ствар што се младенци усмеравају у смеру јединствености и непоновљивости брака што и стреме да изразе народним обичајем. Уопште, човек је тако створен да жели путем спољашњих дела да осигура своје благостање и у одређеним околностима види симболику долазећих догађаја у личном животу. На том путу је међутим лако склизнути у сујеверје, лажне знаке и наду само на видљиви ритуал који, тобож, сам по себи помаже.

Ево још једног примера. У Москви се, на метро станици „Трг Револуције“ може видети како људи излазећи из метроа из неког разлога журе ка бронзаним фигурама војника и пса. Ако се пажљивије погледа може се видети да се статуа пса сија од бројних хиљада додира. Испоставља се да је ова уметничка композиција, буквално чудотворна, стекла веру да доноси благостање: „додирни и успећеш“, сматрају становници престонице. Чак и студенти долазе овде да својим индексима додирну њушку бронзаног пса ради успешног полагања испита.

Ово је типична врста сујеверја. Без размишљања испуњавати обичај који признаје гомила и веровати у ефекат и представља један од знакова сујеверја. Сујеверна свест се карактерише изузетно савесним односом према спољашњем дејству, покрету, појави. Пљунути преко левог рамена, куцнути у дрво, сести на кофер пред пут – све ово за сујеверну свест представља сигурну гаранцију невидљиве помоћи и заштите. У основи сујеверја лежи несвесни страх и вера у неку скривену силу која се показује у видљивим делима или ситуацијама. И у том смислу је сујеверје блиско магизму, окултном доживљају нашег света. У магији се сматра да су одређени симболички поступци сами по себи у стању да утичу на живот. Сујеверни човек мисли да свакодневица, у случају да крене одређеним смером, може пресудно да утичу на живот: ако си устао на погрешну ногу – дан ће протећи лоше (а пошто се не зна која је нога несрећна, најбоље је устајати на обе ноге); црна мачка је прешла пут – очекуј несрећу (као да је мачка крива што је црне боје); колико пута закукуриче петао толико ћеш година да живиш (као да је човекова судбина буквално поверена пернатим животињама).

Обично се сматра да је сујеверје повезано са непросвећеношћу, недостатком образовања и незнањем народних маса. Уопштено говорећи тако и јесте, међутим, у мери развоја научно-техничког прогреса и свеопштег образовања сујеверја нигде не нестају. Сујеверја су се трансформисала и прилагодила самом друштвеном прогресу, ушла у школе и научно-истраживачке институте. Например, код савремених пилота се сматра да за успешно полетање обавезно треба обући једну ствар која је претходно „летела“. На броду се никако не сме звиждати, у несрећи се не сме ни у ком контексту изговарати реч „последњи“. Ради успеха предлажу да се пред путовање попуши пола цигарете, а након пута доврши пола цигарете. Почети јело пре, а завршити после пута. Неки љубитељи аутомобила сматрају да се пред далеки пут не сме прати ауто – не ваља се, ако ставиш резервне делове са другог аутомобила – догодиће се хаварија. Стручњаци у раду са компјутерима уверавају вас да ако за ваш компјутер седне странац, машина ће се покварити без икаквог очигледног разлога, зато многи од њих поред компјутера стављају малу пирамиду која, тобож, штити „четвороугаоног пријатеља“ од урока и врачања. Позната шведска фирма „Ericsson“ за кинеско тржиште припрема телефоне који неизоставно садрже број „8“: A1018, A1028, A3618, итд., пошто „осмица“, по древним кинеским веровањима, доноси успех. Цифра „4“ се у Кини сматра „бројем смрти“ и зато је нема у маркама. У нашој земљи сматрају да срећу доносе телефонски бројеви где се узастопно налазе три исте цифре, чак и „666“, или макар један број „7“.

Сујеверја настају због магијске свести друштва. Магизам је удобнији и једноставнији од хришћанске вере, он прониче у све слојеве друштва, не захтевајући посебне душевне напоре за усвајање. Изненађује: човек може да не верује у Бога или да верује јако површно, али притом врло верује свим могућим знацима, хороскопима, очигледним предрасудама. Узрок томе лежи управо у површности и лакомислености сујеверја што је за човекову греховну природу удобније од вере у Бога која захтева озбиљан, дубоки однос срца и непрестани рад над собом.

Магизам се управо и огледа у сујеверној претпоставци о утицају засебних, симболичких дејстава на постојање или одсуство благостања у нашем животу. На пример, постоји јако убеђење да је при постављању темеља у угао неопходно ставити новчаницу – за срећу. У народној свести на прво место не долази молитва нити молитвени чин освећења, већ обичај који се формирао кроз векове да се као симбол богатства и благостања куће у темељ поставља новчаница. „Сачувај обичај – нећеш зажалити“, говоре у том случају. Студенти и ђаци су убеђени да се пред испит не сме прати глава јер тако са прљавштином можеш опрати и знање. А ако између заљубљених прође Циганка, ради спасења пријатељства треба викнути: „Поздрав на сто година!“

У сујеверју не делује логика, већ страх пред људским обичајем. Раније је у селима постојао знак: ако кокошка кукуриче као петао – то није добро. Таквој кокошки би ломили врат и избацивали преко прага говорећи: „На твоју главу, не кукуричи кокошко!“. Узгред, одатле и потиче пословица: „Не кукуричи кокошко – баба, не туци се са сељаком“. Такође се од давнина сматра неприхватљивим да се рука пребаци преко прага јер ће се након тога обавезно људи посвађати. Сличан обичај је ушао чак и у народно-црквене односе тако да се већ не може тражити благослов преко прага или док сте на степеницама (очигледно да се не бисте посвађали са свештеником).

У многоме се сујеверје подржава на нивоу свакодневице коју је крајње тешко променити. Прихватајући у детињству сујеверје и знаке одраслих дете већ одраста са њима као са нечим потпуно природним. Дете још увек нема критичко мишљење, а док одрасте већ је навикло да тако поступа и мисли. „Знате да кад бијасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху“ (1 Кор. 12:2), говори апостол Павле. У дечијој психи остаје слој који се касније испољава у зрелом узрасту. Сама сујеверја и представљају у суштини остатке незнабоштва.

Сујеверје представља слепо прихватање мишљење људских незнања (и не толико интелектуалних, колико духовних незнања). Ако сујеверном човеку дође писмо са саветом да препише ово писмо двадесет пута заредом и да ће онда „постати срећан“, он ће, не замисливши се, сести да преписује. „Писма среће“ су текстови који се шаљу поштом који позивају на умножавање и слање даље са различитим предлозима. Магизам сличних феномена се огледа у томе што се нада личне среће сујеверно сједињује са самом чињеницом непромишљеног, механичког копирања писама, страха од несреће ако се захтев не испуни. Парафразирајући познату руску изреку, предложио бих пословицу: „Реци будали, који ће му ритуал донети срећу, он ће погрешити, али ће испунити.“ Казаће му: пљуни преко левог рамена да би се жеља испунила, он ће одмах кренути да пљује. Казаће: како проведеш први дан године, тако ће и цела година проћи – он ће се неумерено веселити у новогодишњој ноћи да би стекао безбрижност за целу наредну годину.

При чему чак и људи који као да ни у шта не верују, сујеверно испуњавају неки ритуал ради умишљеног благостања. Понекада се чак и у становима цивилизованих грађана може видети потковица над улазним вратима. То јако добро илуструје анегдоту у коме је посетилац, видевши потковицу изнад улазних врата питао домаћина: „Зар и ви верујете у то?“, „Не“, одговара домаћин, „али кажу да то помаже чак и онима који не верују“. Већ ће се наћи „стручњак“ који ће вам рећи да ли сте правилно обесили ту обућу за коњске копите. Ако јесте правилно –срећа ће одмах дојурити у ваш дом.

Људској души је, уопште, својствена потреба за вером. И сујеверје представља покушај да се задовољи та потреба, само не вером која је објављена у Божијем Откровењу – јер, као што смо рекли, таква вера захтева огромне напоре, личне, душевне, вољне, па чак и интелектуалне – већ вером, да тако кажемо, приручном, позајмљеном из локалних традиција и заснованој на додиру са нечим тајанственим. На пример, човек не верује у Бога (или верује јако површно) и сагласно са тим, не обраћа Му се у молитвама (или се моли јако површно), али зато непоколебиво испуњава народне обичаје тако да при изласку из куће ни у ком случају неће допустити да се очисти под.

Као да се одсуство наде на Бога покушава испунити надом на држање одређених ритуала. Зашто је сујеверном човеку потребно да пљуне преко левог рамена? Да би се нечим изнутра осигурао. Сујеверје представља замену за истинску веру и истовремено представља и покушај да се наш свет додирне са нечим оностраним. Таква је вера у магичну силу камења, амајлија и поменуте потковице коју због среће стављају изнад прага.

Када човек нема праву веру у Бога, његов бог постаје нешто ближе и разумљивије, на шта се труди да се ослони у сопственом животу. Тако се јавља идолопоклонство пред стварима и побожни страх пред народним традицијама. И у исто време – још једном ћемо поновити – сујеверје представља покушај да се макар колико уздигне, продухови свакодневница само не уз помоћ обраћања Богу и стицања благодати Духа Светога, већ кроз признање неке тајанствене силе у предметима овога света, кроз виђење у различитим случајностима неког фатума, суда, судбине која нас превазилази. И све то је нека олакшана форма религиозности, при којој се на случајност надају као на законитост и знак вишег света који не познајемо.

Сујеверје пре свега представља унутрашње ланце које човек сам себи ставља. То је мноштво невидљивих веза којима је изнутра окован човек тако да већ не може слободно да живи, већ се непрестано нечега боји, обазире се, бива узнемирен. Свеобухватни страх изазива потребу да се вратиш чим изађеш из куће: ако си заборавио неку неопходну ствар и вратиш се, сам си крив за даље несрећу. Аутор ових редова је више пута гледао очигледни ужас на лицу сујеверног рођака када је видео да се враћам у сопствени стан као да је то био сигнал да ће ми се догодити нека несрећа. Неки за сваки случај гледају у огледало као да ће тобож твој сопствени одраз уклонити „усуд“ који се надвисио над тобом. Уопште, народна веровања и сујеверја често прониче отворени песимизам. Принцип тоталног баксузлука има своју шаљиву дефиницију: „Ако може да ти се догоди нека непријатност, то ће се обавезно догодити“. На то нам по мишљењу сујеверних људи указују народна веровања и сви могући предзнаци.

Посебна сујеверја су повезана са данима, бројевима и месецима, што веома очигледно показује магизам скривен у душама многих људи. На пример, скоро сваки малоцрквени човек сматра да је понедељак тежак дан (одатле и много додатних веровања: не предузимај ништа важно да радиш, неће бити успеха; ако дајеш новац у понедељак читаве недеље ћеш имати трошкове). Ако се тринаести дан месеца подударио са петком то је онда велика несрећа тако да човек троши своје душевне силе на очекивање свих могућих непријатности тога дана. Међу годишњим месецима јако трагични положај се додељује мају јер, како је убеђен народ, људи рођени у мају мучиће се цео живот. Кажу да ни бракови склопљени у том месецу не трају дуго. Хтео бих, узгред, да кажем пар ствари о себи: родио сам се управо у мају, у мају сам склопио и брак, двоје од троје моје деце су се опет – родили у мају – ето какву тужну судбину ја имам!

Многи наши суграђани сматрају 29. фебруар за лош дан, „Касијанов дан“ (тог дана Црква слави преподобног Јована Касијана), као и цела преступна година, у којој се по веровању догађа више смрти (аутор се опет, родио у преступној години). По народним веровањима, на Касијанов дан не треба започињати никакав посао, треба спавати све до оброка (тако се смањује ризик да се упадне у непријатност), а најбоље је да се уопште не излази из куће.

Свети Јован Златоуст је сјајно говорио о апсурдности сличних представа: „Неко је убеђен да постоје срећни и несрећни дани. Такав човек се на несрећни дан неће бавити добрим делима, мислећи да ће читав његов труд остати узалудан и некористан због самог дана; исто тако се ни у срећан дан неће бавити добрим делима мислећи да лењост уопште неће омести добро својство самог дана. На тај начин и у једном и другом случају он ће губити своје спасење и, сматрајући своје напоре час узалудним, час сувишним, водиће неделатни и порочни живот.[1]

Разумљиво је да никаква подударања бројева и дана, „посебни“ бројеви или месеци у години сами по себи не наносе штету човеку. Понедељак је тежак само за људе који су ноћ пре тога провели како не треба. Тако ће човек који је много попио у недељу имати главобољу у понедељак. Оправдавајући себе сујеверним веровањима, такав неће журити на посао, лечиће мамурлук и самим тим још више уништавати сопствени живот. Ако је недељни дан био посвећен заморном филмском маратону, следеће јутро ће такође бити прилично тешко. На тај начин, понедељак није тежак због свог распореда у недељи, већ због људске злоупотребе слободног времена за викенд. Човек који уме да користи време први дан након викенда поседоваће стваралачки успон и лакоћу.

---