Није ретка појава да муж који се ожени женом која није заинтересована за живот у Христу, или обрнуто, да жена која се уда за неверујућу особу, наиђу на карактеристичне проблеме у браку.
У почетку делује да ће верујући супружник успети да својој другој половини својим понашањем и трпељивошћу покаже да је живот у Христу оно што даје смисао и животу и брачној срећи, међутим, како време протиче најчешће се дешава супротан процес – неверујући супружник од почетног прихватања те „специфичне карактеристике“ партнера временом све више бива иритиран управо том побожношћу, почиње да замера својој верујућој половини „фанатизам“, „себичност“, да је оптужује да претерује и да све више негодује на теме које се тичу вере. Оно што се најћешће догађа је да та нарастајућа нетрпељивост доводи или до потпуног одустајања верујућег супружника од црквеног живота (зарад „мира у кући“ а заправо доводи до још веће несреће) или до развода.
Текст који је пред вама написао је свештеномученик Данил Сисојев и он објашњава суштински проблем улажења у брак са неверујућим супружником. Иако је писан за жене (као одговор на једну књигу), подједнако се односи и на православне мушкарце.
Уредник сајта Има Наде
УДАТИ СЕ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ?
Аутор: Свештеномученик ДАНИЛ Сисојев
Проблем склапања или несклапања брака са иноверним веома је актуелан и за многе наше православне савременике. Да ли постоји недвосмислено мишљење Цркве и светих Отаца по питању таквих бракова?
Обнова Цркве након прогона донела је низ проблема не само духовне, већ и практичне природе. Чињеница је да је у храм дошло много више младих жена него младих мушкараца и зато се врло изразито појавило питање за кога да се удају. Није изненађујуће што је књига која одговара на питање: „Да ли се удати за неверујућег?“ изазвала искрено интересовање и код читатељки и код читалаца. Међутим, изненађује непредањски прилаз толико важном питању који се налази у поменутој књизи (Свештеномученик Данил је ово дело написао као одговор на књигу „Већ сте се удали…“ Е. Богушеве, о којој и говори сада. – прим.уред.ИмаНаде) [1]
Потрудићу се да са тачке гледишта светоотачког богословља и канонског права дам коментар на ово дело.
Дакле, сиже те књиге је да се нека лепотица заљубила у неверујућег мушкарца (који има све могуће врлине и квалитете) и јако жели да се уда за њега, мотивишући то тиме што од самог детињства све девојчице стреме да постану жене и мајке. Искидана сумњама и не знајући како да поступи, она се обраћа свом духовнику питањем: „Да ли се могу удати за човека у кога сам заљубљена и да ли ће то бити блуд?“
Цела књига се састоји из опширног одговора духовника из кога постаје јасно да такав савез није грех, тим пре није блуд, јер је као прво, апостол Павле дозволио хришћанима да ступају у брак са невернима и као друго, ако је тај савез заснован на целомудреној љубави он је благодатан и чак представља слику Христа и Цркве. Духовник дуго говори о томе шта је љубав, под којом он подразумева неко осећање, емоцију и тврди да је она потпуно могућа у таквом „браку“. Он наглашава да света Тајна Брака сама по себи не представља гаранцију чврстине породице (тим пре што сада преовладава окултни однос према овој Тајни) и говори да чак ни богохулства супружника не треба да доведу до развода, већ само до испољавања трпљења од стране верујућег супружника. Послушавши баћушку, лепотица на крилима долази кући, улази у брак са безбожником, убеђена да је њен поступак потпуно исправан и да ће након потписивања папира говорити свом запрепашћеном супругу о вери. Они практично имају идеалну породицу али, научена од стране духовника, млада супруга се само моли за обраћење свог „мужа“ јер њему није интересантан разговор на ту тему.
Ето какав нам предивни образац за подражавање предлажу издавачи ове брошуре! Али, нажалост, реалност са којом се свештеник сусреће веома се разликује од описане идиле. Најчешће код мушкараца и жена који су ступили у такву заједницу врло брзо се хлади вера, ревност за спасење се замењује прилагођавањем, а често се догађа и право одступништво. Колико девојака је већ примило ислам удајући се за муслимане. Обрнути примери практично да нам нису познати! Уместо недељних служби такви супружници почињу да иду у позоришта, на модне ревије само да би угодили својој „половини“. Деца таквих родитеља постају циници који не верују ни у шта. Уосталом то је и разумљиво јер имају живи пример лицемерја пред очима! Не треба мислити да је то резултат само данашњег развратног времена. Исто то се догодило и руским племићима који су давали своју децу за познате јеретике што је за последицу имало одрастање покољења Базарових.[2] То исто се догађало и у исламским земљама где су девојке које су насилно одвођене у харем рађале јаничаре који су касније убијали своје сународнике. Још у трећем веку такву појаву је приметио свештеномученик Кипријан Картагински када је у својој књизи „О палима“ писао да је узрок великог броја одступника „склапање брака са невернима; удове Христове предлажу незнабошцима“.
Дакле, зашто се тако нешто догађа? Зар је Православна вера слабија од неверја или било које лажне религије, ако брак са невернима доводи до толико жалосних резултата? Одговор је да Бог не помаже људима који директно нарушавају Његову вољу.
Ако погледамо Свето Писмо видећемо да током целокупне историје Бог упозорава на мешање људи који су Му верни са онима који не испуњавају Његову вољу. Већ се на освиту светске историје догодила највећа катастрофа светског Потопа изазвана тиме што: „видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6:2-3). Предањско тумачење говори да су „синови Божији“ потомци Сита, верни Господу, а „кћери човечије“ потомци Каина. Мешање ова два рода довело је до пропасти древног света. Сећајући се тог страшног догађаја, свети Авраам је приморао свог слугу да се закуне Богом да неће узети жену Исааку из „кћери Хананеја“ (1 Мојс. 24:3). Управо је и један од разлога одбацивања Исава био тај што је узео за жене кћери Хетејинове. „И оне задаваху много јада Исаку и Ревеци“ (1 Мојс. 26:35). Закон Божији је и писмено одредио ову норму: „И да не би кћерима њиховим женио синове своје, и да не би кћери њихове чинећи прељубу за боговима својим учиниле да синови твоји чине прељубу за боговима њиховим“ (2 Мојс. 34:16). „Јер би отпадила сина твог од мене, и служио би боговима другим, те би се разгневио Господ на вас и потро вас брзо“ (5 Мојс. 7:4). И заиста, ова претња је стизала оне који су нарушавали завет Господњи. Почевши са страшним поразом у Велфегору када је једино удар Финесовог копља зауставио пораз у коме је погинуло 24 000 људи (4 Мојс. 25), током управљања судија када је Самсон погинуо због филистимљанке Далиде (Суд. 16) и до страшног греховног пада најмудријег цара Соломона чије су срце развратиле жене (1 Цар. 11:3) наставља се борба за испуњење ове заповести. Бог није чекао да казни оне који су нарушавали Његову заповест. Притом та заповест ни на који начин није била повезана са представом о чистоти крви. Рахава блудница, Сефора – Мојсејева жена, Рута Моавићанка које су се одрекле својих лажних богова ушле су у народ Божији. Ова заповест је била посебно важна за светог Јездру и Немију који су се борили против мешања свог народа са другим племенима (Језд. 9,10 гл; Нем. 13:23-29). Реч Божија за мешане бракове говори да су: „велико зло и грешење Богу“ (Нем. 13:27), „безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше нарастоше до неба“ (Јездр. 9:6). Пророк Малахија објављује: „Јуда чини неверу, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи се кћерју туђег бога. Господ ће истребити из шатора Јаковљевих човека који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос Господу над војскама“ (Мал. 2:11-12). Зар није испуњење Божијег проклетства чињеница да деца таквих преступника и преступница постају безбожници, а често и гину?
Када је наступио Нови Завет и закон Мојсејев превазиђен благодаћу Божијом, ова заповест Господња је и даље остала на снази. Апостолски Сабор у Јерусалиму је заповедио обраћеним незнабошцима да се уздрже од блуда (Дела ап. 15:29) под чиме тумачи подразумевају реалност свих брачних забрана Старог Завета и за хришћане. Даље, апостол Павле дозвољавајући жени да се други пут уда додаје „само у Господу“ (1 Кор. 7:39). За хришћане је увек била очигледна немогућност ступања у брак са невернима. Ово се неизоставно испуњавало без обзира на то што су хришћанске заједнице биле јако мале. Тако свештеномученик Игњатије Богоносац пише: „Реците мојим сестрама да љубе Господа и буду задовољне својим мужевима по телу и по духу. Исто тако реците и мојој браћи у име Исуса Христа да „љубе своје жене као што Господ Исус Христос љуби Цркву“… Добро је да мушкарци и жене који ступају у брак чине то са благословом епископа да би брак био по Господу, а не по похоти“. Овако су мислили и Свети Оци.
На пример, свети Амвросије Медиолански говори: „ако сам брак треба да буде освећен покровом и благословом свештеника: како онда може постојати брак тамо где нема сагласја у вери“. Ово учење је директно објављено од стране Православне Цркве устима Васељенских Сабора. Четрнаесто правило Четвртог Васељенског Сабора налаже епитимију на чтеце и појце који ступају у брак са иновернима или дају децу у такав брак. У сагласности са тумачењем епископа Никодима (Милаша) ова казна је – свргнуће из чина. Још снажније и без могућности било каквих другачијих тумачења изложен је однос Цркве по овом питању у 72. правилу Шестог Васељенског Сабора: „Нека је забрањено човјеку православноме, да се сједини са женом јеретичком, исто и жени православној, да се вјенча са човјеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учинио, брак нека се сматра ништавим, и незаконита свеза нека се развргне; јер не треба, да се мијеша оно, што се не може мијешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дијелом нашљедство грјешника. Ко преступи ово, што смо ми установили, нека се одлучи. Али ако су се неки, док су још у невјерству били и док још нијесу били прибројени стаду православних, саставили били законитим браком, пак за тијем један супруг, изабравши добро, обрати се к свјетлости истине, a други, остане прикован заблуди, не хотећи управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која не исповиједа праву вјеру, буде угодно живјети са мужем који исповиједа праву вјеру, или обратно мужу, који не исповиједа праву вјеру са женом, која исповиједа праву вјеру, нека се међу собом не дијеле, по божанственоме апостолу: јер се посвети муж који не исповиједа праву вјеру женом, која исповиједа праву вјеру и посвети се жена, која не исповиједа праву вјеру мужем, који исповиједа праву вјеру (1 Кор. 7, 14).“ Након толико јасног израза отвореног учења Цркве (сем тога поводом овога идентично гласе следећи канони: „Карт. 20 (31); Лаод. 10, 31), став аутора књижице о којој говоримо просто смућује. Ако је истина то да се духовник наше хероине придржава таквих ставова, онда у сагласности са 1. правилом Седмог Васељенског Сабора мора да буде лишен чина.
Међутим, време је да се пређе на анализу аргумената који се излажу у заштиту ове безаконе заједнице. Дакле, на питање своје духовне кћери да ли ће њен брак бити блуд, духовник одговара: „Не, никако. Црква се са уважавањем односи према браку у коме само један од супружника припада Православној вери, јер је свети апостол Павле рекао: ‚Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем‘ (1 Кор. 7:14) и даље: ‚Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену?‘ (1 Кор.7:16). Јер сећаш се шта је Господ рекао: муж и жена су једно тело. Тако је било и у стара времена, тако је и сада – брак између верног и неверног Црква не сматра блудном заједницом“ (стр. 9-10).
Овај аргумент је најраспрострањенији од свих који се наводе у заштиту брака са неверним. Штавише, он није ни нов. Још у другом веку су га истицали људи који су покушавали да се одрекну испуњавања речи Господњих. Ево како на њега одговара Тертулијан:
„Потпуно је јасно да овај текст има у виду хришћане који су поверовали већ налазећи се у браку, што доказују и речи: ‚Ако неки брат има жену невјерујућу‘ (1 Кор. 7:12). Он не говори: ‚узео неверујућу жену’. Он жели да каже да тек обраћени човек ожењен неверујућом женом, треба да остане са женом; другим речима, новообраћени не треба да мисле да су обавезни да се растану са женама које су им постале туђе у вери. Он као доказ додаје говорећи да ‚нас је на мир позвао Бог‘ и да верујући може да спаси кроз брак неверујућег (1 Кор. 7:15-16). На крају, овакво тумачење потврђује крај: ‚Само како Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи‘ (1 Кор. 7:17). А Господ призива, мислим, незнабошце а не хришћане. Ако би апостол говорио о људима који су постали хришћани пре женидбе, онда би последњим речима дозволио да се ступа у брак са било ким. Међутим, томе противрече његове речи: ‚Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу‘ (1 Кор. 7:39).
Смисао ових речи не оставља место за сумњу: да ми не бисмо злоупотребили речи ‚слободна је за кога хоће да се уда‘ он додаје ‚само у Господу‘… То је јединствени услов који апостол поставља. ‚Само у Господу‘, говори он и реч ‚само‘ даје велику силу закона, чинећи га потпуно обавезним. Ова реч заповеда и убеђује, призива и саветује, обавезује и прети. Мишљење апостола је колико јасно, толико и предивно у својој краткоћи и као и свака Божија реч која захтева повиновање.“ На тај начин, анализа свештеног текста коју је блиставо исказао чувени апологета Тертулијан показује колико је овај аргумент неоснован.
Ако погледамо тумачење Отаца (а 19. правило Шестог Васељенског Сабора забрањује да се Писмо тумачи противно тумачењу Светих Отаца) видећемо да њихово заједничко мишљење потврђује да се овај текст Светог Писма односи само на брачне парове где се неко од супружника обратио Христу након уласка у брак. Блажени Теофилакт Охридски пише у тумачењу овога места: „Апостол, међутим, разматрану заповест везује само за онај случај кад су муж и жена сједињени браком у време док су се обоје још увек налазили у неверју, али се касније једна или друга страна обратила у веру. Наиме, ако је раније само једна половина неверујућа, тј. само муж или само жена, онда се верујућој половини уопште није допуштало да ступи у брак с неверујућом. То се види и из речи апостола, јер он није рекао: ‚ако неко пожели да узме неверујућу’, него: ако неки брат има. Он није једноставно прописао да верујућа половина живи с неверујућом, него само у оном случају да оно друго тако жели. То значи реч: приволи, тј. ако пожели.“
Сличну мисао износи и блажени Теодорит Кипарски који говори: „удај се за верног, побожног, целомудрено и по закону“. Као што смо већ видели управо овакво тумачење је изнела и сама Црква устима 72. правила Шестог Васељенског Сабора. Ко ће након овога смети да оповргне учење изнесено од стране толико великог ауторитета?
Међутим, аутор ове брошуре не зауставља се ни након оваквог извртања чињеница. Херој ове брошуре тврди да „у сагласности са древним канонским захтевима, Црква ни данас не освећује венчањем бракове склопљене између православних и нехришћана, истовремено признајући их за законите и не сматрајући да у супружници из таквог брака пребивају у блудној заједници“ (стр. 11). Шта стварно говоре древни канони ми смо већ видели горе, а сада треба да наведемо и правила која су постојала у Руској Цркви пре револуције.
Упркос мишљењу аутора, таква брачна заједница се није признавала за „закониту и реалну“, јер се „руским грађанима православног исповедања потпуно забрањивао брак са нехришћанима“. Следи да се деца из таквих бракова нису признавала за закониту, нису имала права на наследство и титуле, а сама веза се сматрала за прељубу. Зато се на хришћанина који је ступио у такву заједницу чак и у то време налагало одлучење (забрана приступања) од Причешћа на четири године. У случају да се један од иноверних супружника обратио у хришћанство, од онога ко је остао ван Цркве захтевао се потпис да ће деца која се роде након тога бити крштена у Православној Цркви и да их иноверни ни на који начин неће приводити сопственој вери, да се његова верна половина неће лишавати брачног живота све време и да неће бити принуђена да се врати у пређашњу заблуду. Ако је неверни супруг давао такву сагласност и поштовао испуњавање захтева, брак се сматрао за законит. Ако би уследило одбијање или нарушавање ових обавеза такав брак би се истог тренутка раскидао и новообраћени је имао право на нови брак са православним. Велики догматичари деветнаестог века, као на пример митрополит Макарије (Булгаков) такође су сматрали за немогућ брак верног са иноверним. На тај начин, аутор ове књижице је прави модерниста и новотар, који одбацује и каноне и Писмо и Оце и предање наше Цркве.
Али хајде да размотримо и друге бесмислице које се наводе у конкретном издању. Ово радимо због великог тиража ове књиге за наше време (15 000), али и зато што у свести многих постоји слично искривљено схватање Светог Предања о чему ћемо и писати на крају нашег излагања.
„Духовник“ тврди да тешкоће могу постојати и у браку са јеретиком, али да је то потпуно прихватљиво јер се тако често догађало и током историје. Заиста било је тако, али канони (Карт 21 (30); Лаод. 10, 31) то сматрају недопустивим. И одувек се таква пракса сматрала знаком (најчешће неоправданим) снисхођења (икономије). Међутим, највећу бесмислицу представља мишљење аутора да је тобож брак са представником друге религије (ислама, хиндуизма, будизма) допустив, иако је и то много сложеније него када је случај са јеретиком. „Добро је ако се не постави питање одрицања од Христа“, говори „пастир“, „и супружници се покажу као довољно мудри да се са уважавањем односе према религиозним ставовима оног другог. Није тајна да предмет вере често постаје повод за ругање, конфликте и агресију од стране мужа или жене који исповедају другу религију, да постаје узрок многих спорова на тему ко „правилније“ верује и чија вера може пре донети спасење“ (стр. 12).
Ето задивљујућег бисера одступништва! Испоставља се да жена која у Псалтиру прочита: „Јер су сви богови у народа ништа“ (Пс. 96:5) треба да почне са уважавањем да се односи према вери свог, да га назовемо, „мужа“ који се клања тим демонима. Жена која је у храму прославља Мученике, код куће ће одобравати оно против чега су се Мученици борили? Са „мудрим уважавањем“ ће се односити према џихаду, или поклањању дрвеним или каменим идолима? Овај „баћушка“ заиста, сурово ће за „нетолеранцију“ осудити и библијске Пророке и свете Апостоле и Мученике који су спаљивали идолишта и осуђивали гнусобу поклањања лажним боговима. Потресно је што аутор лукаво користи израз „правилније“ и сматра бесмисленим спорове на тему која религија је спасавајућа. Испоставља се да за овог лажног пастира као и за многе наше савременике уопште није битно то питање.
Нико и никада се неће спасити без Христа и Његове Цркве и зато, ако жена воли свог мужа (наравно у случају да се брак склопио пре њеног обраћења Христу) онда мора да се побрине да се њен муж убеди у ту најважнију истину. Наравно, из овога не следи да дом новообраћене (или новообраћеног) треба да се претвори у салу парламента и испуни непрестаним свађама, али са друге стране, неверујући супружник треба да зна да се његова вера уопште не одобрава од стране православних, већ да се напротив сматра заблудом и трпи на једвите јаде „стиснутих зуба“. Ако се реч поведе о избору између Бога и мужа, упркос мишљењу „духовника“ не може ни бити речи о трпљењу (па и речи Апостола (Рим. 14:1; 15:1) уопште се не односе на иноверне), већ је неопходан развод.
Како пише свети Теофан Затворник: „Ако неверујући муж не жели да живи са женом која је верујућа већ пред њу ставља избор или да се врати пређашњој заблуди или да га напусти, очигледно је да треба напустити таквог мужа; јер не треба ни помислити на издају вере, а остати са мужем против његове воље значило би уносити намерно сукоб и свађе у породицу. Дакле, говори: мира ради остављајте такве мужеве и жене; у том случају слободни сте од брачног бремена, нисте му обавезни.“
Такође и Златоуст говори: „ако ти неверујући заповеда да приносиш жртве и учествујеш у његовој заблуди по праву супружништва или да га оставиш, боље је оставити брак него побожност. Ако неверујући свакодневно вређа и изазива свађе најбоље је разићи се.“ И поново овај „свештеник“ учи упркос Оцима!
Још је „симпатичнији“ покушај да се образложи „благодатност“ овакве заједнице. „Пастир“ говори својој несрећној „овчици“: „Ако одлучиш да сјединиш своју судбину са неверујућим човеком онда ћеш преко тебе, твојим молитвама, богоугодним делима и врлинским поступцима успети, надам се, да стекнеш благодат за целу породицу“ (стр. 16). На тај начин, овде нам предлажу да усвојимо право пелагијанско учење о стицању благодати сопственим човековим напорима. Међутим, канони Картагинског Сабора говоре да се без помоћи благодати уопште не може испунити ни једна заповест (113(127). правило[3]), да нам благодат даје и силу и љубав за испуњење заповести (112(126). правило[4]) и да се онај ко све то одбацује подвргава анатеми. Зато су сви покушаји да се благодат заради сопственим силама бесмислени и човек који се томе нада је јеретик. Бог не само да нас Сам чисти од греха и указује на лепоту врлине, већ и Сам, сопственом силом чини заједно са нама добро. Сви покушаји да се „заради“ благодат представљају повратак закону и одбацивање Христа (Еф. 2:8-10; Гал. 2:21). Извори благодати које нам је Бог дао су свете Тајне од којих је једна Тајна Брака (Венчање). Аутор брошуре схвата да је у случају хероине то немогуће и зато је њен „духовник“ принуђен да прибегне својеручним изворима о којима Откровење ништа не говори. Над њима су се испуниле пророчке речи: „два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Јер. 2:13).
Прво зло смо већ размотрили – покушај да се Тајна Божија замени људским делима. Овде ћемо се мало удаљити од теме и приметити чудну тенденцију аутора да на све могуће начине умањи значај Тајне Брака. Ту је и савет да је недопустив окултни однос према тајни (стр. 13-14), да је недопустиво лукавство при одговору на питање: „љубиш ли га (је)?“ (стр.16). Узгред речено, такво питање не постоји у Требнику за Тајну Брака и за то постоји дубоки разлог о коме ћемо писати касније. Притом свештеник ни реч није рекао да се у Тајни Брака даје „благодат која освећује супружанску заједницу, природно рађање и васпитање деце“ (Катихизис Светог Филарета Московског). За „духовника“ једино што разликује венчани од невенчаног брака представља само чињеница да је Христос сведок (стр. 15). Благодатне силе које се предају у овој Тајни помињу се површно на самом крају (стр. 52). И то није изненађујуће јер би тада пропала целокупна пелагијанска слика замене благодати сопственим напорима, која се излаже у овом делу. Испред нас је потпуно јеретичка тенденција одбацивања свештеног карактера ове Тајне која зближава аутора са римокатолицима који исто тако сматрају да су вршиоци тајне сами супружници, а да је свештеник само сведок његове законитости.
Међутим, схватајући да овакав приступ оставља његову штићеницу у стању неуверености у благодатност њеног савеза, „духовник“ измишља други знак постојања благодати (или средства за њено задобијање): „И притом, ако ваш савез буде заснован на целомудреној љубави – како се може говорити да је он неблагодатан? Јер шта је љубав ако не благослов Божији који се шаље мушкарцу и жени?“ (стр. 16) Дакле, критеријум благодати је постојање целомудрене љубави. Да, заиста, свети Јован Златоусти пише: „Сам Бог сеје љубав у мужеве и жене.“ Међутим, начин на који Он то чини и шта је то „љубав“ – у томе се ставови Цркве и аутора разилазе.
Црква сматра, заједно са Златоустом, да се у тајни „умножава љубав женика и чува целомудреност невесте, у дом улазе врлине и изгоне се лукавства ђавола да би супружници сједињени благодаћу Божији проводили живот врлински“, а други став сматра да је сама по себи „целомудрена љубав“ гарант постојања благодати. Међутим, у „Православном исповедању“ речено је да је недовољна узајамна сагласност за „ступање у истински брак, ако они сами не посведоче пред свештеником да су се узајамно обећали“. И управо зато што се у Тајни Брака и дарује истинска љубав за њу се и не пита пред вршење Тајне. Иначе би се испоставило да су сви они који су ступили у Брак због послушности својим родитељима реално били лишени могућности да изграде хришћанску породицу.
Зато је за нас бесмислена тврдња да је тобож „апостол инсистирао на томе да је брачни савез (чак и напола хришћански) савез мужа и жене – симбол савеза Христа и Цркве“ (стр. 18). Речи Посланице Ефесцима (5:22-32) на које се позива аутор су очигледно упућене хришћанима (јер 32. стих тај савез директно назива Тајном, па и сам садржај, једнако упућен мужевима и женама показује да се говори само о хришћанским породицама). Запрепашћује како нехришћанин може љубити своју жену „као што и Христос заволе Цркву“ (Еф. 5:25). Све ове изјаве могуће су само при лажном схватању самог појма „љубав“. Већ да не говорим да се ту поново одбацује јединственост Тајне Брака, у којој се „благосиља њихов брачни савез, по узору на духовни савез Христа и Цркве“ (Катихизис Светог Филарета Московског).
Али, шта представља „целомудрена љубав“ која по мишљењу аутора може да собом замени благодат Тајне Брака? И овде долазимо до најважније заблуде која је својствена како писцу књиге Е. Богушевој, тако и многим православним хришћанима. По њеном мишљењу љубав је посебно осећање (стр. 33). Овде видимо утицај љубавних романа и уопште, класичне литературе на нашу свест.
За Библију и Свете Оце љубав је стање воље и зато она може бити заповест. „Православно исповедање говори да ‚љубав у себе смешта Десет Заповести’, а Катихизис светог Филарета тврди да се ‚истинска љубав природно пројављује кроз добра дела'“. Преподобни Јован Лествичник говори: „по својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав „не мисли о злу“ (1 Кор. 13,5). „Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се међу собом само и једино по називу“ (Поука ХХХ). На тај начин за хришћане постаје очигледно да је истинска љубав немогућа без православне вере. Јер како пише исти светитељ: „по моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај“ (Поука ХХХ).
Дакле, мисао да „целомудрена љубав“ може дати благодат већ забрањеном савезу је апсурдна, јер такве љубави једноставно не може бити између „супружника“. Потпуно је бесмислена сама могућност бестрасне љубави тамо где онај који љуби не верује у Бога. Сва та осећања која се називају „природном“љубављу, сагласно светом Јовану Лествичнику својствена су и животињама. То стање није благодатно и зато му се „лако приближава блуд, и то тако неприметно, као што понекад откривамо ваши у голубова“ (Поука IX). На том осећању није могуће изградити хришћанску породицу, оно није у стању да човеку обезбеди светост.
Размотривши књижицу „Већ удата“ видимо да њена главна мисао – могућност хришћанина да ступа у брак са неверујућим – директно противречи учењу Цркве које је засновано на Божијем Откровењу. Људи који послушају мишљење аутора ове књиге и наруше заповест Господњу чине тешки грех, ризикују да отпадну од Цркве. Њихов савез неће бити законити брак, већ прељуба. У овој књизи такође запажамо радикалну ревизију православног морала која се крије испод лепих речи о љубави.
Међутим, поставља се питање: „у чему је узрок таквог страшног изопачења вере како смо горе поменули, не само у овој књизи, већ и у свести многих православних хришћана?“ Прави одговор је: „љубав према свету“. Савремени људи, чак ушавши у Цркву не желе да заиста мењају своју свест. Не желе да се заиста покају (јер „покајање“ у библијском смислу ове речи значи промену мишљења). Њима је потребно да истовремено буду и православни и своји за овај свет. Људи никако не желе да учине тај избор и јавља се жеља да се „освети све“. Тако се појављују и нове врлине, непознате светим Оцима (као „толеранција према заблуди“). Стари термини добијају потпуно нови смисао (на пример љубав или брак). Појављују се ставови да и нецрквени људи могу бити „добри, примерни“ и да им зато хришћанство уопште није ни потребно. Хришћанство је нешто пожељно, али не и обавезно. Тим пре што су животни циљеви и једних и других истоветни – потрага за удобношћу по сваку цену и обожавање културе. Чак и однос према рађању деце. Зар није познато да врло велики број умишљених „хришћанки“ вест о трудноћи доживљава скоро као дијагнозу малигног тумора. И иако одлазе у храм и на свакој служби чују помињање „богоотаца Јоакима и Ане“, њихов главни бог ће бити комфор и новац. Зар је онда за чуђење жеља да се при таквој сличности погледа на свет и коначно постане свој за безбожнике? Како често људи говоре: „па не може се бити у наше време фанатик?! (као да време нешто значи у животу онога ко служи вечном Господу?) Не сме се бити „бела врана“. То није смирено, није хришћански. Не смеју се осуђивати поступци других људи. Ми треба да прихватамо све онаквим какви јесу и ни у чему не смемо да показујемо нашу надмоћ (у те сврхе је измишљен и специјални назив „тријумфализам“). Треба бити трпељивији. Па и ви сами не треба да се трудите да вређате својим понашањем. Треба се трудити да будемо као и сви, иначе ћемо одгурнути људе од Цркве (истина онда је и несхватљиво зашто звати некога у Цркву, ако Она у потпуности треба да се солидарише са цивилизацијом).
Овде треба нарушити сва правила политичке коректности и навести речи апостола Јакова: „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје. Или мислите да Писмо узалуд говори: Са суревњивошћу чезне за духом, којега усели у нас“ (Јак. 4:4-5).
Иза овога се скрива одсуство свести о свом паду и чудовишног бездана зла који је захватио овај свет. Зато такви људи и не виде потребу за спасење које може да изврши једино Творац. Само када човек на себи осети моћну руку Божију схвата колики бездан дели чланове Цркве од најбољих иноверних људи и безбожника.
Јер, по истинитој речи светог Златоустог неверујући је: „туђ верноме. Они немају ни исту главу, ни једног и истог оца, ни један и исти град, храну, одећу, дом; све се разликује код њих. Првоме је све на земљи, другоме је на небесима. Верноме је цар Христос, неверном – грех и сатана. Верном је храна Христос, неверном трулеж и гној. Па и одећу верном чини Господар анђела, а неверном црви. Верном је град небо, неверном земља. А ако са неверујућима немамо ништа заједничко, реци ми у чему треба да имамо општење са њима? Прошли смо и ми кроз исте муке рађања и потекли смо из исте утробе? Међутим, ни то није довољно за најближе сродство. Дакле, потрудимо се да се учинимо грађанима горњег града.“
Такав човек види да истинска љубав никада неће дозволити да се удови тела Христовог предају на ругање невернима, али се никада неће ни помирити са чињеницом да људи живе далеко од Творца. Никада се човек који је окусио животворне струје неће смирити видевши да тај с ким живи ратује против Бога. Само човек који је призван Љубављу, Која покреће сунце и звезде, може победити окамењеност туђег срца. Али први услов за то представља испуњење заповести: „зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити“ (2 Кор. 6:17) .
Нека онај ко је призван у браку напусти незнабожачки начин живота остајући у телесној заједници ако неверни не хули на веру. Ако си призван као безбрачни – или буди девственик или ступи у брак са православним хришћанином. Ако си упао у блуд, устани, одбаци незакониту заједницу или је учини законитом кроз обострано Покајање и Брак. Тада ћеш моћи да приђеш Љубави, Која води Себи и Сам милостиви Творац ће те научити и дати ти и вечно спасење и на земљи хришћанску породицу и све што је потребно за живот и побожност.
НАПОМЕНЕ:
- Свештеномученик Данил је ово дело написао као одговор на књигу „Већ сте се удали…“ Е. Богушеве, о којој и говори сада.
- Израз „покољење Базарових“ везан је за познати роман „Очеви и деца“ Ивана Тургењева у коме је млади Јевгениј Базаров приказан као нихилиста и представља врло негативан пример. (прим. прев.)
- „Да ми без Божје благодати не можемо ништа доброга учинити. Исто се тако установљује: који каже, да нам је благодат оправдања само за то дана, да би оно, што нам је могуће по слободној вољи учинити, лакше извршили средством благодати, као да би, и не примивши благодати, ми могли премда и теже, али ипак и без ње извршити божанствене заповиједи, нека је анатема. Јер кад је ? плодовима заповиједи Господ говорио, није казао: Без мене ћете тешко учинити; него је казао: Без мене не можете ништа учинити (Јов. 15, 5).“
- „Да благодат Божја, не само што саопћује познање ? томе, што се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно, што познајемо. Исто тако, који каже, да благодат Божја, која бива кроз Исуса Христа Господа нашега, пружа нам помоћ у томе само, да не гријешимо, пошто нам се њом открива и саопћује познавање гријеха, да знамо, чему морамо тежити, и чега се клонити, али нам она не помаже, да оно што смо познали да морамо чинити, будемо уједно и расположени и кадри учинити, нека је анатема; јер ако апостол каже, да разум надима, а љубав поправља (1 Kop. 8, 1), ca свијем је нечастиво тада вјеровати, као да ми за наше надимање имамо благодат Христову, а за наше поправљање да је немамо; а међу тијем и једно је и друго дар Божји, и то, што знамо шта нам треба радити, и то, што љубимо добро, које нам ваља чинити, како се, при љубави, која поправља, не би могао разум надимати; јер као што је Богом написано: Који учи човјека да зна (Псал. 93:10), исто је тако написано: Љубав је од Бога (1 Јов. 4, 8).“
Извор: Светосавље
Прeвод са руског:Станоје Станковић
Коментари