Руски православни психијатар, доктор и психолог Димитриј Авдејев, један је од изузетних стручњака на пољу православне психологије у Русији.
Препоручујемо да погледате овај интервју са њим – просто се осети разлика када дубоко верујућа особа која је истовремено и психијатар говори о душевним проблемима у односу на добре и стручне, али секуларне психологе.
Уважавање духовне реалности при посматрању душевних проблема је главна одлика православне психологије.
Уредник сајта Има наде
Разговор са психијатром Димитријем Авдејевим
кандидатом медицинских наука
(у Руском образовном систему термин „кандидат“
значи да је особа завршила Медицински факултет
и стекла звање доктора, прим.уред.Има наде)
Да ли је истина да психички поремећаји могу имати свој узрок у детињству?
Наравно. Генерално говорећи, проблем деце је секундаран, он заправо проистиче из проблема родитеља. Дете понекад мање наслеђује материјалне ствари, а много више наслеђује поглед на свет, навике, традицију.
Која је формула васпитања? Васпитање је љубав са достојним примером. Ако дете не добија љубав, нити достојни пример од родитеља, онда наравно, наслеђује много тога што може негативно да се одрази на његов живот. Међутим, то је само почетни проблем.
На крају крајева, ипак благодат Божија покрива све и то видимо у пракси, зато је важно да малишан буде са Христом.
Како је најбоље да се односимо према психички оболелој особи?
Овде треба рећи да се у клиничкој психијатрији данас издвајају две велике групе, два главна правца психичких поремећаја.
Једни се развијају на нервној бази и у принципу су реверзибилни. Ту су неурозе, психосоматска обољења о којима ћу још говорити. То је једна група. Другу групу представљају психотични поремећаји који су у најмањој мери повезани са факторима средине, ситуационим факторима, и зависе, по речима Светих Отаца, од природе.
У првој групи поремећаја је важно да трагамо за узроком новонастале ситуације, ту је молитва од првостепене важности, трпљење, покајање, смирење. Управо ове особине, ове црте доносе души мир.
У другом случају, поред молитве, поред духовног делања, неопходна је и медицинска помоћ. Уколико је рођак оболео од психозе, било би добро, наравно, уколико би неке симптоме тог клиничког стања, врло оквирно, знали његови најближи, како би могли да примете то измењено стање и да се на време обрате лекару, да на време могу да замоле духовника да појача молитву, помене човека на Проскомидији, на молебану, да прате да ли болесна особа пије лекове. Зато не треба паничити, већ деловати конструктивно. И молити се увек.
Какав је редослед медицинске и духовне помоћи у лечењу таквих поремећаја?
На шта је неопходно да се обрати већа пажња?
Све треба у своје време. Ако говоримо о психозама, онда је на првом стадијуму то, наравно, медицинска помоћ – дај место лекару. Лекар треба да отклони основне психопатолошке синдроме, симптоме, потребно је да доведе пацијентову свест и критичко размишљање у нормално стање.
По мери оздрављивања, потребно је да преовладавају и психолошка и духовна помоћ, а медицинска ће се постепено смањивати. Динамика је управо таква. Када понекада видим, ја иначе већ дуго година радим са пацијентима, ове године ће бити 20 година, када психички тешко болесног човека верујући рођаци воде на изгоњење демона, говоре о егорцизму, говоре о некаквом натприродном духовном делању – то није увек тачно.
Тако нешто је или неувремењено или можда потпуно нетачно, зато што знамо да Света Црква издваја три главна узрока развијања психичких поремећаја.
Први узрок је, што сам данас већ поменуо, човекова природа. Свети Јован Лествичник о томе говори, Теодосије Кијево-Печерски. Заиста, индивидуални, биолошки, генетски фактори овде имају одлучујућу улогу.
А друга два узрока, да, они имају духовни узрок, постоје болести настале као последица поробљавања душе од стране греховних страсти: алкохолизам, наркоманија, зависност од игара, компјутера, интернета.
Постоје такође и психички поремећаји као последица демонског напада.
Ето зашто је важно знати узроке развоја душевних обољења и у зависности од узрока, применити и неопходан лек.
Феномен соматизације.
Шта медицина данас говори о утицају нервних поремећаја на стање људског организма?
Ради се о засебном правцу у психијатрији, под називом ‘психосоматика’. Познато је да огроман број обољења има неурогени карактер, постоји податак да се 80% свих обољења развија на нервној бази. 30-их година прошлог века, стручњаци су почели да говоре о особеностима личности једних или других пацијената, то јест, пацијената који су страдали од једне или друге конкретне болести. Појавили су се појмови као ‘артритична личност’, ‘улкусна личност’, ‘коронарна личност’. О овим последњим пацијентима, 1970. године у Америци се појавила монографија са називом ‘Понашање типа А и ваше срце’. Аутори показују и називају такве особе ‘ambitious personality’, амбициозном личношћу. О њима пишу да такве особе воле да седе прве, у првим редовима, изузетно се нервирају ако ауто макар мало успори у саобраћајној гужви, ако их дете победи у шаху. Код таквих људи се показало да се крв згушњава неколико пута брже и да су веома изложени тешким обољењима срца. Може се представити следећа схема: карактер – болест.
Међутим, и из сопственог искуства ми се чини да ова схема није потпуна. Јер, одакле човеку такав карактер?
Мислим да он настаје као последица и греховних страсти које можда већ дуго времена господаре у његовој души и телу, а човек чак о томе и не помишља. А ако човек не зна за благодат и Свете Тајне, ако не зна за Бога, за Христа, онда живи са тим страстима и не може да схвати узрочно-последичну везу која постоји.
По мом мишљењу схема ће изгледати овако: греховна страст – карактер – болест.
Постоји у медицини чак и појам који се зове ‘алекситимија’, то јест, лекари говоре да се психосоматска обољења развијају јер човек не изговара, не вербализује неке своје унутрашње конфликте. Погледајте колико је правилно запажање, не вербализује их. Хајде да допунимо ово запажање: човек не исповеда ове конфликте. Када човек годинама не долази на исповест да отвори своју душу пред Крстом и Јеванђељем. Наравно, у таквом случају се може говорити о здрављу душе. А здравље душе и здравље и тела су, како су већ научници показали, у нераскидивој вези.
Верујући људи често верују само у духовна средства лечења и боје се лекова.
Постоји мишљење да су психотропни препарати веома штетни. Да ли је то истина?
У овом питању се истовремено налази неколико других питања. Можда бих почео са тим да су таблете заиста морално неутралне. Просто није могуће да таблета утиче на душу у неком сакралном смислу.
Потребно је да се има поверење у лекара. Потребно је поверити се професионалцу, добро је ако тај лекар буде православан, али чак и ако није у питању православни доктор, он је по закону дужан да укаже стручну, медицинску, у овом случају, психијатријску помоћ.
Пар речи о навикавању. Наравно, на наше препарате, на многе од њих, развија се навикавање. Као и све таблете, постоји и токсични ефекат, међутим, неопходан је компромис. И у томе се огледа и лекарска вештина. Говорити да психотропне или неке друге таблете, православни човек не сме да пије представља заблуду. То је заблуда, Бог је благословио и лекаре и лекове, и са молитвом и са надом на Бога, на Његову помоћ, потребно је да се прибегне лековима. Знам да неки људи закрсте лекове и попију их са освећеном водом и сам тако радим и све то је добро, наравно.
О негативном утицају секти на човекову психу
Одмах ми на ум долази секта Висариона, тамо људи не само да оштећују своје психичко здравље, већ доспевају и до крајње исцрпљености. Својевремено сам неколико година радио у Центру светог Јована Кронштатског на рехабилитацији људи који су пострадали од тоталитарних секти и окултизма. Огроман број људи је управо припадао пострадалима од секти. Знате, ако бисмо говорили по некој схеми, онда ако су психички поремећаји већ постојали код човека, у секти се многоструко појачавају, то је пракса потврдила. Ако их није било, у том случају стање унутрашњег немира, стање, у крајњој мери, неуротичности засигурно постоји. Многи и на улици виде те зомбиране људе који прилазе и предлажу нам различиту литературу. Као по правилу, у сличним тренуцима је ступање са њима у неке дискусије потпуно некорисно јер су припремљени, имају одговоре, научене одговоре на сва питања. Може се саосећати, молитвено уздахнути за њих. Али тај проблем постоји, наравно, штета за психичко и телесно здравље постоји. И понекада, јако велика штета.
Секте делују на психу споља.
Чиме се може објаснити јављање и интензивно ширење различитих фобија?
Како се борити са њима?
Да, постоји огроман број фобија. Неколико страница у уџбенику из психијатрије заузима само набрајање ових фобија: агорафобија, клаустрофобија, реитрофобија, чега све нема. Млада девојка се боји да не поцрвени, неко се боји затворених простора, неко отворених, шта све не постоји?
На ум одмах долазе речи Светог праведног Јована Кронштатског, овај угодник Божији је говорио да највећа заблуда нашег срца представља тајна помисао да макар један минут, макар један трен можемо да живимо без Бога и ван Бога. Не постоји такав тренутак, то јест, сваки човек живи у потоку светлог Промисла Божијег.
Уопште, управо то представља главни лек за све фобије! Међутим, неопходна је вера.
Такође не треба заборављати да ми понекада потцењујемо утицај демонских сила. Свети Оци су нам јасно објаснили како се развија помисао у нашој души, када се човек слаже са мисаоним предлогом непријатеља, и ту се можда треба подсетити аскетике. Особа се слаже са помислима, прихвата их и на крају у свести се појављује чврста мисао.
А ту даље ступају на снагу закони психо-физиологије, развија се доминанта, то јест, у мозгу доминира нека идеја и те мисли круже по глави. Које су методе борбе? Током многих година рада формирало се једно мало правило борбе са фобијама и присилним стањима.
Прво, неопходно је концептуално не веровати садржају тог страха јер, ‘по вери вашој нека вам буде’ (Мт. 9:29). Ако верујемо да ће се догодити нешто, не знам, укључило се светло сада и биће ми веома тешко. Ако сам тако усмерен, ако верујем у то, онда ће тако и бити.
Друга ствар, те страхове не треба прихватати, сећајући се њихове, понекада, демонске природе.
И наравно, ту је благодат Божија.
Ако се остане у оквиру ових препорука, мислим да се може бити безбедан од њих.
Да ли се Ваши верујући пацијенти по нечему разликују од неверујућих?
Мени се обраћају различити пацијенти, има много верујућих људи код којих настају различите депресије, понекада и страхови. Међутим, лакше је разговарати са верујућом особом, говориш са њом на истој фреквенцији, можеш дати савет да се обрати духовнику, могуће је разјаснити узрок духовног порекла што некада није могуће учинити са неверујућим пацијентом.
Зашто у животу савременог човека постоји ‘синдром хроничног умора’, опустошености?
Видите, практично на сва питања постоји један и исти одговор: безблагодатни, безбожни живот. Ово говорим без икаквог прекора.
Ако млада особа може себе још и да теши неком перспективом будућности, млада је, здрава, има гомилу планова, огроман број интересовања, старији човек се налази у тежој ситуацији: здравље је пољуљано, деца одрасла, можда материјалне вредности није накупио или су изгубиле вредност у току реформи и шта онда? Понекада остају само мржња, злоба, раздраженост, а то никада не може донети никакво умирење, никакав унутрашњи мир. Замислите, макар на трен: да ли је могућа таква немоћ код Преподобног Серафима Саровског? Иако је он био погрбљени старац, ‘Радости моја, Христос Васкрсе!’, овим васкршњим поздравом је сусретао сваког човека. Или Преподобни Амвросије Оптински који је практично дуго година лежао на постељи немоћан. Ипак, ми опет и опет говоримо о духовним факторима. Без сумње, ја не укидам појмове као што су депресивни замор, умор, утицај еколошких фактора, све то је такође јако важно. Здрав начин живота, правилна исхрана, свеж ваздух, наравно, све то је важно. Ето, данас сам ишчитавао писма оца Јована Крестјанкина, неколико година, седам година је био у логорима ГУЛАГ-а, знамо каква је тамо храна и какав одмор, међутим, колико људи је стремило к њему. Исто тако је било и са другим подвижницима побожности, са Новомученицима и Исповедницима.
То јест, човеку је пре свега неопходно да буде са Богом, са Христом.
Да ли се може рећи да је несаница последица греховног живота?
Или је ипак она резултат физиолошких поремећаја?
Дешава се и једно и друго.
Дешава се и као последица греховности. Ако се посвађамо са неким, ако не опростимо увреду и легнемо да спавамо, да ли ћемо заспати или не? Окретаћемо се, а дубоки и чврст сан неће доћи. Понекада ми не страдамо толико од несанице, колико од тешких осећања због тога. Ту ја увек дајем савет: не мучите себе, устаните, бавите се нечим, попијте чашу освећене воде, дишите, поразмислите.
Сећам се, имао сам један занимљив случај, пацијента са упорном несаницом. Лечили смо га различитим лековима, био је верујући човек и мени је било, понављам, лако да разговарам са њим. Тада сам му рекао: ‘Слушај, ти не спаваш. Немој спавати ради Христа’. Схватате колико је то важно? Он ме са чуђењем погледао, ја сам неки доктор, треба да му дам неки други препарат, а ми смо већ пробали све. Он долази након две недеље и говори: ‘Знате, докторе, не спавам, али ми је некако лакше’. Што је за дивљење, након још неког времена, дошао је и рекао да му се сан вратио. Поменули сте стих из Псалма и ја бих такође рекао: ‘Положи на Господа тугу своју и Он ће се побринути’. Ето, какво се чудо догодило.
Зато, наравно, добар, чврст сан дарује Господ.
Како се спава у местима молитве, како се спава у манастирима, понекада може бити и кратко, четири, пет сати, а наспаваш се и бодар си,… место молитве. Појео си благословену храну, помолио се и све је добро.
Да ли се може ставити знак једнакости између појмова ‘униније и ‘депресија’?
Не, не може. Недавно сам написао књигу која се тако и зове ‘Чамотиња и депресија: сличности, разлике и лечење’.
Чамотиња (униније) представља греховну страст, а депресија је болест.
Што се депресија тиче, постоји мноштво различитих врста али ћу ја указати на две, можда, најважније врсте. Постоје неуротске и постоје ендогене депресије. Шта је то? Сада ћу објаснити шта значе ови чудни термини.
Неуротске депресије су увек повезане са неким конфликтом, сукобом различито усмерених мотива, са неком тешком, душевно психо-траумирајућом ситуацијом и ту је неопходно трагање за излазом, неопходно је решење. Решење често долази кроз молитву, кроз смирење, управо се у томе налази корен за лечење неуроза.
А постоје и ендогене депресије. Са чиме је повезана њихова појава? Стручњаци кажу са тиме што се у одређеној мери, мање или више, мења биохемија у мозгу. Постоје материје са чудним називима: серотонин, допамин, норадреналин. Ако би се мериле количине ових супстанци у структурама мозга при оваквим облицима депресије, оне би се или значајно смањиле, или би просто спале на нулу. У последњем случају је, наравно, неопходна терапија, потребни су препарати, чак и препарати који служе за повратно хватање серотонина, да ова материја не напушта мозак. Видите, не постоје никакве супротстављености између поштене науке, у овом случају медицинске науке – психијатрије и религије.
Увек је потребно: и лечити се и молити се. Увек су потребни, као два крила код птице, увек је потребна сарадња.
Да ли су људи који покушавају да изврше самоубиство увек психички ненормални?
Да, људи који изврше самоубиство има много. На пример, у Русији 70 хиљада људи сваке године. Показатељ суицидалности је 39-40 на сваких 100 хиљада становника. У питању је цео град самоубица сваке године, овај проблем престаје да буде само медицински, постаје и социјални, државни проблем. Оно на шта бих желео да обратим пажњу је да према подацима истраживања, само 10% људи који изврше тај страшни, непоправљиви корак заиста јесу дубоко психички болесни и Црква, скоро по правилу, дозвољава да им се служи помен, то јест, у питању су били људи који су страдали од болести, њихов разум је био помрачен.
А 90%, огромна већина су људи који су душевно здрави, али духовно дубоко повређени људи. То су људи који не знају Бога, људи који, нашавши се притиснути околностима, доносе одлуку да такав излаз брише све и решава сва питања.
Удубите се у ове цифре, 10% и 90%. 90% људи. То јест, данас се деси бол, нека подла клевета, издаја и таква особа сматра: то је то, живот се завршио, нема излаза. Сматра да је њеној части нанета штета, знате за такво, потпуно уско, потпуно ограничено мишљење. И онда такав непоправљиви корак. Или покушај самоубиства. Зато постоје телефони за подршку, хитна психолошка помоћ, међутим, потребно је и пожелети да се та помоћ позове. Треба знати и телефоне, треба знати и где постоји суицидолошка служба, она је, по правилу, у својој суштини превентивна, међутим, те чињенице и цифре које сам данас навео, зар су оне свима познате? Зар људи знају за то? Сви мисле да ако је човек извршио самоубиство онда је сигурно у питању психички болесник. Не, јако често није. Понекад разговарам са људима који су имали покушаје, узгред постоји и незавршено самоубиство, а њега има 10 до 20 пута више, представите себи које су то онда размере проблема. Ја им објашњавам, говорим да не постоји суштинско уништење, говорим: ‘Ако бисте се претворили у облак, онда би та перспектива и могла да се размотри. Али не, човек живи вечно. Чинећи тај корак, последице су најтеже, свима нама добро познате. Имамо проблем дечијих самоубистава, данас и она узимају маха. Код деце постоје особености, код њих не постоји концепт смрти. Девојчица из основне школе врши покушај самоубиства и размишља како ће у гробу да лежи у белим хаљинама, а друг из разреда, Вања или Петар ће туговати и сећати се како је вређао, вукао за косу и понашао се непристојно.
Зато је наравно и деци неопходно објашњавати, у питању је врло, врло велика и озбиљна тема.
Да ли овим несрећним људима помаже разговор о бесмртности душе?
Ја само могу да говорим, свештеник може само да говори и призива. Наравно, човекова душа је слободна да прихвати ове речи, следи ове савете, дође на разговор, обрати се за помоћ. То је слично школи, не зависи све од педагога. Учитељица објашњава све, али један ђак уради контролни за пет, а други једва за тројку или може и да не реши задатак уопште.
Склоност према играма на срећу – шта је у питању: слабост воље или психичко обољење?
Ова немоћ се очигледно може назвати греховном слабошћу.
Сагласно са последњом класификацијом психичких болести, у питању је нозолошка форма, зове се патолошко коцкање и у неким, врло тешким случајевима, пацијенту препоручују хоспитализацију да би га на неки начин сачували, оградили од предмета према коме осећа приврженост. Међутим, осим изолације, хоспитализација ништа друго не доноси, ништа не доноси. У штампи, на разним местима, на телевизији јављају чињенице од којих нам застаје дах, да пензионер прокоцка целу пензију или неку баку хитна помоћ одвози из коцкарнице због инфаркта који је тамо доживела, или поштар који није однео пензију у село старцима јер је све прокоцкао на аутоматима.
У питању је страст, најтежа страст. Постоје људи који су најсклонији формирању управо ове страсти, постоје неке можда психо-физиолошке особености, међутим, у питању је типична страст.
Одлучност и помоћ Божија, лична одлучност и помоћ Божија. И ништа више.
Таблете за ову страст не постоје, као ни за тврдичлук, као ни таблете за глупост. Ово је важно да се схвати.
Каква је природа хистерије?
Ако ћемо врло кратко: хистерија представља извођење понашања пред другима. Хистеричној особи су неопходна два услова: прилика и гледалац.
Рецимо, мама храни малишана, а он не жели да једе супу. Дете пада и грчевито удара главом у под. А шта ради мама? ‘Смири се сине мој мили, узми бомбоне, само немој да плачеш.’ Шта је у питању? Типична хистерична реакција, у том тренутку груба, брутална. Како се мама понаша? Мама је задовољила реакцију малишана. Без сумње се може рећи да ће у будућем периоду он још много, много пута поновити то исто. Авај, цео наш живот, од вртића до пензије учи човека хистеричном понашању. Можемо поставити питање: да ли би код Робинзона Крусоа могла да се развије хистерија? Сигурно да не, није било никога коме би све то могло да се покаже.
Зато не треба заборавити каква треба реакција да буде на хистерично понашање. Строга и спокојна. Сећајући се да је хистерику неопходна прилика и гледалац, строго и спокојно је потребно и реаговати на хистерију.
Често видимо на манифестацијама људе којима је важнија заљубљеност у себе, није важно шта се брани, важно је да се буде у центру пажње, да се привуку ТВ објективи, новински чланци. Понекада код неких политичара видимо црте хистеричног понашања. Међутим, савремена поп-култура представља просто хистерични врхунац, када видим неке од извођача рок песама, итд. Просто некада бива страшно за гледање. Авај, авај, живот учи хистеричности, зато хајде да се не учимо томе.
Гордост и сујета, позирање, самољубље, вршење поступака на очиглед других: ето шта су духовне компоненте хистеричног понашања.
Значи да хистерија не представља болест?
Раније су постојала стања као хистерична неуроза, хистерична психопатија, међутим има јако много духовних узрока за ово стање.
Размишљао сам о овоме, шта је у питању, грех или болест и тврдим да грех толико мења човекову природу да се затим формирају и болести.
Хистерик се, рецимо, налази у океану неких еротских представа, увек је заљубљен, а како данас иду заједно блуд и грех, култ девојке блуднице који се пласира, не као добре мајке, брижне жене, већ се управо овакав култ намеће друштву. И треба знати непријатеља лицем у лице да би се борило са њим.
Да ли сте у својој пракси сретали поседнуте? Да ли можете да разликујете где је у питању болест, а где поседнутост злим духовима?
Постоји документ који је прихваћен на Архијерејском сабору Руске Цркве под називом ‘Основи социјалне концепције РПЦ’.
Тамо је јасно написано о разграничењу сфера делатности психотерапеута, тако је управо и написано, верујућег психотерапеута и свештенослужитеља.
Пореди се, можда и унеколико храбро, да постоји однос као између Јована Претече и Господа Исуса Христа.
Лекар, психотерапеут претходи сусрету са свештеником, он припрема човека за тај сусрет, може да га припрема за исповест, објасни и покаже медицинске, психолошке међусобне везе.
Зато се, на пример, у неким случајевима не усуђујем да сам постављам неку духовну дијагнозу, да измишљам нешто. Међутим, ако видим да је испред мене болестан човек коме је потребна хитна, стручна психијатријска помоћ недвосмислено говорим његовим најближим особама: ‘Не треба га водити на читање молитви за ослобођење од демона’. У крајњој мери не треба сада, у овом тренутку, то да радите.
Али бих и као хришћанин рекао пар речи. Познат ми је на пример случај када су људи долазили на такву врсту молитви у Лавру и нису се поклонили моштима Преподобног Сергија Радоњешког, а ишли су на читање тих молитви. Не треба видети у томе неку магију, ми имамо Свете Тајне у Цркви, имамо хришћански живот покајања, молитву, заповести Божије, то јест, овде је потребно слушати духовника, чувати разумност и знати узроке симптома, у овом случају, психичког обољења.
И схватити да није увек у питању поседнутост.
Како бисте разграничили сфере делатности лекара и свештенослужитеља приликом пружања помоћи душевно болесном човеку?
Циљ психијатрије и психотерапије је лечење душе.
Циљ пастирства (духовног руковођења) је спасење душе.
Наравно, ако бисмо гледали на грчку реч ‘soterio’ у њој постоје два смисла: и исцељење и спасење. То јест, у већини случајева, душа која правилно иде путем спасења се исцељује. Познати проповедник, протојереј Димитрије Смирнов пореди душу савременог човека са потпуно разбијеном посудом. Заиста, у питању је хрпа делића којом рањавамо и себе и људе око нас. Зато још једном понављам, лечење душе и спасење душе.
Психотерапији, чак и најстручнијој, чак и најбољој, као и психијатрији, нису доступне греховне страсти. Ово треба јасно знати.
А свештеник-духовник, иако он и теши људе које руководи, најважније је да врши Тајне Цркве. Наравно, иако постоји и психотерапеутска компонента његове делатности, она је, међутим, секундарна.
Да ли су психичке болести излечиве?
Гранична група, то јест, гранични психички поремећаји су у принципу реверзибилни. Међутим, постоји један проблем. Професори Кисељов и Сочинов су посматрали како се неуротичне особе понашају. И што је занимљиво, када једна врста неурозе одлази – на њено место долази друга врста неурозе.
У питању су различита обољења, али ако је особа склона да се њена душа поробљује страстима, да реагује на живот неуротично, она увек носи ту неурозу.
Вратимо се на језик обичне психијатрије: гранична стања су излечива, велике психозе у које се убрајају шизофрена психоза пре свега, манично-депресивна психоза сматрају се, у принципу, неизлечивим.
Међутим, овде је важно разумети шта значи ремисија. Ми стремимо дугорочним ремисијама када човек стиче, уколико је тако нешто могуће, радну способност, може заиста да живи, да се труди, посећује храм. Дакле, није у питању ни тешкоћа, ни степен опасности. Ако човек има равна стопала он ће можда и умрети са тим, али ће живети срећно доста година.
Која је разлика између ремисије и излечења болести?
Шта се подразумева под излечењем? Редукција психопатолошких симптома када су бунцања, халуцинације нестале, да, онда је то излечење. Узмимо повишени притисак, чир на желуцу. Када се код човека залечио чир, ми пишемо да је улкусна болест у стању ремисије. Дакле, постоје услови да она може поново да настане, али може и да се не развије даље. И да не даје рецидиве ако човек води исправан начин живота, правилно се храни, итд. Врло је важно схватити ово.
Недавно ми је дошао један пацијент и рекао: ‘Докторе, ја сам алкохоличар и већ 20 година не пијем.’ Видите какав исправан приступ. Рекао је: ‘Ја сам алкохоличар али већ 20 година не пијем’. Међутим, ако он ослаби самоконтролу, ако престане да се моли, ако почне да макар мало користи алкохол, на почетку мање, затим више, ризик да падне и да се опет развије чврста алкохолна зависност је огроман.
Да ли су кодирање и хипноза допустиви као методе лечења алкохолизма и других зависности?
Јако сложено питање.
Наравно, хипноза као насиље над личношћу је недопустива.
У односу на кодирање се износе различите тачке гледишта, неки говоре о појму хијерархије греха, у смислу, ето, зауставили смо пијанство и можда ће човек добити шансу да се некако исправи.
Ја лично се не слажем са таквим ставом. Једна моја познаница је спровела једно врло поштено истраживање, посматрала је како се понашају душе људи које су кодирали. Слагао бих када бих рекао да су човека кодирали и да није престао да пије. Многи заиста престају да пију.
Међутим, она је саставила табелу у којој је наведен огроман списак психичких поремећаја који се уочавају код људи који су прошли ту процедуру. И упорна несаница и присуство психосоматских обољења, психопатизација карактера.
Долазе жене у муци и говоре: ‘Можда је и пио, али је био мекши. Сада је то нечовек, пуши две пакле дневно, не може да задржи посао, ни са ким не разговара, али зато не употребљава алкохол’.
Зар је то излечење? Ми знамо да је у питању такође греховна слабост и да без покајања, личне одлучности, тај грех никако не може да се излечи, у питању је најтежа греховна страст.
Такав је случај и са наркоманијом. Наркологија је доспела у одређени ћорсокак, лекари одлично уклањају феномен апстиненције, међутим, на који начин човека да доведу у неки ред? Ништа. Сви нарколошки центри се разликују само по услугама, ни по чему више. Они не умеју да лече наркоманију, не умеју да лече алкохолизам када нам говоре да ћемо укапати неке капи у очи и болест ће проћи, то је методолошки нетачно зато што је у питању греховна страст. Она неће проћи ако притиснемо неке тачке на руци или укапамо капи у очи, неопходно је покајање, рад на себи, искусни психолог, искусни психотерапеут ће само описати, разоткрити ову ситуацију, али не више од тога.
И једино у Цркви лече наркоманију, предивне заједнице нпр. оца Сергија Бељкова, у нашем центру за бригу о души, једино на таквим местима. Тамо срећемо огроман проценат, видимо заиста ремисију. Никада нећу заборавити једног момка који је говорио: ‘Дошао сам у рехабилитациони центар да се излечим од наркоманије, а стекао сам Православље, смисао живота’.
Ето шта је главно – уцрквењење.
Понекада се чини да се психички поремећаји могу превазићи без лекова. Људи се боје ‘лудница’. Колико је опасно одлагање лечења?
Чињеница да је неопходно на време лечити било ког болесног човека је по мом мишљењу недвосмислена. То је нормално. Понекада срећем ситуацију када долази мама и говори: ‘Нипошто, ни за шта не дајем свог сина у психијатријску болницу’. Схватате који она термин користи, ‘не дам’. То није правилно, она свом сину чини медвеђу услугу.
Када мама води трогодишњег малишана стоматологу, а он се упиње ногама, вришти и плаче, мајка узима на себе сву одговорност зато што зна да ће зуби да се распадну од каријеса. И у неким случајевима, што се тиче психијатрије, то је посебно актуелно зато што се често у случају ендогених обољења губи критички однос према сопственом стању. Губи се, нема јасног схватања да сам се разболео, да то што се дешава са мном није у реду, чини се да се околина изменила, човек почиње да слуша гласове, види нека виђења.
Ако је човек верујући, нормално је да ће у садржају његовог доживљаја бити религиозна компонента и тако нешто може пружити његовој неверујућој околини, рецимо неким рођацима, коментар типа: ‘претерао је у молитви’, ‘претерао је, повредио се’, можда не треба да иде у храм или нешто слично. Не, не, не. Црква никада не доводи до лудила или шизофреније, Боже сачувај, све слично је потпуно нетачно. Треба знати, треба имати и медицинску културу. Знате, то је такође део културе, као и култура исхране, физичка култура, интелектуална култура. Раније је постојао предмет са називом психохигијена, са профилактичким, психо-профилактичким смером. Он је данас, на жалост, изгубљен. Извините, у Америци човек не може да кине без психоаналитичара , а код нас понекада човек пати дуго времена а не обраћа се лекару. Потребан је управо средњи пут, средњи пут. Није потребно никакво одлажење у једну или другу крајност, нису потребна никаква супротстављања.
Лекар, ако је у питању стручњак, специјалиста и са православне тачке гледишта је наравно оправдан. ‘Дај место лекару и не удаљуј се од њега’ (Сир. 38:12) и напори лекара су такође од Бога благословени.
И лекари и таблете су од Бога. Ако је у питању стручни лекар.
О малој и великој психијатрији
Постоји мала психијатрија и велика психијатрија. У традиционалну велику психијатрију се управо убрајају психозе, шизофреније.
Међутим, такозвана мала психијатрија по својим размерама не може да се упореди са великом. Хајде да велику психијатрију оставимо лекарима, то заиста представља њихову компетенцију.
Мала психијатрија, о којој пишем у својим књигама и чланцима, јако често представља последицу поробљености душе од стране греховних страсти. Ето на шта је неопходно обратити пажњу. То је неопходно знати. Инфаркти за време одбране дисертације или након неких других догађаја понекада је такође део ситуације када се укрштају одсуство духовности, правилни оријентири, скала животних вредности. И самоубиства, и зависност од игара, ето о чему је неопходно говорити. Ето каква обољења представљају данас област велике пажње и Цркве и православних психолога и православних лекара-психотерапеута.
Бунцање, агресија, халуцинације душевних болесника често изазивају код људи око њих паничан, понекада и мистичан страх. Како се хришћански односити према психичким поремећајима?
Када сам пре 16 година у Цркви почињао да изучавам тај проблем, читао прве књиге са том тематиком, сусрео сам се са одређеном збрком. Заиста, није постојала чврста тачка гледишта на психичке поремећаје: шта је у питању, да ли читати молитве за изгнање духова, да ли је у питању поседнутост, да ли је у питању то или је напротив, у питању област само психијатрије.
Слава Богу, документ ‘Основе социјалне коцепције РПЦ’ коначно је ставио тачку на све то.
Наша сазнања су била управо у том смеру.
Говорио сам да психичке болести представљају крст који Господ даје, јер сам видео да није у питању затварање Царства Божијег, нехришћански пут, већ просто заиста крст који је неопходно носити. Без роптања носити. То је веома важно. Што се тиче односа према пацијентима, понекада добијам писма, захвална писма, где ми пацијенти говоре: ‘Хвала вам докторе, Ви из године у годину узвисујете наш статус у Цркви’. Наравно, у питању је такође наш брат у Христу, у питању је само једна од врста греховне повреде, једна од врста којој је потребна помоћ и саосећање. Раније је у неким од духовних школа постојао предмет који се звао ‘Пастирска психијатрија’. Знамо предивне радове познатог руског психијатра, сина свештеника рјазанске епархије, дубоко верујућег човека, Димитрија Мелехова, који у својим занимљивим и важним радовима не само за лаике већ и за свештенике, по ставкама наводио какви моменти могу свештенику да усмере мисао да духовно чедо које пастирски руководи психички болује. Чини ми се да је ову тему неопходно развијати, општу културу је неопходно развијати, медицинску, духовну културу и наравно добар хришћански однос. Не поробљавати се тим страховима, неким кошмарима, не упадати у некакву панику, чему то? Као да нас је Бог напустио у том тренутку? Као да са нама може нешто да се догоди случајно, неразумљиво? Не, не, потребно је такође се руководити хришћанским милосрђем, љубављу и саосећањем.
О значају душевног мира
Имам велики број пацијената који имају најтеже болести и притом у себи показују победу духа над телом.
Јако волим Преподобног Пимена Многоболесног из Кијево-Печерске Лавре, често му се молим, тражим заступништво у његовим молитвама. Цео животни пут тог човека састојао се у томе да је 20 година година лежао у ранама, у гноју и боловао. Али, како је он боловао? Какве врлине је стицао, какве венце! Ми смо сви то заборавили, ко је живео пре 900 година! А Преподобни Пимен се са својим нетрулежним моштима налази у Кијевским пећинама и многе и данас исцељује.
Наравно, наш живот ће се једном завршити, са 70 или 80 година, како је речено, осамдесет година, а многе од тих година могу бити у тегобама и болестима.
Зато је веома важно васпитати управо своју душу, припремати је за вечност. То је чак и важније.
Превод за Иманаде.орг: Станоје Станковић
Руски извор: Јутјуб
Коментари