Осећање кривице код човека који тугује

– Смрт рођака или блиске особе је увек емоционални шок, најдубљи душевни потрес за сваког човека. Често је могуће сусрести се са ситуацијом када човек опет и опет претреса у глави околности краја блиске особе и прекорева себе што није био у стању или није приметио могућности да је спаси. Да ли је такво стање нормално за човека који тугује и чиме је оно изазвано?

– Многи људи осећају грижу савести због тога што нису успели да спрече смрт блиске особе или су били неправедни према њему за време живота. Чини им се да би се, када би имали могућност да врате време, понашали потпуно другачије. То се види у бесконачним питањима које постављају себи: „Шта да сам дошла раније…“, „Шта да је летео следећим авионом…?“, „Шта да се нисмо посвађали и да сам тог дана остала код куће?“… Неко чак може да моли Бога да врати умрлог назад да би исправио своје грешке у вези са њим.То су све потпуно природне реакције на губитак. Ово су такође начини да изрази туга, макар и у компромисној форми, олакшавајући на тај начин тежину губитка. Може се рећи да се у човековој души одвија борба између прихватања онога што се догодило и негирања, зато он и смишља бесконачне варијанте развоја догађаја који не би довели до трагичног исхода.

Пошто ова питања човек упућује пре свега себи самоме може се закључити да су они изазвани унутрашњим разлозима. Чини ми се да је један од њих – природна човекова жеља да има контролу над оним што се догађа у његовом животу. Пошто немамо моћ да управљамо свиме око нас, посебно нашом будућношћу, такве ситуације нас приморавају да заједно са губитком проживљавамо и осећање сопствене беспомоћности, које се и јавља у оваквим ситуацијама. Други, још снажнији узрок за јављање фантазија о алтернативном развоју догађаја је – осећање кривице.

– У већини случајева човек који је изгубио блиског човека или друга осећа да је у мањој или већој мери сам крив, чак ако и нема очигледног разлога за то. За шта обично себе прекорева човек који је преживео губитак?

– Најочигледније у овом случају је самооптуживање за то што особа није спречила одлазак блиског човека из овог живота, већ да му је директно или посредно помогла у томе. Људи који тугују често почињу да се сећају свих случајева када нису били у праву у вези са умрлим или су се лоше односили према њему (вређали, свађали, преварили га, итд.). Такође, људи често себе прекоревају што се нису довољно бринули о умрлом, што му нису довољно помагали, што му нису говорили о својој љубави, што нису затражили опроштај, итд.

Важно је то да човек који је у жалости најчешће неадекватно схвата ситуацију и преувеличава степен своје улоге у смрти човека који му је драг. То је слично са такозваним „магијским мишљењем“ које је јако развијено код деце, а код одраслих се показује у критичним ситуацијама.

– Шта то значи?

– На пример, ако је особа једном зажалила због тога што је ушла у брак са својим супругом и помислила: „Ух, када би он негде нестао!“, онда ако је супружник изненада умро, њој се може учинити да су се њене мисли и жеље „материјализовале“ и тада ће себе оптуживати за оно што се догодило. Ожалошћена особа такође може да мисли да је својим грубим односом према блиском човеку (приговарањем, незадовољством, грубошћу, итд.) испровоцирала његову болест и крај. А ако још од некога и чује прекор, типа „ти си га и отерао у гроб“, онда се тежина кривице повећава.

– Може ли човек да оптужује себе за још нешто, осим за истинску или умишљену улогу у смрти блиског човека?

– Заиста, осећање кривице је јако сложено и може имати најразличитије форме. Психолози говоре о кривици онога који је остао – осећања да смо ми требали да будемо на месту умрлог или да немамо права на живот ако он већ није са нама. Многи осећају кривицу јер осећају олакшање због тога што је ближњи умро. Међутим, то је потпуно природна, па чак и очекивана реакција, посебно ако је човек који је умро дуго боловао или је страдао пред смрт. Слична по својим знацима је такозвана кривица због осећања радости, које се јавља након дужег периода након губитка. Ова кривица је повезана са тим да се након смрти вољеног човека у животу његових ближњих поново појављује срећа. На пример, у таквом стању може да се налази удовица у чијем животу се појавио други мушкарац. У том случају треба запамтити да је радост као таква – нормално, здраво осећање, знак да живимо аутентичним животом.

– Ми сада говоримо о „нормалној“ кривици као потпуно очекиваној, и што је најважније – пролазној реакцији на губитак. Међутим, често се догађа да осећање кривице добија хроничну форму, због које се човек мучи дуги низ година.

– Такозвана неуротска кривица је стање које задобија присилну форму. Често њеном настанку може допринети реакција људи из околине ( „ти си га у гроб отерала“) или уколико је постојао зависан и манипулативан однос са самим умрлим, који је током живота често понављао фразе попут: „Својим понашањем ћеш ме у гроб отерати“. Хронично осећање кривице које се формирало још пре смрти блиске особе након смрти само расте.

Такође, услед друштвених стереотипа смо склони да меру своје туге због смрти блиске особе повезујемо са степеном наше љубави према њему. Са тим је повезано осећање кривице због тога што се слика блиске особе постепено бледи из нашег сећања. Неке људе то веома узнемирује јер сматрају да је то показатељ да им умрла особа није била посебно драга.

Повећању и продужавању осећања кривице доприноси и идеализовање умрлог. У свести ожалошћеног се сопствени недостатци виде горим него што реално јесу, а недостатци покојног се занемарују. Доживљај своје грешности услед идеализовања особе која је умрла само погоршава страдање човека који преживљава губитак ближњег.

– Како да поступају у таквим случајевима људи који желе да помогну ожалошћеној особи?

– Потребно је веома суптилно помоћи ожалошћеној особи да схвати да, се у сваком блиском односу јављају разлике у мишљења , несугласице и конфликти јер смо сви ми различити, свако са својим слабостима, које се неизбежно показују у дуготрајном односу. Треба да се трудимо да вратимо изгубљену животну радост, а не да се ограђујемо од ње. Уместо да се мучимо самооптуживањем, боље је да чувамо сећање на блиску особу у свом срцу и да се потрудимо да прихватимо оно што се догодило и да живимо даље. Ожалошћеној особи је веома потребна наша подршка и разумевање, а уколико човек није у стању да се самостално избори са осећањем кривице, можда му је потребна помоћ специјалисте – психолога.

аутор: Сергеј Шефов, психолог