Из уста великог светитеља Православне Цркве, Старца Пајсија светогорца, који је за многе од нас био и савременик, доносимо два одломка из записа његових беседа који су у вези са психолозима и психијатрима.
Психолози који су верујући могу се наћи у дилеми да ли и у којој мери особи треба говорити о духовној страни живота и упућивати га да потражи и духовну помоћ (или се, насупрот томе, држати строго психолошке области задржавајући своју тзв. „неутралност“ и не намећући, како психолози често кажу, своја религиозна уверења клијенту нити их уносити у психолошки терапијски процес) .
Руски православни психолог Михаил Хасмински на ово моје питање упућено њему одговорио је да је овај први став саставни део приступа православног психолога а потврду за то сада налазимо и у речима Светитеља.
Уредник сајта Има наде
Старац Пајсије Светогорац – Поуке
Свети старац Пајсије о психолозима и њиховој помоћи људима који су у великој невољи каже овако:
Ево, и они који се баве социјалном делатношћу, имају у себи доброту. Трче, сироти, убијају се од умора за друге.
Неки од њих су завршили психологију, али начин на који покушавају да помогну у неким случајевима не делује. На пример, једна од таквих жена одлази да утеши неког ко је остао без ноге, а он јој каже. „Дошли си овде са обе ноге, и кажеш ми: ‘Добар дан’, а ја имам само једну ногу?“ И шта да му одговори? Како да му помогне? Психологијом? Ако тај човек не схвати дубљи смисао живота, ништа му неће помоћи. Он мора да схвати да ће, ако за ову тешку повреду не буде роптао, стећи у другом животу уштеђену небеску плату. Схвативши то, треба да се радује. Чак и да други људи ходају на четири ноге, он је дужан да говори. „Благодарим Ти, Боже мој, зато што ходам на једној нози“. Али када они који се према животу не односе духовно, пођу да утеше болесника, неће знати шта да му кажу. На пример, један психолог пође да посети тридесетпетогодишњу жену оболелу од рака, која има троје деце. Шта да јој каже? Ако та мајка не схвати дубљи смисао живота, очајаваће размишљајући о томе шта ће бити са њеном децом. Исто то очајање које осећа мајка, осећа и психолог која је дошла да је утеши, ако не поима и нешто узвишеније, нешто дубље, духовније.
Ако се прво не постави дубље према самој себи, неће моћи ваљано да помогне свом ближњем, како би га посетила божанска утеха.
Тако се сироти психолози умарају не само телесно, већ се и секирају, видећи да не могу људима делотворно да помогну. Односно, умарају се двоструко.
О неопходности да психијатри упуте особу да потражи и духовну помоћ, старац Пајсије каже овако:
Али неки људи одлазе код психијатра, уместо код духовника.
Уколико је психијатар побожан, он ће их повезати са духовником. А ако психијатар није верујући, само ће им дати некакве таблете. Али таблете саме по себи не решавају проблем.
Да би се људи исправно поставили (према свему што им се дешава), да би поправили стање своје душе и престали да се муче, потребна је и духовна помоћ.
Извор првог цитата: Старац Пајсије Светогорац, Поуке, (том II, Духовно буђење), Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Врање, 2009, стр. 344-347.
Извор другог цитата: Старац Пајсије Светогорац, Поуке, (том III, Духовна борба), Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Врање, 2009, стр. 60-61.
Коментари